TRGOVINA LJUDIMA

Zamke i lavirinti krađe nad krađama

trgovina-ljudima„Postoji samo jedan greh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi greh neka je vrsta krađe. Shvataš li to? Kada ubiješ čoveka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu. Shvataš?“

Ovako je o tipologiji greha, daleko svedenijoj od one u Danteovom „Paklu“, pisao Haled Hoseini u čuvenom romanu „Lovac na zmajeve“. Svi gresi su predstavljeni kao varijacija istog, ali je najpre, kao etički najneprihvatljivija, pomenuta krađa života. Zašto je to tako, i to u svim kulturama sveta, nije potrebno posebno objašnjavati – pravo na život je temelj čitave Deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Međutim, krađa života nije samo ubistvo, već se kroz istoriju civilizacije ispoljavala i kroz veoma profitabilnu kriminalnu aktivnost – trgovinu ljudima.

Reč je o pojavi o kojoj se često govori u kontekstu Srbije i zemalja u okruženju, ali je jasno da ona nije ekskluzivitet brdovitog Balkana. Ujedinjene nacije procenjuju da godišnje u svetu oko 700.000 ljudi postanu žrtve trgovine ljudima – više nego što, poslužimo se ilustracijom, Crna Gora ima stanovnika. Putevi trgovine ljudima najčešće se kreću od siromašnih ka bogatim zemljama: iz jugoistočne ka zapadnoj Evropi, iz jugoistočne Azije ka Australiji, iz Južne Amerike ka Severnoj. Ni Evropska unija u tom pogledu nije izuzetak: žrtve najčešće potiču iz Bugarske i Rumunije, koje su ujedno dve najsiromašnije članice.

Motivi eksploatacije

trgovina-ljudima1Seks-trafiking je uži pojam od trgovine ljudima, jer žrtve nisu neizostavno seksualno eksploatisane. One mogu biti prinuđene na rad, brak, prosjačenje, na bavljenje kriminalnim aktivnostima... Ipak, crni bilansi nedvosmisleno pokazuju da je seksualna eksploatacija najčešća namera trgovaca ljudskim životima. Kroz razvoj civilizacije menjala se institucija braka, menjalo se i samo društvo, ali je potreba za seksualnim uslugama opstala. Ako je, kao što Frojd kaže, kultura zadužena za sputavanje nagona, da li to znači da savremeno društvo suštinski nije mnogo kultivisanije od onog iz srednjeg veka?

Profesor Velibor Lalić sa Fakulteta bezbednosti u Beogradu bavio se antropološkim aspektima seksualne eksploatacije. Odgovarajući na maločas postavljeno pitanje kaže: „Potreba za seksualnim uslugama je opstala, ona je konstanta, bez obzira na oblik društvenog uređenja. Načini eksploatacije prilagođavaju se društvenim prilikama i nivou tehničkog razvoja“.

Načelnik MUP-ovog Odeljenja za suzbijanje prekograničnog kriminala i koordinator za borbu protiv trgovine ljudima Mitar Đurašković potvrđuje tezu po kojoj je eksploatacija žena i devojaka u prostituciji najčešći oblik trgovine ljudima: „To su slučajevi kad nema izbora, kada žrtve najveći deo svoje zarade moraju da daju trgovcima ljudima i kad ne mogu svojom voljom da izađu iz tog lanca eksploatacije“.

Đurašković naglašava da je potrebno, pre svega, „razlikovati dobrovoljnu od prinudne prostitucije“, pri čemu je prinudna prostitucija zapravo trgovina ljudima. S druge strane, profesor Lalić podržava feminističku teoriju po kojoj dobrovoljna prostitucija – ne postoji. „Prostitucija je gotovo uvek rezultat nepovoljnih socijalnih i ekonomskih prilika, bar kada su naši prostori u pitanju. Pogledajte zapadnu Evropu – ko su tamo prostitutke? Svakako nisu domaće, već su uglavnom imigranti iz siromašnih zemalja“, smatra Lalić.

