I dalje verujem u ljude!

O"S vremenom sam naučila da živim s tim ko sam i da ne treba da me dotiču tuđe predrasude. Ali uvek je prisutan taj osećaj da ne smem sebi da dozvolim da me drugi vide i smatraju drugačijom. To nekad stvara pritisak da moraš sve bolje i više nego drugi".

ONI kradu. Nepismeni su. Ne vode računa o ličnoj higijeni. Lenji su. A nemaju ni jednaka prava. Ovo su najčešće upotrebljavani opisi za pripadnike romske nacionalnosti. Ili, da ih nazovemo pravim imenom - to su predrasude. (možda i ovako: Budimo dovoljno fer, pa ih nazovimo pravim imenom -to su predrasude.)    

             Osim nekolicine organizacija koje se bore da razbiju ova ukorenjena mišljenja nacije, isprave nepravde koje se konstantno nanose Romima i stvore im iole bolje uslove za život, tu su i oni sami, koji ličnim primerima dokazuju da nisu drugačiji ni drugi. 
            Da počnemo, zato, iz početka. Ona je slatka, pozitivna, puna samopouzdanja, druželjubiva. Zamislite - ona studira! Ona indeks puni devetkama i desetkama. Ona je kompjuterski obrazovana, a i završava fakultet. Slađana Miladinović je romske nacionalnosti i korača životom tako sigurno i čvrsto da natera svakog da se ujede za jezik pre nego što sledeći put pomisli da etiketira Rome. 

Kako je izgledao tvoj put obrazovanja?
Tri razreda osnovne škole sam završila u Kragujevcu, potom smo se preselili, pa sam četvrti završila u Smederevskoj Palanci. Onda sam se u petom razredu vratila u isto odeljenje u Kragujevcu. Međutim, te školske godine počelo je bombardovanje i tata je izgubio posao, tako da smo ipak morali da se vratimo u Palanku.  Sve u svemu, selila sam se i često menjala sredinu, što mi je teško padalo, ali nikada nisam zbog toga popustila u školi. Bila sam odličan đak svih osam godina i imala vrlo dobar odnos sa učiteljima, a kasnije i s nastavnicima u srednjoj školi. Razmišljajući o tome da neću imati uslova da nakon toga nastavim školovanje i upišem fakultet, odlučila sam se za stručnu školu - ekonomsku, smer ekonomski tehničar. Nakon završetka, godinu dana sam radila u nevladinoj organizaciji na programu za mlade. Tada sam i saznala za mogućnosti stipendiranja romskih učenika i studenata i o afirmativnim merama upisa na fakultet. Položila sam  prijemni ispit, "upala" na budžet i tako stekla pravo i na dom, menzu, stipendije, što mi je i omogućilo da studiram, jer roditelji ne bi mogli da me finansiraju.

Kako si odabrala buduću profesiju?
Uvek su me zanimale društvene nauke, ali sam se dvoumila između sociologije i književnosti. Rad  u NVO je možda bio prekretnica da se odlučim za sociologiju. Tada sam shvatila da to može da mi koristi i da, zapravo, otvara dosta mogućnosti za zaposlenje. Sada shvatam da to baš i nije tako. Bar ne u zemlji Srbiji. Ipak sam zadovoljna svojim izborom, jer me je sve što sam učila, radila, pa i sâm studentski život, promenilo i učinilo samostalnijom. Dobila sam priliku da radim  nešto što volim, proširila sam vidike i shvatanja i veoma sam srećna zbog toga.

Koja su tvoja interesovanja, osim sociologije?
Volim da čitam, naročito rusku književnost. Pratim politička dešavanja. Trenutno volontiram u gerontološkom centru, pa sam počela da se interesujem uopšte o starim osobama i promenama koje se dešavaju tokom starenja.

