JednaŽica - Priča o istrajnosti

U nekim intenzivnijih trenucima života, kad stvari baš i ne idu onako kako zamišljamo, planiramo i priželjkujemo, ili ne idu željenom brzinom, treba se setiti priče o Niccolu Paganiniju. Taj je violinski virtuoz oduševljavao publiku svojim maestralnim umećem, ali i fantastičnim duhom i sjajnim improvizacijama. Na jednom koncertu, kaže priča, pred punom dvoranom, izvodio je jedno prilično teško delo. Okružen celim orkestrom, uživao je u sopstvenoj muzici kad mu je u predposlednjem delu koncerta pukla žica na violini. Na licu mu se pojavilo iznenađenje i ako vidno ljut, nastavio je da svira bez prestanka, sjajno improvizući. Za nekoliko trenutaka pukla je i druga žica. Nedugo nakon nje i treća. Sada su tri žice visile s majstorove violine dok je on i dalje nezaustavljivo privodio svoju izvedbu kraju, svirajući samo na jednoj, jedinoj žici.

Š½ivot je kao šoljica kafe. Ponekad gorka, ponekad slatka, ali najvažniji je sastojak osoba s kojom ste je odlučili podeliti.

Po završetku je publika skočila na noge, dajući ovacije sjajnom umetniku, još žešće plješćući njegovoj hladnokrvnosti, snalažljivosti i improvizaciji te dovršenoj izvedbi u uslovima kada to gotovo nije bilo moguće. Nakon što su se ovacije stišale, Paganini je zamolio publiku da sedne i ako su svi znali da ne mogu očekivati bis, poslušno su se vratiti na svoja mesta. Paganini je podigao violinu tako da je cijela publika može vidjeti, klimnuo glavom dirigentu i uz mig publici započeo svirku uz povik "˜Paganini i jedna žica!"™.

Na svom je jednožičnom Stradivariju odsvirao završnicu koncerta dok je publika u čudu posmatrala kako se pred njihovim očima nemoguće u zanosu duha pretvara u moguće.

Prisećajući se ove priče, shvatimo da naši životi, ma koliko ispunjeni problemima, brigama, razočaranjima i svim ostalim "˜prijatnim"™ popratnim pojavama ne moraju to biti.

Provodimo većinu vremena koncentrirajući se i brinući za žice koje su popucale.Žice koje ne možemo istog trenutka popraviti i promeniti. A zaboravljamo da uvek postoji barem jedna žica koja je još ispravna. Uvek postoji bar jedna ispravna žica ya koju se vredi uhvatiti, s kojom vredi improviyovati.

Jer i jedna žica je dovoljna za stvaranje predivne muzike života. Stoga, mislite li da vam je teško, uhvatite se za onu jednu čitavu žicu i sklapajte svoju melodiju koja će vas uzdići do neslućenih visina i izazvati ovacije.
Ovacije" znajući da ste nemoguće u zanosu duha i srca pretvorili u moguće"

Mladić i učitelj

Jedan mladić je otišao kod svog učitelja i rekao mu:

"Učitelju, ti si me savetovao da stalno ponavljam u mislima frazu, 'Ja želim radost u svome životu!' Tu rečenicu izgovaram svaki dan mnogo puta, a radosti u mome životu nije bilo, niti je ima. Ja sam i dalje jednako nezadovoljan kao što sam i pre bio. I šta sada da radim?"

Mudri učitelj je tiho položio ispred mladića predmete koji su mu prvi do... pali ruke - kašiku, čašu i sveću - i upitao ga:
- "Reci mi, šta bi želeo da imaš od ovih predmeta?"
- "Čašu" - odgovori mladić.
- "Izgovori to sada pet puta." - zatražio je učitelj.
- "Ja hoću čašu. Ja hoću čašu..." - ponovi učenik pet puta.
- "Eto, vidiš li", reče mu učitelj, "možeš ponavljati i pet miliona puta na dan da hoćeš čašu, ali je nećeš imati. Treba da pružiš ruku i da je uzmeš! Same reči nisu dovoljne, treba nešto i da uradiš."