Nevladina organizacija „Astra“ posvećena je iskorenjivanju svih oblika trgovine ljudima. Elena Krsmanović iz ovog udruženja bliža je stavu načelnika Đuraškovića nego feminističkoj teoriji: „Osoba koja se dobrovoljno bavi seksualnim radom sama bira kada će raditi (svakoga dana, samo vikendom, uveče, po danu...), gde će raditi (na ulici, u stanu, u bordelu...), pod kakvim uslovima (npr. da li će koristiti zaštitu), sa kojim će klijentima biti, koje će usluge pružati i koliko će ih naplatiti“. Sa druge strane, smatra naša sagovornica, osoba koja se nalazi u lancu trgovine ljudima nema apsolutno nikakvu kontrolu nad svojim telom i životom, već njima raspolažu trgovci koji uzimaju i zarađeni novac.

trgovina-ljudima2

Stereotipi i zamke

Kontroverzna tema trgovine ljudima do šire javnosti ne dopire samo pomoću medija i crne hronike, već i angažovanom umetnošću. Seks-trafiking kao osnovna tema javila se u predstavama „Seks trafiking“ i „Druga generacija“, u filmu „Sestre“ Vladimira Paskaljevića i Bojane Maljević, na prošlogodišnjoj izložbi plakata „Ono što Srbija ne vidi“, ali i u veoma čitanom romanu holivudskog prizvuka „Izgubljene u magli“ Vlade Arsića. Međutim, kako angažovana dela (a tek seminari i predavanja) nemaju širok društveni domet, kod nas su i dalje prisutni stereotipi prema kojima je žrtva trgovine ljudima po pravilu žrtva sopstvene lakovernosti. Tako nastaje sindrom ravnodušnosti „Ko im je kriv?“, koji pokazuje koliko je svest društva o ovom problemu niska.

Elena Krsmanović iz „Astre“ kaže kako ljudi često misle da žrtve postaju naivne devojke koje su poverovale u bajkovitu ponudu ili pohlepni ljudi koji brzo i lako žele da zarade veliku sumu novca. „Nažalost, nije tako lako prozreti trgovce ljudima. Oni često regrutuju žrtve preko poslovnih ponuda koje izgledaju vrlo legitimno“, navodi Krsmanovićeva i dodaje kako konsultantkinje ovog udruženja vrše besplatne provere agencija za zapošljavanje i poslovnih ponuda.

U stvarnosti ne postoji šablonski obrazac po kome neko postaje žrtva, ali postoje kategorije koje su najviše ugrožene. „Osobe koje su bile vrbovane u cilju eksploatacije ili su preživele trgovinu ljudima najčešće su iz ranjivih kategorija stanovništva kao što su socijalno isključeni, nezaposleni, siromašni, diskriminisane osobe po više osnova, mlade osobe bez dovoljno životnog iskustva, osobe izložene nasilju u porodici ili deca bez roditeljskog staranja“, navodi Mitar Đurašković zaključke iz svoje bogate prakse.

trgovina-ljudima3Koji su saveti? Treba biti informisan i oprezan prema poslovnim ponudama, čak i ako dolaze od osoba koje dobro poznajemo. Naročito treba obratiti pažnju na oglase na sajtovima koji inače nisu poznati po oglašavanju, odnosno na oglase koje je dala agencija kojoj se ne može utvrditi identitet, mesto registrovanja i adresa. Načelnik Đurašković kaže kako veliki problem predstavlja i zloupotreba društvenih mreža, posebno Fejsbuka: „Mladi treba da budu svesni da je veoma opasno imati više hiljada 'prijatelja' koje nikad nismo upoznali i koje u stvari ne znamo. Trgovci ljudima koriste lažne profile da vrbuju mlade osobe za različite vrste rizičnih poslova (plesačice, promoterke, striptizete i slično), i zato treba paziti kada se pojavi zahtev za prijateljstvo“.

