JEDNAČINA USPEHA

nina krsljan"Ko hoće nešto da učini, nađe razlog; ko neće ništa da učini, nađe opravdanje", reči su poznatog, svestranog španskog slikara Pabla Ruiza Pikasa. Danas, na sreću, postoje ljudi koji u njima pronalaze svoju zvezdu vodilju, marljivim radom lagano ostvarujući svoje snove. Jedan takav primer je i dvadesetdvogodišnja pravnica iz Beograda Nina Kršljanin . Dok "pliva" po moru prošlosti, u razgovoru za "Vox" se priseća detinjstva i dana provedenih u krugu Astronomske opservatorije na Zvezdari, kao i igara u omiljenom Malom Tašu.          

  Osnovnu i srednju školu završila je pri ambasadi Ruske federacije u Beogradu. Ćerka astrofizičara, skromna i displinovana kao prava Ruskinja, zvanje najmlađeg diplomca je stekla sa samo 20 godina.  Prošle godine je završila i master studije na državno-pravnom modulu, a sada je na putu da stekne zvanje doktora.  Istovremeno je i saradnik u nastavi na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta, ali i oštar kritičar Bolonjske deklaracije. Formulu za uspeh, kako Nina kaže, ispisala je kombinovanjem permanentnog rada sa dobrom zabavom.

VOX::  Završili ste školu pri ambasadi Ruske federacije u Beogradu, koja traje jedanaest godina. Po čemu najviše pamtite te đačke dane?
Ti školski dani protekli su veoma zanimljivo. Svakodnevno sam se sretala sa učiteljima, koji znaju mnogo, i tako sam se svaki dan vraćala kući znatno bogatija. Običaj je da se sve nastavno osoblje naziva učiteljima. Informatika je bila stalni predmet od prvog razreda. Stekla sam mnogo drugova, naučila jezike, da pišem, plivam, kuvam, šijem, pročitala sam mnogo knjiga. Š kolu pamtim i po poseti zoo-vrtu svakog prvog septembra, kao i po raznim sekcijama i proslavama. Najviše, ipak, po divnim učiteljima.

VOX::   Sedmi razred ste završili ubrzano. Da li je to bilo naporno za vas?
Nije bilo naporno. Učitelji su uvideli da sve obaveze lako završavam, pa su smatrali da nema potrebe da istim tempom idem kroz dalje gradivo. Tokom šestog razreda sam savladavala, uz njihovu pomoć, i materiju iz sedmog i ispolagala sve predmete na kraju školske godine. Sećam se da su još dva učenika, u to vreme mog školovanja, "preskočila" neki razred.

VOX:: Kakav je osećaj biti najmlađi diplomac u zemlji?
Ne mislim da je to mnogo važno i nisam se osećala posebnom. Od svoje studijske generacije sam mlađa samo tri godine, a to mnogi nisu ni znali sve do dodele diploma. Više me je fasciniralo što sam svakog dana bila u amfiteatrima koji nose imena Slobodana Jovanovića ili Radomira Lukića.

VOX::  Zašto ste se odlučili za klasičan program studiranja?
U školi učiš o broju tenkova u Kurskoj ili nekoj drugoj bici, što treba da posluži sticanju prave slike o svetu i istoriji - iako to ne koristiš svakodnevno, u svojoj profesionalnoj praksi. Sve što učiš na fakultetu je potrebno, makar kao baza za tvoju specijalnost ili dalju nadgradnju. Knjiga ne može da zameni kontakt sa profesorom, pa je posećivanje predavanja veoma bitno. Na njima profesori materiju obogaćuju raznim primerima.

VOX:: Kako su izgledali Vaši studentski dani?
Išla sam redovno na sva predavanja, vežbe i stručne grupe. Nekad je to umelo da traje od osam ujutru do osam uveče. Kod kuće sam, uglavnom vikendima, iznova prolazila kroz gradivo rađeno na predavanjima. Nikada nisam učila posle devet uveče, čak ni pred ispit. To je vreme rezervisano za odmor i zabavu. Najveći broj mojih prijatelja su kolege sa prve godine studija i sa njima se aktivno družim i dalje. Već na prvoj godini smo oformili ekipu Fantasy Role
Playing
(FRP) i, sem u ispitnom roku, vikendom smo redovno nalazili pet-šest sati za zabavu. Nerado sam propuštala koncerte rok i metal grupa, kao i klasične muzike. S obzirom na to da sam "čistila" godinu u junu, rasterećeno sam leti odlazila na festival EXIT i na more.

