JEDNAČINA USPEHA
"Ko hoće nešto da učini, nađe razlog; ko neće ništa da učini, nađe opravdanje", reči su poznatog, svestranog španskog slikara Pabla Ruiza Pikasa. Danas, na sreću, postoje ljudi koji u njima pronalaze svoju zvezdu vodilju, marljivim radom lagano ostvarujući svoje snove. Jedan takav primer je i dvadesetdvogodišnja pravnica iz Beograda Nina Kršljanin . Dok "pliva" po moru prošlosti, u razgovoru za "Vox" se priseća detinjstva i dana provedenih u krugu Astronomske opservatorije na Zvezdari, kao i igara u omiljenom Malom Tašu.
Osnovnu i srednju školu završila je pri ambasadi Ruske federacije u Beogradu. Ćerka astrofizičara, skromna i displinovana kao prava Ruskinja, zvanje najmlađeg diplomca je stekla sa samo 20 godina. Prošle godine je završila i master studije na državno-pravnom modulu, a sada je na putu da stekne zvanje doktora. Istovremeno je i saradnik u nastavi na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta, ali i oštar kritičar Bolonjske deklaracije. Formulu za uspeh, kako Nina kaže, ispisala je kombinovanjem permanentnog rada sa dobrom zabavom.
VOX:: Završili ste školu pri ambasadi Ruske federacije u Beogradu, koja traje jedanaest godina. Po čemu najviše pamtite te đačke dane?
Ti školski dani protekli su veoma zanimljivo. Svakodnevno sam se sretala sa učiteljima, koji znaju mnogo, i tako sam se svaki dan vraćala kući znatno bogatija. Običaj je da se sve nastavno osoblje naziva učiteljima. Informatika je bila stalni predmet od prvog razreda. Stekla sam mnogo drugova, naučila jezike, da pišem, plivam, kuvam, šijem, pročitala sam mnogo knjiga. Š kolu pamtim i po poseti zoo-vrtu svakog prvog septembra, kao i po raznim sekcijama i proslavama. Najviše, ipak, po divnim učiteljima.
VOX:: Sedmi razred ste završili ubrzano. Da li je to bilo naporno za vas?
Nije bilo naporno. Učitelji su uvideli da sve obaveze lako završavam, pa su smatrali da nema potrebe da istim tempom idem kroz dalje gradivo. Tokom šestog razreda sam savladavala, uz njihovu pomoć, i materiju iz sedmog i ispolagala sve predmete na kraju školske godine. Sećam se da su još dva učenika, u to vreme mog školovanja, "preskočila" neki razred.
VOX:: Kakav je osećaj biti najmlađi diplomac u zemlji?
Ne mislim da je to mnogo važno i nisam se osećala posebnom. Od svoje studijske generacije sam mlađa samo tri godine, a to mnogi nisu ni znali sve do dodele diploma. Više me je fasciniralo što sam svakog dana bila u amfiteatrima koji nose imena Slobodana Jovanovića ili Radomira Lukića.
VOX:: Zašto ste se odlučili za klasičan program studiranja?
U školi učiš o broju tenkova u Kurskoj ili nekoj drugoj bici, što treba da posluži sticanju prave slike o svetu i istoriji - iako to ne koristiš svakodnevno, u svojoj profesionalnoj praksi. Sve što učiš na fakultetu je potrebno, makar kao baza za tvoju specijalnost ili dalju nadgradnju. Knjiga ne može da zameni kontakt sa profesorom, pa je posećivanje predavanja veoma bitno. Na njima profesori materiju obogaćuju raznim primerima.
VOX:: Kako su izgledali Vaši studentski dani?
