DEJAN POPOVIĆ-rektor Beogradskog univerziteta

rektorIntervju

"Potrebno je da uvidimo da je normalno jednu godinu završiti u Beogradu,drugu u Budimpešti,a treću u Beču,u zavisnosti od poznavanja jezika i svih drugih okolnosti i zatim se vratiti ovde i nastaviti svoj posao."


# Od prvog oktobra zvanično ste stupili na dužnost rektora.Š ta to podrazumeva?

"Potrebno je da uvidimo da je normalno jednu godinu završiti u Beogradu,drugu u Budimpešti,a treću u Beču,u zavisnosti od poznavanja jezika i svih drugih okolnosti i zatim se vratiti ovde i nastaviti svoj posao."


# Od prvog oktobra zvanično ste stupili na dužnost rektora.Š ta to podrazumeva?


Pripremajući se za rektora u protekla četri meseca od izbora,raspitivao sam se,proučavao uporedo zakonodavstvoi zaključio da kod nas rektor ima manja ovlašćenja nego što standardno ima danas u Evropi.To je zato što je univerzitet u Beogradu jedan decentralizovani univerzitet.Za razliku od jedne zajednice koja bi bila čvrsta,hajde da kažemo federalna,ovde u velikoj meri imamo konfederalni elemenat.Ovo je verovatno posledica toga što je Beograd univerzitet po broju fakulteta veoma veliki,gotovo najveći u Evropi.Danas imamo 31 fakultet u sastavu Univerziteta i još pet instituta.Teško je zamisliti jednu takvu integraciju koja bi sve to objedinila na nivo univerziteta.S druge strane ,ovi centralizovani univerziteti su obično manji po broju departmana ili fakulteta.

# Kada ste izabrani za rektora u svojoj izjavi ste rekli da će vam jedan od prioritetnih ciljeva biti da omogućite olakšani vizni režim za studente.Zbog čega to smatrate važnim i kako planirate da ostvarite svoj plan ?


Kada smo pre nešto više od godinu dana počeli na Univerzitetu da radimo na Zakonu o visokom obrazovanju,mene su, kao profesora Pravnog fakulteta,uključili u taj tim i zaista smo proveli nekoliko meseci ozbiljno radeći kao grupa na tekstu toga prednacrta.Tom prilikom sam video u kojoj meri je značajna jedna ovakva promena koja treba da omogući da se naši nastavni planovi i programi učine uporedivim sa rešenjima koja postoje danas u Evropi,i u kojoj meri je značajna inicijativa o formiranju jedinstvenog evropskog akademskog prostora,koja proizilazi iz Bolonjske deklaracije.S druge strane ,meni se lično nametnuo zaključak,mislim da sam jedan od retkih koji su svoju bojazan javno izrekli,da je sve to mrtvo slovo na papiru ukoliko se konkretno našim studentima,a u određenoj meri i nastavnicima,vizni režim ne olakša,odnosno ne omogući da se slobodnije kreću po tom jedinstvenom akademskom prostoru.Mi smo danas jedna od malobrojnih zemalja u Evropi gde je neophodno tražiti vizu da bi se moglo putovati u zemlje Evropske unije ili u neke druge zemlje u Evropi koje nisu u članstvu EU.Problem je utoliko teži za studente,za mlade ljude,zbog toga što u nekim pisanim ili ne pisanim kriterijumima,kojima se rukovode strani diplomatsko-konzularni predstavnici,koji odlučuju kome će dati,a kome uskratiti vizu,redovno stoji pretpostavka da se iza zahteva za ulazak radi studiranja krije neka druga motivacija,npr.namera da se tamo ostane,da se sklopi brak,nađe zaposlenje ili slično.Znam za slučajeve kada su naši studenti dobijali prvoklasne stipendije iz raznih univerziteta po Evropi,a onda su vlasti iz zemlje u kojoj je lociran taj univerzitet pravile probleme,uskraćivale im vize i onemogućavale da praktično koriste ono što su svojim talentom i znanjem uspeli da steknu.Dakle,moramo pokušati da nešto u tom pogledu promenimo.


