Brige ostaviti pred vratima

Brige ostaviti pred vratimaJednom sam angažovao stolara da mi pomogne renovirati staru poljsku kuću, a upravo mu se završio prvi težak dan na poslu.

Pukla mu je guma pa je izgubio jedan sat rada, električna testera mu je otkazala, a sada mu se stari kamionet odbijao pokrenuti. Dok sam ga vozio kući, sedio je ozbiljan u kamenoj tišini.

Na dolasku pred njegovu kuću, pozvao me da upoznam njegovu porodicu. Dok smo hodali prema vratima, nakratko je zastao ispred malog stabla, dodirujući vrhove njegovih grana s obe ruke. Pre nego što su se vrata kuće otvorila, on se neverovatno transformisao. Njegovo preplanulo lice zasijalo je osmesima te je zagrlio svoje dvoje male dece i supruzi dao poljubac.

Zatim me je otpratio do automobila. Prošli smo pokraj stabla, a ja sam goreo od znatiželje. Pitao sam ga što je to što sam maloprije video.

“Oh, to je moje ‘stablo briga'”, odgovorio je. “Znam da ne mogu izbjeći probleme na poslu, ali jedno je sigurno, ti problemi ne pripadaju kući, mojoj ženi i deci. Zato ih samo obesim na stablo svake večeri, pre nego što uđem u kuću. Ujutro kad krenem na posao ponovo ih uzmem.”

Na trenutak zastane. “Ali smešno je…,” nasmje se, “…kad u jutarnjim satima dođem kako bi ih ponovo pokupio, nema ih ni približno onoliko koliko se sećam da sam ih obesio prethodno veče.”

Nepoznati autor

Najvažnije u komunikaciji je čuti baš ono što, zapravo, nije izrečeno...

komunikacijaŽan je izašao sa dedom da prošetaju po Parizu. Na jednom mestu, čuli su kako nekog obućara vređa mušterija: ovaj je tvrdio da nešto nije u redu sa njegovim cipelama. Obućar je mirno saslušao primedbe, izvinio i obećao da će ispraviti grešku.

Onda su Žan i njegov deda stali da popiju kafu.

Čoveka za susednim stolom konobar je upitao da li bi mogao da malo pomeri stolicu kako bi moglo da se prođe. Čovek je odreagovao burno i odbio da se pomeri.

"Nikada ne zaboravi ono što si video," rekao je Žanu deda. "Onaj obućar je prihvatio žalbu kupca, a ovaj čovek pored nas nije hteo ni da se makne. Ljudima koji obavljaju neke korisne zadatke ne smeta kad čuju kritike na račun svog rada, ali ljudi koji ne rade nikakav koristan posao uvek misle da su veoma važni i kriju svoju nesposobnost iza autoriteta."

KADA OSTARIM

kada-ostarimBila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla da živi sa sinom, snajom i unukom.
Svakog dana njen vid i sluh su se pogoršavali. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanjira otkotrljao na pod, a supa iscurila iz tanjira. Sin i snaja nisu mogli da joj pomognu, ali ih je nervirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli – što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili mali sto u ćošku pored ormara za metle i dali joj da tamo sama jede sve obroke.
Za vrijeme jela, ona bi ih gledala sa drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali sa njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška.
Jedne večeri, upravo pre večere, mala djevojčica je sedela na podu igrajući se sa kockama.
"Šta to praviš? - upitao ju je otac ozbiljno.
"Pravim mali sto za tebe i mamu" - odgovorila je, "Tako da možete sami da jedete u ćošku kada ja budem velika."
Otac i majka su zanemeli i to je izgledalo kao da traje celu večnost. A onda su počeli da plaču.
U tom trenutku su postali svesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali. Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvek jela sa njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to...

Dva prijatelja u pustinji

Dva-prijatelja-u-pustinjiOvo je priča o dva prijatelja koji su se igrom slučaja našli u pustinji. Hodajući tako ko zna već koliko časova počeli su da se svađaju. Nakon duge i mučne rasprave, jedan je udario drugoga. Udareni se osetio jako povređeno, ali je bez reči napisao ovo na pesku: “Danas sam dobio udarac od mog najboljeg prijatelja.”

Produžili su tako sve dok nisu konačno stigli do jedne oaze. Odlučili su da se okupaju odmah. Onaj što je dobio udarac zamalo što se nije udavio kupajući se, ali život mu je spasio onaj drugi. Kad je došao sebi, taj što se zamalo nije udavio, urezao je u jednom kamenu ovu rečenicu: “Danas mi je najbolji drug spasio život!”

Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je: “Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviraš u kamen, zašto?” Drugar mu je odgovorio: “Kad neko napravi nešto loše, to treba da zapišemo na pesku da bi vetrovi izbrisali, ali kad neko uradi nešto dobro, to treba da izgraviramo na kamenu da ništa ne može da ga izbriše!”

Nauči se da zapisuješ rane na pesku, a sreću ugraviraj u kamen.

Vrećica trulih krompira

Vrecica-trulih-krompiraUčiteljica je tražila od učenika da u školu donesu u vrećici nekoliko krompira, a da na svakom krompiru napišu ime osobe kojoj nisu oprostili. Kad su deca to uradila, učiteljica im je dala drugi zadatak a to je, da sad tu vrećicu sa krompirima nose sa sobom stalno gde god krenu, dve nedelje.

Učenici su tako i uradili. Međutim, svakim danom se osećao neprijatan miris iz vrećice, jer su krompiri počeli da se kvare. Što je više vreme prolazilo, miris je postajao nepodnošljiviji. Kada su zavrišli zadatak, učiteljica je pitala učenike kako su se osećali dok su nosili vrećicu. Deca su počela da se žale kako im je smetala, nekome je bila teška, a svimaje smetao neprijatan miris koji je dolazio iz te vrećice.

Tada im je učiteljica objasnila:

“Kako god ste se vi osećali, isto tako se osećaju vaša srca spram osoba kojima niste oprostili. U vašim srcima će uvek biti težine, imaćete uvek neke smetnje i nemire, iz vaših srca izbijaće mržnja i neprijateljstvo kao što je smrad izbijao iz kese. Ako niste u stanju da dve nedelje nosite vrećicu trulih krompira, zamislite ljude koji čitav život u svojim srcima nose mržnju i pokvarenost prema ljudima i kada neopraštaju.”