Reci STOP nasilju

agresijaNasilje je  ponašanje svojstveno nezrelima, nesposobnima da se drugačije iskažu. Mladi treba da shvate da je 'in', upravo, odupreti se pozivu za takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom.

Često ne prođe dan, a da u naslovima ili u vestima ne čujemo za neki novi čin nasilja, prebijanje, ili verbalni napad. Svedoci smo široke "lepeze" nasilja - od primera koji daju poslanici u skupštini, medijski najeksploatisanijeg slučaja Brisa Tatona, do pojave tuča i maltretiranja, čak, i među osnovcima.

Nad našim društvom se obavija pozamašan oblak netrpeljivosti i neartikulisane agresivnosti. U svakodnevnom životu, tako, mnogi ne znaju na koji način da odgovore na agresiju, koja ne mora biti uvek fizičko nasilje, već je često suptilna i pasivna. Nažalost, odgovor često bude "oko za oko, zub za zub".


Da li se rađamo agresivni


Osvrnemo li se na pretpostavke o začecima ljudskog razvoja, ishrana, preživljavanje, borba za opstanak i selekcija u biološkoj reprodukciji, pa i seksualni nagon govorili bi u korist tome da je agresija možda i urođena ljudima. Nebrojeni međunarodni, građanski, ideološki, verski ratovi i konflikti među ljudima tokom istorije pokazuju da ni njima agresija nije strana. U cilju lečenja socijalno neprihvatljive hiperaktivnosti i agresije, godinama je izvođeno odstranjivanje zadnjeg dela hipotalamusa. Tu je naravno i opšte poznata korelacija između agresivnosti i postojanja hormona testosterona (čime se često i obrazlaže da je agresija bliža muškarcima). Međutim, u odnosu na životinje i njihovu "urođenu" agresiju, koja služi svrsi poput balansa u lancu ishrane i slično, ljudsko agresivno ponašanje ne može se izuzeti od socijalnog i psihološkog konteksta, ili čak razmatranja agesivnosti kao socijalnog derivata.


Uticaj društva i porodice


Iako je poznata činjenica da je agresija, upravo, znak nemoći i nepostojanja argumentacije, čini se da je mnogi mladi doživljavaju kao odraz moći i superiornosti. Postavlja se pitanje da li je ovo shvatanje zaostavština razvojne faze u devedesetim godinama, kada su omladini uzori bili žestoki momci, ratni huškači i kada je generalno način života nametao agresivno ponašanje, kao način prevladavanja frustracija i preživljavanja. "Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje", objašnjava za Vox transakcioni analitičar i psihijatar dr Aleksandra Bubera. Ipak, iako je društvena klima umnogome uticala na regradaciju sistema vrednosti, smatra ona, nasilje se ne može opravdavati tom činjenicom. A ne može se opravdavati ni samo uticajem porodice i vaspitanjem, iako je ono nesumnjivo od krucijalne važnosti. "Zanemarena, zlostavljana i razmažena deca neretko se uklapaju  u društvo na neadaptivne načine i agresija može biti jedan od njih", takođe, kaže Bubera. Ona ističe da je odgovornost i na porodici, a zatim na svim medijima, i strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (a to znači i kroz lični primer) rešavanja problema - jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multipliciraju.
Međutim, najveća ogovornost je upravo na pojedincu, kome je svojstveno da nekog drugog okrivi, bilo to društvo, roditelji ili okolnosti, umesto da u sebi potraži "gde škripi", ako uopšte i osluškuje. A osluškivanje je često teže od konformisanja sa grupom i identifikacije sa uzorima kod kojih to "sasvim lepo prolazi".