Mediji kroje sliku

Suprotno očekivanoj društvenoj ulozi, stereotipe o trgovini ljudima razvijaju i mediji. Često se na stranicama crne hronike domaćih tabloida o žrtvama trgovine ljudima izveštava na krajnje opscen i neprofesionalan način. Tekstovi naslovljeni sa „Postala sam seks-robinja!“, „Deda unuka preko FB prodao za 830 dolara“, „Goste na slavi častio seksom sa decom?“ ili „Albanke se prodaju Srbima za žene“ ne doprinose rešavanju problema, već se njime vulgarno naslađuju. Svest medija o potrebi korektnog izveštavanja trebalo bi da podigne i nedavno objavljeni OEBS-ov priručnik za novinare o trgovini ljudima. U njemu je predstavljeno i zanimljivo istraživanje javnog mnjenja „Medija galupa“ o ovoj temi.

Rezultati istraživanja pokazuju da 58 odsto ispitanika misli da su svi u opasnosti da postanu žrtve trgovine ljudima. Podaci MUP-a potvrđuju da su žene i devojčice najčešće žrtve (80 odsto slučajeva), ali da se otkriva i sve veći broj muškaraca prisiljenih na rad, pogotovo među građevinarima. Pored punoletnih muškaraca identifikuju se i slučajevi trgovine dečacima radi najgorih oblika dečjeg rada, odnosno prosjačenja i vršenja krivičnih dela. „Astra“ se sa prvim slučajem muškarca kao žrtve susrela 2005. godine, a od tada, pokazuje njihova statistika, svaka šesta osoba kojoj je pružena pomoć zapravo je radno eksploatisani muškarac. Oni najčešće postaju žrtve na teritoriji bivšeg SSSR-a, Bliskog istoka, ali i zapadne Evrope.

trgovina-ljudima4 U pomenutom istraživanju posebno je interesantan odgovor na pitanje „Da li je žrtva kriva za situaciju u kojoj se našla?“ Manje od polovine ispitnika misli da nije (47 odsto), trećina nije sigurna, a čak 18 odsto ispitanih dalo je potvrdan odgovor. Jednako je zabrinjavajuće to što svaki deseti ispitanik ne bi znao kome treba da se obrati za pomoć ukoliko dođe do nekih saznanja o trgovini ljudima. Međutim, kada je o žrtvama reč, one pomoć često i ne žele da traže, a sve zbog straha od pretnji i nasilja. Tada je, kaže za „Vox“ Mitar Đurašković, i za policiju i za sudiju za prekršaje teško da prepoznaju elemente trgovine ljudima i da žrtvama pruže odgovarajuću pomoć i zaštitu. Ipak, „u policiji postoje specijalizovane jedinice za borbu protiv trgovine ljudima, koje su sposobne da prepoznaju žrtve i spasu ih od eksploatacije“, tvrdi naš sagovornik.

U radu „Antropologija seksualne eksploatacije“, Velibor Lalić kaže kako su pravni standardi istinska mogućnost da se fenomen seksualne eksploatacije suzbije. Ipak, sa druge strane, taj pozitivni proces usporen je ekonomskim disparitetom razvijenog i nerazvijenog sveta. Upitan da li smatra da pravni standardi mogu da nadjačaju ekonomski disparitet, ali i sve moderniju tehnologiju, Lalić za „Vox“ kaže: „Naravno da pravni standardi ne mogu u potpunosti rešiti ovaj problem. To je samo jedan od mehanizama kojima društvo raspolaže kako bi se stvorio što bolji krivično-pravni okvir za delovanje policije, tužilaštva i sudova. Ukoliko pravni standardi nisu adekvatni, žrtva se često percipira kao prostitutka, a ne žrtva trgovine ljudima, i biva prekršajno gonjena i deportovana ako je strani državljanin“.

Crna sudbina i „žuta kuća“

Ukoliko se fokusiramo na pravne aspekte trgovine ljudima, uočavamo da je ona u krivičnom zakonodavstvu prvi put kriminalizovana 2003. godine. U njemu je propisano da će se zatvorom od 3 do 12 godina kazniti onaj ko „silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu […] vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima“.

Mitar Đurašković naglašava kako je u pogledu izricanja kazne naročito važno to što se ona ne može ublažiti: „Time se utiče na neku raniju praksu sudova, koji su izricali kazne za trgovinu ljudima koje nisu bile adekvatne zločinu koji je učinjen i povredama ljudskih prava“. Lošu praksu koja je ranije bila zastupljena Đurašković ilustruje i citatom iz pomenutog filma „Sestre“ - „Sud blagim kaznama stimuliše trgovce ljudima“.