Kakav je odnos profesora i drugih studenata prema tebi?
Š to se tiče profesora, nisam do sada imala nikakvih problema. Korektni su, otvoreni za saradnju, pitanja, i izlaze mi u susret uvek kada je potrebno. Kolege su takođe korektne, nema neprihvatanja s njihove strane. S većinom njih sam u super odnosima, a mnogi su mi postali pravi prijatelji.

Š ta te motiviše i koji su tvoji ciljevi u životu?
Veoma je teško praviti planove s obzirom na date nam okolnosti, ali opet svakog dana nađem bar deset stvari koje me motivišu.  Pre svega, to su situacija u zemlji i mnogo siromašnih, obespravljenih, marginalizovanih grupa ljudi, koje srećemo na svakom koraku. I dalje verujem u ljude, verujem da im se može pomoći. Tako su i moji planovi usmereni ka radu sa starim osobama, decom koja su ostala bez roditelja, ugroženim nacionalnim, verskim, seksualnim manjinama. Zato i planiram da upišem master studije na odseku za socijalni rad  i socijalnu politiku.

Koliko su te razne predrasude kočile u životu? Kako si se borila sa potcenjivanjima, ukoliko ih je bilo?
Ranije,  u osnovnoj školi i to  Palanci, koja je manje i zatvorenije mesto, nailazila sam na razne komentare, pitanja i, naravno, kao i svako dete, to me je povređivalo. Zapravo, ljudi podrazumevaju da su Romi zapušteni i nekulturni. Bilo je čudno videti mene, s obzirom da sam bila jedan od boljih đaka; to je kod njih budilo radoznalost. S vremenom sam naučila da živim s tim ko sam i da ne treba da me dotiču tuđe predrasude. Ali uvek je prisutan taj osećaj da ne smem sebi da dozvolim da me drugi vide i smatraju drugačijom. To nekad stvara pritisak da moraš sve bolje i više nego drugi.

Kako provodiš slobodno vreme? Š ta te opušta?
Slobodno vreme provodim sa prijateljima, mlađim bratom koji je sada drugi razred. Zajedno gledamo fudbalske utakmice i navijamo. Volim da izlazim, naročito leti, jer ne volim zatvorene prostorije i diskoteke. Volim da upoznajem nove, zanimljive ljude, da putujem. Opušta me rep muzika, vreme provedeno u prirodi, pozorište, bioskop, zanimljiva mesta u gradu.

Da li  svoju budućnost vidiš u Srbiji?
Nažalost, raditi i živeti pristojno u Srbiji je veoma teško. Plašim  se da ću tokom života nailaziti na situacije u kojima mi ni sva stručnost i znanje neće mnogo značiti. Srbija je uvek bila zemlja gde su se cenile neke druge vrednosti. Nakon političkih promena 2000. napravljen je pomak, ne mali, ali ipak ukorenjene navike i mišljenja je vrlo teško promeniti u kratkom periodu. Uvek će biti ostrašćenosti, čudnih podela, nesloge oko zajedničkih interesa, što čak i ljude koji vole ovu zemlju navodi da spakuju kofere i odu iz nje. Zasada nemam osnova da planiram da odem bilo kud van zemlje, ali mislim da bih, kad bi se ukazala mogućnost, sve ono što želim mnogo lakše ostvarila negde van Srbije.


Tvoja poruka mladim Romima? Na koji način se boriti protiv predrasuda?
Svi smo ljudi, sa vrlinama i manama. Protiv predrasuda se teško borimo zato što je to osnovna crta mentaliteta naših ljudi - da prvo vide sve što je negativno. I mnogo je lakše osuditi nekoga nego ga razumeti i pohvaliti. Ali to ne treba da obeshrabri. Jednostavno - rad na sebi, obrazovanje, širenje svojih shvatanja jeste ono što će ostaviti bolju sliku o nama samima. Da bsimo negovali istinske vrednosti, važno je prvenstveno prihvatiti sebe i naučiti kako se ceni svoja osobenost.

Adrijana Milosavljević
FON, Beograd