 

Devojčice plaču, dečaci se tuku


Studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu ovako opisuje za VOX svoj doživljaj agresije među studentima: "Smatram da su studentkinje agresivnije od studenata; mi devojke smo jako sujetne, takmičarski nastrojene, pa nije isključeno da drskost, cinizam, pogledi ispod oka i "sitna preskakanja" dovedu do agresije. Naravno govorim o verbalnoj agresiji, a što se tiče fizičkog nasilja i te eksplicitne agresije, smatram da studentska populacija nije sklona tome; svi su fokusirani na sopstveni uspeh, snaga se odmerava u amfiteatrima i u diskusijama na vežbama, takođe i u klubovima, na ulici, ko je bolje obučen, ko ima lepši automobil... Tako da iz mog ugla sve prisutno je nadmetanje koje kad - tad prelazi u verbalnu agresiju. Fizičko nasilje je svojstvenije srednjoškolcima".
Bubera interpretira ovu izjavu time da su muškarci i žene vaspitavani od početka drugačije, pogotovo na temu agresivnosti. Tako su ženskoj deci od početka zabranjivana "muška" i "agresivna" osećanja i ponašanja, a dečacima "ženska" i "slaba". "Zato će devojčice češće plakati, a manje se tući, vikati i zahtevati, a dečaci će i kada su tužni ili kada imaju simpatije biti skloni fizičkoj agresiji, ili barem začikavanju. Kada porastemo, u procesu socijalizacije se ova ponašanja malo "šlifuju", ali su i dalje primetne razlike, objašnjava ona.
Anketa koju smo sproveli pokazuje, pak, uvreženost shvatanja da je agresija svojstvenija muškom polu (562 ispitanika, odnosno 92% celokupnog uzorka).  Prema Buberenim rečima, i muškarci i žene će, ukoliko su socijalizovani, agresiju u većini slučajeva izražavati verbalno, s tim da će i u tome muškarci češće biti otvoreno agresivni, a žene pasivno - agresivne. Š to se tiče momaka i devojaka ukoliko su ambiciozni i jedni i drugi će biti takmičarski nastrojeni, samo su načini takmičenja i odmeravanja malo drugačiji kod muškaraca i žena u sopstvenim, ili između ove dve "subgrupe". To ima veze i sa sistemom vrednosti, koji je još često različit u nekom stepenu kod devojaka i mladića, pa će jedne stvari i vrednosti biti važniji mladićima, a druge devojkama od čega potiču razlike u oblastima u kojima se "takmiče".


Bolje sprečiti nego lečiti


S druge strane, učenjem iz iskustva mladi ljudi su mogli da dobiju poruku da se agresivnim pristupom dolazi do cilja, a često izgleda da ta poruka nosi i nezanemarljivu dozu istine. Studentski protesti karakteristični za devedesete i danas su jedan od načina za izražavanje nezadovoljstva i borbe za prava studenata. Nažalost, takve inicijative nisu pošteđene nasilja, pa makar i u verbalnom smislu. Najskoriji primer ovog tipa može se videti na snimku u okviru inicijative "Odbrani filozofski", gde  je student (ili posetilac fakulteta) spreman da stolicom "brani" svoja uverenja i/ili poziciju. I da li je on kriv? Da li zaista nema drugog načina za komunikaciju? Da li će snositi odgovornost? Bubera smatra da represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće.
Ipak, ovakvi slučajevi svedoče da i tranziciono društvo danas ne pruža dovoljno instrumenata mladima da izraze javno svoje mišljenje i ostvare svoja prava, kao ni implementaciju represivnih mera, i u tom smislu nije dovoljno bolje od onog od pre dve dekade. "Niko ništa neće da prijavi, jer se nadležni po prijavi ponašaju kao da je onaj ko prijavljuje nešto skrivio i ne reaguju nikako i onda nasilje cveta", prokomentarisao je jedan od ispitanika naše ankete. Da ova tvrdnja nije neosnovana svedoči i iskustvo studentkinje, koja je potvrdila za VOX da su na njenu prijavu o fizičkom maltretiranju pripadnici policije odreagovali ignorisanjem i pitanjem: "A da li si ti prijavljena u ovom stanu?". Izgleda da kada čovek jednom uvidi da ga sistem neće zaštiti i sa druge strane, kada se onima koji treba da budu primer dopušta bahatost i nasilje, ostaje malo mesta za dijalog, toleranciju, konstruktivna rešenja i rad na ovoj nepoželjnoj društvenoj pojavi. Stoga je možda bolje preventivno uticati, nego se oslanjati na saniranje posledica, koje čak iako se realizuje ne donosi često dovoljnu satisfakciju.