Ne postoji u Briselu jedinstvena kancelarija koja bi o tim pitanjima odlučivala.Kada sam izabran za rektora,već sam u mesecu junu bio pozvan na jednu diplomatsku večeru i tada sam sa ambasadorkom  zemlje koja je bila domaćin razgovarao i pokrenuo upravo to pitanje jer me ona na neki način preokupira.Onda mi je ona kazala ovo što ja sad vama iznosim,a to je da je u suštini problem delikatan zbog toga što je u EU na snazi princip supsidijarnosti,što znači da se na nivo Unije prenose samo ona pitanja koja nije efikasno rešavati na nivou zemalja članica.Ovo pitanje se,dakle,rešava na nivou zemalja članica i vi morate naći 25 adresa na kojima ćete taj razgovor voditi.Očigledno je da moramo nastupiti koordinirano,akcijom koja bi,s jedne strane ,išla preko našeg Ministarstva inostranih poslova,koje bi se ozbiljno uključilo u te razgovore i kontaktiralo partnere u zemljama članicama,s druge strane preko  Evropske asocijacije univerziteta,a sa treće preko raznih studentskih kontakata na nivou studentskih unija,organizacija,saveza,trebalo bi da se izvrši jedna vrsta lobiranja kako bi se našlo rešenje koje bi i zadovoljilo legitimnu zabrinutost zemalja koje izdaju vizu,da se zaštite njihovi interesi i izbegnu moguće zloupotrebe.Naš Univerzitet bi,sa svoje strane,dao neku garanciju da će taj momak/devojka da se vrate u svoju zemlju i a je odlazak vezan za studiranje.U našem je nacionalnom interesu da se ti ljudi vrate a ne da tamo ostanu:polako treba prevazilaziti shvatanje da smo mi izolovano ostrvo van sveta.Naprotiv,Srbija je geografski u srcu Evrope,od Beograda do Beča nema ni šesto kilometara.Prosto,potrebno je da uvidimo da je normalno jednu godinu završiti u beogradu,drugu u Budimpešti,a treću u Beču,u zavisnosti od poznavanja jezika i svih drugih okolnosti,i naravno zatim se vratiti ovde i tu nastaviti svoj posao.To je nešto gde bi BU trebalo da se pojavi kao neka vrsta garanta da je zaista u pitanju ozbiljan student.Taj student će morati da položi svoje garancije univerzitetu da bi mu univerzitet mogao tu sigurnost pružiti.Vrlo je važno ubediti partnere u prihvatljivost tih garancija.Onoga momenta kada Srbija bude odmakla na svom putu uključivanja EU,kada se uradi feasibility studija i kada iz toga proizađe ugovor o stabilizaciji i udruživanju,tada će se stvoriti uslovi da se naša zemlja stavi na tzv.belu šengensku listu i da dobije status koji već danas imaju Bugarska i Rumunija,a još odavno Hrvatska-zemlje koje nisu u EU ali čijim građanima ne trebaju vize.


#Evropa ubrzano radi na formiranju jedinstvenog visokoškolskog obrazovanja koje će biti standardizovano i usaglašeno u svim zemljama članicama bolonjskog procesa.Do 2010.planira se stvaranje Evropskog regiona visokoškolskog obrazovanja(European Higher Education Area).Na sastanku ministara obrazovanja u berlinu septembra 2003.prihvaćen je zahtev i naše zemlje(zajedno sa Albanijom,Angorom,Rusijom i Makedonijom) za članstvo u Bolonjskom procesu.Uslov je prilagodjavanje sistema obrazovanja i primena odredbi predvidjenih Bolonjskom deklaracijom.Dakle,to u prevodu znači reformu obrazovanja.Dokle smo stigli?


