Mi čitamo, bre

mi citamo breU XXI veku - digitalnoj eri Fejsbuka, mobilnih telefona, torenta, zaostavštine lake zabave devedesetih, automobila od preko 2000 kubika (ili pretenzija ka njima) i ostalih tehničkih pomagala izmišljenih upravo radi uštede vremena, ipak se neretko kaže kako se živi brzo, kako se nema vremena. U tom svetlu, nije ni  čudo da prosečan mladi čovek prevrne očima na onu Andrićevu kako ostati ravnodušan prema knjizi znači lakomisleno osiromašiti svoj život, a recitovanje ili ne daj bože pisanje poezije  najčešće bi takvog nesrećnika povezivalo sa gej aspiracijama.  Nemoguće je oteti se opštem subjektivnom utisku da čitanje u današnje vreme i nije neka popularna aktivnost među omladinom. Postavlja se pitanje da li, ako je ova pretpostavka istinita, uzrok tome treba tražiti u sistemu obrazovanja, domaćem vaspitanju, interferirajućim sadržajima ili finansijskom momentu. Pitanje je čak i da li treba postavljati ovo pitanje tj. da li je i zašto čitanje uopšte od bilo kakve važnosti, u doba kada studenti često čak i ispitnu literaturu zamenjuju skriptama idući linijom manjeg otpora.

Mi (ne) čitamo?

"Čini mi se da je to jedna potpuno paradoksalna situacija. Na osnovu podataka koje plasiraju raznorazne agencije za istraživanje javnog mnjenja, čovek stiče utisak da u ovoj državi 99% mladih samo igra igrice i izlazi u kafiće, ne uzimajući u ruke ni školske knjige, dok sa druge strane broj prodatih knjiga za mlade dostiže neverovatne cifre, tako da slobodno možemo reći da u istoriji književnosti nikad nije bilo više mladih ljubitelja književnosti nego danas", obrazlaže svoj stav za VOX Karlo Astrahan, pisac i osnivač umetničke grupe KLUB 9.
Rezultati onlajn ankete koju je sproveo naš časopis na uzorku od 363 ispitanika, pokazuju donekle kontradiktorne stavove. Tek 7% ne slaže se sa tvrdnjom da mladi danas sve manje čitaju. Istovremeno samo 1% učesnika ankete izjavljuje da nikada ne čita knjige koje ne spadaju u ispitnu literaturu tj. 90% njih redovno ili ponekad čitaju i nešto van predodređenog stručnog opusa, a to je u najvećem broju slučajeva beletristika (47%), klasika (40%) i popularna psihologija (39%). Najslabije se kotiraju istorija i mitologija, kao i biografije i memoari. Dakle, dobar deo ispitanika mogli bismo da identifikujemo kao "čitaoce" koji generalno imaju percepciju da mladi ipak malo čitaju.

 

USPESNIJE STUDIRANJE clip image002


Zanimljivo je pomenuti i komentar ispitanice, koja kao profesor književnosti i neko ko radi u knjižari, zaključuje da se knjige prodaju više nego sto se misli: "Prosečna cena knjige je 7-8 evra, što je za standard mlade osobe koja živi u Srbiji previše da bi se knjige često kupovale. Ipak, prodaja popularnih naslova je značajna".

Sudeći po onome što se najviše prodaje kod nas (a i u svetu) poput bestselera Dena Brauna, Hoseinija, zabranjivanog "Dragulja Medine", a ne treba izostaviti ni "Grabljivicu" (štampano u preko 100.000 primeraka), može se reći da ljudi zaista najviše čitaju beletristiku i naslove uz koje se vezuju kontroverze, a može se i još jednom zaključiti koliko je neprocenjiv uticaj medija u kreiranju čitalačke (a i druge) publike.

Razvijati naviku

Interesantno viđenje uzročnosti nečitanja daje učesnica ankete Bojana Š : "Ranije su se ljudi zabavljali gledajući pozorišne predstave, čitajući knjige, išli su u cirkus itd. Kad se pojavio radio, ljudi su slušali muziku kod kuće; kad se pojavio TV, ljudi su gledali pokretne slike iz kuće, onda se pojavio kompjuter itd" Ljudi traže zabavu, a direktnije je mogu dobiti uz nove vidove komunikacije".
Međutim, kao i za mnoga druga interesovanja, stavove, pa i ličnost u celini, odgovornost se umnogome pripisuje u prvom redu vaspitanju i porodici, glasnije nego društvenom poretku i tehnološkom razvoju. Tako i učesnici naše ankete u najvećem procentu smatraju da je uzrok nečitanja upravo nerazvijena navika u porodici. Pored toga, kao glavni razlog navodi se i nedostatak vremena.
U prilog razvijanju navike neizostavno je otvoriti pitanje primerenosti današnjih lektira za decu i mlade, koje na tom putu mogu imati veliki uticaj na stavranje afiniteta ili averzije prema pisanoj reči. Kako za VOX navodi višestruko prevođena pesnikinja Svetlana Biorac Matić, obavezno štivo treba prilagoditi novim generacijama i u program lektire uvesti nove, savremene autore. "Ali, zarad toga ne sme se nepromišljeno i preko kolena odreći i pisaca starije generacije - dokazanih i potvrđenih velikana književnosti" , smatra ona. Po njenom mišljenju mladima treba ponuditi ono što je primereno i primamljivo njihovom uzrastu, ali svakako ne nametanjem i prisilom: "Treba ih navoditi da shvate da druženje sa knjigom nije gubljenje vremena, već da se i na taj način još kako može spoznati život".

Knjiga nas menja

Da se "na taj način može spoznati život" odvajkada su tvrdili još i grčki filozofi (kao i stari Egipćani i narodi Indije), a u praksu su to uveli psihoterapeuti. Još je poznati američki psihoanalitičar Bruno Betelhajm tvrdio da se iz bajki može naučiti mnogo o čovekovim unutrašnjim problemima i ispravnim rešenjima teškoća; on je preporučivao da roditelji deci čitaju i pričaju bajke u cilju podsticanja mašte, razvijanja saznajnih sposobnosti i razjašnjavanja osećanja. Logično bi onda bilo paralelno s tim zaključiti i da književnost u celini, pored očiglednih blagodati razonode, može imati značajan uticaj na čoveka. Ako hoćemo da potkrepimo ovu činjenicu, dovoljno je da se osvrnemo na istorijske događaje koji taj uticaj potvrđuju, kao i na biblijske tekstove koji su pored značajnog uticaja na formiranje vrednosnog sistema i radikalnog preobražaja velikog broja ljudi, odigrali i presudnu ulogu u formiranju estetike, poetike i čitavog pogleda na umetnost kod srpskog naroda, a na kojima su se srpski književnici srednjeg veka učili književnom izrazu i stilu.
Biblioterapija kao upotreba proznih ili poetskih tekstova danas se koristi u razvojne i kliničke svrhe.
Brojna istraživanja dovela su do zaključaka da čitanje može da utiče na norme i vrednosti, moralno suđenje, altruizam, razumevanje tuđih emocija i poboljšanje slike o sebi, kao i na ksenofobiju, politička uverenja, polne uloge, anksioznost.
Kada se aktivnost čitanja sagleda u tom svetlu i sa svom moći koju sa sobom nosi da utiče na čoveka i njegovo ponašanje, nije loše zapitati se da li i šta čitamo i kako nas to oblikuje i šta govori o nama.

Milena Stošić, Filozofski fakultet -Psihologija, Niš