BOG VS NAUKA

student i profesorUniverzitetski profesor postavio je svojim studentima ovo pitanje: Je li Bog stvorio sve što postoji? Jedan student mu je smelo odgovorio: Da, Bog je stvorio sve što postoji!

Bog je sve stvorio? Upita profesor još jednom. Da, profesore. Odgovori student.

Profesor će potom: Ako je Bog stvorio sve, onda je stvorio i zlo. Budući da zlo postoji, a uzevši u obzir princip da nas određuje ono što radimo, onda je i Bog zao! Student je ostao ćutke, a profesor je pun sebe konstatovao kako je još jednom dokazao da je ono što hrišćani veruju zapravo mit.

Drugi je student podignuo ruku i pitao profesora može li ga nešto pitati. Naravno, odgovori profesor. Student ustane i reče: Profesore, postoji li hladnoća? Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji. Zar ti nikad nije bilo hladno? Studenti su se zakikotali na kolegino pitanje.

Mladić je odgovorio: Zapravo profesore, hladnoća ne postoji. Prema zakonima fizike, ono što mi smatramo hladnoćom u stvarnosti je odsustvo toplote. Svako telo ili objekat prema proučavanju ima ili prenosi energiju, a toplota je ono sto čini da telo ima ili prenosi energiju. Apsolutna nula znači potpunu odsutnost toplote, sve stvari postanu inertne i nesposobne za reakciju na toj temperaturi. Hladnoća ne postoji. Mi smo stvorili tu reč da opisemo kako se osećamo ako nemamo toplotu.

Student nastavi s pitanjem: Profesore, postoji li tama? Profesor odgovori: Naravno da postoji.
Student će na to: Opet ste u krivu, profesore, ni tama ne postoji. Tama je u stvarnosti samo odsustvo svetla. Svetlo mozemo proučavati, ali tamu ne. Zapravo, možemo se poslužiti Nevtonovom prizmom da pretvorimo belo svetlo u mnoge boje i proučavati različite dužine svetlosnih talasa za svaku boju. Ne možemo meriti tamu. Najobičnija vazduha svetla moze prodreti u svet tame i prosvetliti ju. Kako možete znati koliko je odredjeni prostor mračan? Merite količinu prisutnog svetla. Nije li ovo tačno? Tama je pojam koji ljudi koriste da opišu sto se događa kada nema svetla.

Na kraju, mladić upita: Profesore, postoji li zlo?

Sad već pomalo nesiguran, profesor odgovori: Naravno, kao što sam već rekao. Vidimo zlo svaki dan. Najčesće u svakodnevnim primerima čovekove nečovečnosti prema drugim ljudima " U zločinima i nasilju širom sveta. Ove manifestacije nisu ništa drugo nego zlo.

Na to će student: Profesore, zlo ne postoji, ili barem ne postoji po sebi. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. Baš kao i tama i hladnoća, to je pojam kojeg su ljudi stvorili da opišu odsustvo Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo nije poput vere i ljubavi koje postoje baš kao što postoje svetlo i toplota. Zlo je posledica onog što se dogodi kada u čovekovom srcu nije prisutna Božja ljubav. Baš poput hladnoće koju doživljavamo u odsustvu toplote, ili poput tame koja se događa kada nema svetla.

Profesor je seo.

Mladić se zvao Albert Anštajn.

Devojka, čovek i keks

Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebalo dugo da čeka, odlučila je da kupi knjigu i da prekrati vreme do polaska aviona.

Pored knjige, kupila je i paketić keksa. Sela je u čekaonicu. Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge strane sedeo je gospodin, koji je čitao novine. Kada je ona uzela jedan keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se začudila, ali nije ništa rekla.