Sopstveno zakonodavstvo možemo da menjamo i prilagođavamo. Problem, međutim, postaje mnogo komplikovaniji kada su naši građani žrtve međunarodnih zločina, čije razrešenje ometaju politički i interesni uticaji. Zbog toga dosije „Žuta kuća“ i dalje stoji otvoren, iako postoji osnovana sumnja da je oko 300 Srba i drugih nealbanaca tokom 1999. godine bilo oteto i transportovano u Albaniju, gde su im vađeni organi koji su kasnije distribuirani širom Evrope. Prema podacima MUP-a, poslednjih godina nije zabeležen slučaj trgovine ljudima radi trgovine organima. Međutim, iako prazna, takva rubrika i dalje postoji u izveštajima, što jasno sugeriše da opasnost i dalje vreba. „Tabela postoji da bi se prikazali svi oblici trgovine ljudima, a da li će u narednim godinama biti popunjena rubrika u vezi sa trgovinom ljudima – zavisi od mnogo činilaca. Mi verujemo da će sve one koji razmišljaju da trguju organima u Srbiji strogi zakoni odvratiti od te kriminalne aktivnosti“, smatra Đurašković i dodaje kako je prošle godine policija podnela četiri krivične prijave zbog nuđenja organa na prodaju, što je posebno krivično delo u skladu sa Zakonom o transplantaciji organa.

 trgovina-ljudima5trgovina-ljudima6Prošle godine su 63 osobe sa teritorije naše države postale žrtve trgovine ljudima. Od toga su 42 seksualno eksploatisane, trinaestoro (i to isključivo maloletnih) bilo je prisiljeno na prosjačenje, četvoro na izvršavanje krivičnih dela... Žrtve su češće bile žene (52 osobe), a među muškim žrtvama polovina nije imala ni 14 godina.

Oporavak dvostruko duži od izloženosti traumi

Agenciji „Astra“ se za 12 godina rada za pomoć obratilo više od 420 osoba. Elena Krsmanović objašnjava za „Vox“ psihološki tok oporavka: „Istraživanja pokazuju da za oporavak od kompleksnih trauma, kakva je ona koja nastaje kao posledica trgovine ljudima, treba dvostruko više vremena u odnosu na period u kome je osoba bila izložena traumi“. To bi značilo da će se, u idealnim uslovima, osoba koja je godinu dana bila žrtva oporavljati dve godine. Iskusan terapeut je potreban, ali ne i dovoljan: porodica i prijatelji moraju da pruže podršku u procesu oporavka i reintegracije.

„Astra“ nije jedina organizacija koja se bavi ovim problemom, ali je jedna od najiskusnijih. Ona besplatno pruža psihološku i pravnu pomoć, medicinsko zbrinjavanje, savetovanje, alternativni smeštaj, ali ujedno daje i podršku u nastavku školovanja, pribavljanju dokumenata i rešavanju pravnog statusa građana. Na neizbežno pitanje o finansijskim aspektima ovako ambicioznog projekta, u „Astri“ daju odgovor koji je jednako sladak i slan: „Sredstva kojima raspolažemo dovoljna su da opstanemo više od decenije i da pružamo sveobuhvatnu pomoć našim klijentima. Međutim, da bi se suzbio problem trgovine ljudima, država mora da izdvoji sredstva i pokaže visok stepen političke volje“.

Građani treba da budu oprezni, nevladine organizacije pripravne, policija angažovana, zakoni strogi, oglasne agencije kontrolisane, mediji usklađeni sa profesionalnim standardima. Međutim, mala je korist od ovih pozitivnih trendova ako se oni javljaju nasumično, kratkoročno, pojedinačno… Tek angažovanošću čitavog društva i podizanjem svesti o kompleksnosti ovog problema rešićemo se refleksa kojim noj zabija glavu u pesak. Uvek će biti onih koji ne prezaju od krađe nad krađama, od krađe života. Ipak, ostaje nada da će se kao mudriji i složniji pokazati oni koji život cene više od svega.

 

Stefan Janjić

Žurnalistika, Novi Sad