Išla sam redovno na sva predavanja, vežbe i stručne grupe. Nekad je to umelo da traje od osam ujutru do osam uveče. Kod kuće sam, uglavnom vikendima, iznova prolazila kroz gradivo rađeno na predavanjima. Nikada nisam učila posle devet uveče, čak ni pred ispit. To je vreme rezervisano za odmor i zabavu. Najveći broj mojih prijatelja su kolege sa prve godine studija i sa njima se aktivno družim i dalje. Već na prvoj godini smo oformili ekipu Fantasy Role
Playing (FRP) i, sem u ispitnom roku, vikendom smo redovno nalazili pet-šest sati za zabavu. Nerado sam propuštala koncerte rok i metal grupa, kao i klasične muzike. S obzirom na to da sam "čistila" godinu u junu, rasterećeno sam leti odlazila na festival EXIT i na more.
VOX:: Vaš indeks je pun desetki. U čemu ste pronalazili inspiraciju za nizanje dobrih ocena?
Pre svega u učenju prava, što je moja velika ljubav. Zatim u predavanjima mnogih profesora, a na kraju je to bio i izazov za mene.
VOX:: Odbranili ste i master rad na državno-pravnom modulu. Š ta ste konkretno izučavali?
U master radu sam obrađivala običajno pravo i sudsku praksu početkom XIX veka u Srbiji. U daljem radu planiram da se više bavim srednjim vekom.
VOX:: Znači, školovanje se nastavlja? Da li ste sebi postavili još neki cilj?
Planiram da nastavim sa usavršavanjem u vidu doktorskih studija, ali i kroz prenošenje znanja na buduće generacije studenata. Njima želim da prenesem i stav o tome da je opšte dobro uvek bolje od ličnog, kao i da je negovanje kulta rada glavni uslov za napredak. Nameravam da se udam kada doktoriram.
VOX:: Kakvo je, prema Vašem mišljenju, ophođenje države prema mladim talentima?
Isto je kao i prema ostalim društvenim grupama. Država izdvaja velika sredstva za studente na budžetu. Pravni fakultet svake godine može da upiše oko sedam stotina talentovanih ljudi o trošku države, a da li će svi završiti u roku zavisi od njih samih. Pitanje je da li u državi može svake godine da se zaposli sedam stotina pravnika? To je opšti problem koji je država dužna da rešava. Srž problema je nepostojanje upisne politike prema potrebama privrede. To podrazumeva dobru viziju i strategiju, što Srbiji već godinama nedostaje.
VOX:: Kako komentarišete činjenicu da danas mnogi mladi ljudi odlaze u inostranstvo na dalje školovanje i rad?
Š kolovanje uvek podržavam, uz uslov da se vrate i time što su naučili podižu standarde u svojoj zemlji. Odlazak iz ekonomskih razloga mi je potpuno stran, neprirodan. Krajem XIX i početkom XX veka su se srpski intelektualci, francuski đaci kao što je Milutin Milanković, vraćali u Srbiju da podignu nivo obrazovanja i nauke, a nisu ostali da rade u mnogo boljim uslovima i da žive, kako mnogi ovde smatraju, "kao sav normalan svet". Od te fraze mi je muka, jer implicira da je devedeset odsto siromašnog (kolonijalno opljačkanog) sveta nenormalno! Ovo ne važi za vanserijske ljude poput Stefana Milenkovića ili Novaka čokovića, jer oni dovoljno čine za državu time što se javno deklarišu kao pripadnici našeg naroda.
VOX:: Š ta biste poručili budućim generacijama?
Pošteno i vredno ulaganje se isplati u svakom odnosu - prijateljskom ili profesionalnom. Zabava je divan i potreban odmor posle rada, ali ipak, bez rada i rezultata i ona je besmislena. Kolegama studentima još mogu da kažem da se ne "tuku" sa državom za par poena za upis naredne godine - ta korist je smešno mala. Bolje je da traže od države radna mesta i funkcionisanje institucija. Znači, primenu zakona, ili ćemo se ovako "tranziciono" još dugo teturati.
VOX:: Imate li hobi?
Pre svega pisanje, ali i FRP, Warhammer i kolekcionarstvo različitih vrsta - od poštanskih markica do hladnog oružja.
VOX:: Š ta su, prema Vašem mišljenju, prave životne vrednosti?
Lični integritet, poštenje, čast, rad, porodica, ljubav, deca, prijatelji i naravno patriotizam.
Vladislav Milanović, FPN, Beograd