Nastavila je da čita knjigu, a u sebi je pomislila: "Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila." Svaki put kada je ona uzimala keks i gospodin koji je sedeo pored nje, ne obazirući se, takođe je uzimao keks.

Nastavili su tako, dok nije ostao samo jedan keks u paketiću. Devojka pomisli: "Š ta li će sada da uradi?" Čovek uze taj keks i podeli ga na pola.

Devojka je bila zapanjena. Pokupila je svoje stvari, uzela knjigu i pošla u drugu čekaonicu. Našla je drugo mesto gde nije bilo nikoga pored nje. Kada se malo pribrala i kada ju je prošao bes, otvorila je torbu da vrati knjigu, i u torbi je videla paketić keksa, koji je bio netaknut.

Postidela se, kao lopov, i tek tada je shvatila da je keks, isti kao njen, pripadao gospodinu koji je sedeo pored nje, ali koji je bez vređanja ili nervoze podelio i svoj poslednji komad sa njom, za razliku od nje, koja se osećala povređenom u sopstvenom ponosu.

*

Koliko puta smo u našem životu "pojeli tuđi keks", a da toga nismo bili svesni i nikada nećemo ni saznati. Pre nego što dođete do preuranjenog zaključka, pre nego počnete da mislite loše, pogledajte sa pažnjom detalje, jer vrlo često situacija nije onakva kako izgleda na prvi pogled.

Zapis žene koja je otkrila da umire od raka

"Kad bih ponovo mogla proživeti život" napisala je Erma Bombeck kada je otkrila da umire od raka. Na žalost, Erma je izgubila bitku s bolešću, ali njene mudre reči su ostale kao inspiracija hiljadama ljudi.

Kad bih ponovo mogla proživeti život
Otišla bih u krevet kad sam bila bolesna, umesto pretvaranja da će se svet prestati okretati ako ne budem prisutna.

Zapalila bih ružičastu sveću napravljenu poput ruže pre nego što se otopi u skladištu.

Manje bih pričala i više slušala.

Pozvala bih prijatelje na večeru čak i ako je tepih umrljan ili je kauč izbled
eo.

Pojela bih kokice u "dobroj" dnevnoj sobi i manje bih brinula o nečistoći ako moji požele zapaliti vatru u kaminu.

Odvojila bih vreme za slušanje mog ded
u u lutanju kroz njegovu mladost.

Preuzela bih više odgovornosti koje je nosio moj muž.

Ne bih nikad inzistirala da prozori automobila budu zatvoreni usred letnog dana jer je moja kosa taman isfrizirana i uređena.

Sela bih na travnjak (bez obzira na mrlje od trave).

Manje bih plakala i smijala se ispred televizora, a više promatrajući život.

Ne bih nikad kupila nešto samo zato što je to praktično, što se neće vidjeti mrlje ili zato što ima doživotnu garanciju.

Umesto što sam želela da što pre prođe devet meseci trudnoće, cenila bih svaki trenutak i shvatila da je čarolija koja raste u meni jedina prilika da pomognem Bogu u stvaranju čuda života.

Kad bi me deca naglo poljubila, ne bih nikad rekla: "Kasnije. Sada operi ruke pre ručka." Bilo bi puno više Volim te umestoŽao mi je.

Najviše bih, kad bih imala drugu priliku za život, cenila svaku minutu, gledala je i zaista videla i nikad se ne bih osvrtala.

Prestanimo se znojiti zbog malih stvari. Prestanimo brinuti o tome ko nas ne voli, ko ima više ili ko št
a radi. Umesto toga, počnimo ceniti odnose koje imamo s onima koji nas vole.

Razmišljajmo o tome čime nas je Bog blagoslovio. I št
a činimo svaki dan da poboljšamo sebe umno, fizički i emocionalno.

Nadam se da svi imate blagoslovljen dan.


Erma Louise (Harris) Bombeck
(21. 02. 1927. - 22. 04. 1996.)