Agresor je retko srećna (i samopouzdana) osoba


Istraživanje Psihološkog savetovališta Univerziteta u Nišu pokazuje da studenti Niškog univerziteta imaju povišen nivo tendencije ka agresivnosti u odnosu na normu. Postoji statistički značajna negativna korelacija između podložnosti stresu i nivoa izraženosti agresivnosti, tj. studenti koji su u većem stepenu podložni stresu imaju i niži  nivo izraženositi agresivnosti. U neku ruku ovakvi podaci sugerišu da ispoljavanje agresivnosti smanjuje stres. Uostalom ispoljavanje agresivnosti na eksplicitne načine i samoj osobi donosi samo motorno olakšanje, uz implikaciju da agresija obično rađa dalju agresiju.
Međutim, kako ljudi često i nisu svesni svog agresivnog nastupa može im se verbalno skrenuti pažnja na to, ili se razgovor može odložiti na trenutak "kada smo svi smireniji". Takođe, u ovakvim situacijama ne preporučuje se konfrontacija sa agresorom nasamo, ili razvoj debate za koju postoji svest da može da eskalira u neželjenom pravcu. Bavljenje agresijom zahteva strpljenje, uvid i razumevanje, kada nam je stalo do nekog odnosa. I agresivno ponašanje nije ireverzibilno i agresor je retko srećna i samopouzdana osoba, već koristi agresiju kao način prevladavanja sopstvene nesigurnosti. Međutim, kada se ne radi o nekom ličnom odnosu, ili pasivnoj agresiji i kada je teško izaći iz situacije u kojoj se osećamo ugroženo, mnogo je teže pratiti preporuke posebno imajući na umu nepoverenje u efektivnost društvenog sistema. Ipak, u situaciji fizičkog nasilja i dalje je najbolje pozvati policiju, ne izigravati heroja i ne "potpirivati vatru".
A što se tiče uzroka i promene društvene klime po ovom pitanju, sigurno je da bi jedno bezbednije i uređenije društvo, sa izvesnijm "sutra", u kome se promovišu zdraviji obrasci ponašanja, bilo pogodno tle za smanjenje ove pojave u kome "junaci" filma "Rane" više neće biti uzori
već samo obrisi jednog prošlog vremena. "Mladima nasilje treba da se predstavi kao ponašanje svojstveno nezrelima, nesposobnima da se drugačije iskažu. Treba da shvate da je "in", upravo, odupreti se pozivu za takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da pridruži agresivnima, niti da ih podržava, pa će oni, tako, opstati samo u neizbežnom statističkom procentu, koji postoji kao očekivan u svakom društvu", zaključuje Bubera.

Anketa časopisa VOX, sprovedena online na uzorku od 610 ispitanika u Srbiji pokazuje doživljaj da je agresija ubedljivo  svojstvenija muškom polu (92%). Pored toga, samo 14% ispitanika je izjavilo da se skoro nikada ne susreće sa agresijom u svom okruženju, što implicira da u tom slučaju ogromna većina detektuje oblike agresivnog ponašanja u društvu u kome žive. Kada je reč o uzrocima ove pojave najveći broj (59%) ispitanika smatra da uzrok treba tražiti u nasilju u porodici, identifikaciji sa agresorom i učenju po modelu. Ratovima i sankcijama 21% ispitanika pripisuje odgovornost, a 17% smatra da agresija potiče iz lične predisponiranosti i crta ličnosti. Tek 2% ispitanika izjavljuje da ne smatra da je agresija među maldima sve učestalija.

Reci STOP nasilju clip image002

Među dodatnim komentarima ispitanika ističe se finansijski faktor kao značajni činilac frustracije koja okida agresiju. Takođe se kao faktori navode i neadekvatni crtani filmovi za decu kao i generalno uticaj medija, dostupnost alkohola i narkotika omladini, nezaposlenost, nedostatak komunikacije, neinformisanost i loša zakonska regulativa i uopšte državne institucije u čijem domenu se ovo pitanje provlači.
Zahvaljujemo se svim učesnicima naše ankete na odgovorima i komentarima, koji svojom oštrinom, ozbiljnošću i vremenu posvećenom anketi ukazuju da je ovoj temi potrebno posvetiti pažnju i koji apeluju na prevenciju negativnih pojava koje dotiču živote svih nas.

Milena Stošić, Filozofski fakultet -Psihologija, Niš