VOX:: Vaš indeks je pun desetki. U čemu ste pronalazili inspiraciju za nizanje dobrih ocena?
Pre svega u učenju prava, što je moja velika ljubav. Zatim u predavanjima mnogih profesora, a na kraju je to bio i izazov za mene.


VOX:: Odbranili ste i master rad na državno-pravnom modulu. Š ta ste konkretno izučavali?
U master radu sam obrađivala običajno pravo i sudsku praksu početkom XIX veka u Srbiji. U daljem radu planiram da se više bavim srednjim vekom.

VOX::  Znači, školovanje se nastavlja? Da li ste sebi postavili još neki cilj?
Planiram da nastavim sa usavršavanjem u vidu doktorskih studija, ali i kroz prenošenje znanja na buduće generacije studenata. Njima želim da prenesem i stav o tome da je opšte dobro uvek bolje od ličnog, kao i da je negovanje kulta rada glavni uslov za napredak. Nameravam da se udam kada doktoriram.

VOX:: Kakvo je, prema Vašem mišljenju, ophođenje države prema mladim talentima?
Isto je kao i prema ostalim društvenim grupama. Država izdvaja velika sredstva za studente na budžetu. Pravni fakultet svake godine može da upiše oko sedam stotina talentovanih ljudi o trošku države, a da li će svi završiti u roku zavisi od njih samih. Pitanje je da li u državi može svake godine da se zaposli sedam stotina pravnika?  To je opšti problem koji je država dužna da rešava. Srž problema je nepostojanje upisne politike prema potrebama privrede. To podrazumeva dobru viziju i strategiju, što Srbiji već godinama nedostaje.

VOX:: Kako komentarišete činjenicu da danas mnogi mladi ljudi odlaze u inostranstvo na dalje školovanje i rad?
Š kolovanje uvek podržavam, uz uslov da se vrate i time što su naučili podižu standarde u svojoj zemlji. Odlazak iz ekonomskih razloga mi je potpuno stran, neprirodan.  Krajem XIX i početkom XX veka su se srpski intelektualci, francuski đaci kao što je Milutin Milanković, vraćali u Srbiju da podignu nivo obrazovanja i nauke, a nisu ostali da rade u mnogo boljim uslovima i da žive, kako mnogi ovde smatraju, "kao sav normalan svet". Od te fraze mi je muka, jer implicira da je devedeset odsto siromašnog (kolonijalno opljačkanog) sveta nenormalno! Ovo ne važi za vanserijske ljude poput Stefana Milenkovića ili Novaka čokovića, jer oni dovoljno čine za državu time što se javno deklarišu kao pripadnici našeg naroda.

VOX::   Š ta biste poručili budućim generacijama?
Pošteno i vredno ulaganje se isplati u svakom odnosu - prijateljskom ili profesionalnom. Zabava je divan i potreban odmor posle rada, ali ipak, bez rada i rezultata i ona je besmislena. Kolegama studentima još mogu da kažem da se ne "tuku" sa državom za par poena za upis naredne godine - ta korist je smešno mala. Bolje je da traže od države radna mesta i funkcionisanje institucija. Znači, primenu zakona, ili ćemo se ovako "tranziciono" još dugo teturati.


VOX:: Imate li hobi?
Pre svega pisanje, ali i FRP, Warhammer i kolekcionarstvo različitih vrsta - od poštanskih markica do hladnog oružja.

VOX::  Š ta su, prema Vašem mišljenju, prave životne vrednosti?
Lični integritet, poštenje, čast, rad, porodica, ljubav, deca, prijatelji i naravno patriotizam.

Vladislav Milanović, FPN, Beograd