Mislim da je tu nepotrebno izgubljena godina dana,možda i više.Postojali su uslovi da se Zakon o visokom obrazovanju završi i ranije samo da je bilo malo bolje saradnje između tadašnjih prosvetnih vlasti i Rektorata.Kada se na kraju pogleda tekst koji je pripremilo Nastavno-naučno veće univerziteta u Beogradu i uporedi sa tekstom koji je pripremilo bivše Ministarstvo prosvete i sporta,videće se da gotovo i nema ozbiljnih razlika;u pitanju su ipak nijanse koje su se mogle prevazići.Došli su zatim vanredni parlamentarni izbori krajem prošle godine.Posle nekoliko meseci formirana je nova vlada koja je proizašla iz  tih parlamentarnih izbora, njeno Ministarstvo prosvete je imalo drugačije prioritete.Ne mogu da kažem da se u međuvremenu nije radilo na Univerzitetu;neki fakulteti,u zavisnosti od imaginativnosti svojih dekana i članova naučno-nastavnog veća,pomeraju stvari i negde se kreću napred,ali je sve to unutar veoma uskih okvira koje sadašnji Zakon o univerzitetu postavlja.Ipak su nužne ozbiljne zakonske promene da bi se onda zaista i obezbedio prostor za jednu sveobuhvatnu reformu u skladu sa tim bolonjskim procesom.I zato mislim da je neophodno razgovarati sa predstavnicima Ministarstva prosvete i predočiti im zainteresovanost Univerziteta u Beogradu ,a uveren sam i drugih univerziteta u Srbiji,da se radikalno ubrza rad na Zakonu o visokom obrazovanju i da se,ako je moguće , taj zakon do kraja kalendarske godine pusti u proceduru.Iz zaključaka Berlinske konferencije iz 2003.proizilaze i neke obaveze koje je SCG preuzela.Te obaveze se sastoje u tome što će na sastanku 2005.godine,u norveškom gradu Bergenu,biti neophodno podneti izveštaj o tome šta je urađeno za protekle dve godine.


# Koliko vi kao rektor jednog univerziteta možete da doprinesete reformi ?Postoji li formiran tim stručnjaka u zemlji koji je posvećen samo tome?


Vidite,to je tema o kojoj se mora na različite načine suditi.Prvo,postoji telo koje se zove Republički savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja.To je telo nastalo u okvirima sadašnjeg Zakona o univerzitetu.Na čelu toga saveta,dok je bio živ bio je premijer Zoran činđić,želeći upravo da prida značaj toj instituciji.U Savetu su bili i ministar prosvete i njegovi pomoćnici,nekoliko resornih ministara,rektori svih univerziteta u Srbiji,i državnih i privatnih,i još neki istaknuti ljudi iz ove oblasti.Savet je definisao strategiju reformi visokog obrazovanja.Posle ubistva premijera činđića tim savetom je rukovodio ministar prosvete.Nije mi poznat  sadašnji personalni sastav toga tela,jer se on menja u meri u kojoj je menjaju vlade.Verujem da neki kontinuitet,barem sa stanovišta akademskih predstavnika u Savetu ,postoji.Mislim da bi Savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja danas trebalo da upravlja sistemom reformi.U  nacrtu Zakona o visokom obrazovanju predviđa se formiranje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje,tela koje bi imalo još veću stručnu težinu nego ovo koje sam pomenuo i koje bi upravo bilo zaduženo za strateško promišljanje svih ovih pitanja.S druge strane imamo tela koja su zadužena za akreditaciju univerziteta i fakulteta,i sada dolazimo do same suštine problema.Sve se,u krajnjoj liniji,svodi na obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta.To su koncepti koji su u osnovi svega.Kada to uspemo da obezbedimo,onda odatle proizilazi sistem akreditacija:znači formira se akreditaciono telo koje,na bazi kriterijuma koji se definišu u Savetu,utvrđuje da li neki konkretni univerzitet ili fakultet ispunjava uslove u pogledu kvaliteta ili ne.Onda se donosi odluka,odnosno rešenje o akreditaciji ili njenom uskraćivanju.Sada postoji ekspanzija privatnih škola i fakulteta,što u načelu ne smatram lošim,jer oni mogu da pospeše konkurenciju na ovom tržištu i da podignu kvalitet i na državnim univerzitetima,koji bi u odsustvu takve konkurencije mogli da se učaure.Problem je,međutim,u tome što se često ne obezbeđuje adekvatna kontrola kvaliteta u takvim institucijama.One se formiraju isključivo na profitonosnoj osnovi,ne vodeći računa o nužnom balansu između profitne motivacije vlasnika i ciljeva zbog kojih se ta institucija formira.Centralno pitanje je kako obezbediti da postojeći državni fakulteti,a pogotovo privatni,pružaju kvalitetne usluge iz oblasti visokog obrazovanja.To je verovatno najznačajniji zadatak s kojim ćemo se suočavati. Siguran sam da ću lično sa svoje strane mnogo vremena posvećivati tim pitanjima u prvim mesecima mandata-da bih  video šta se uradilo i da bismo pripremili adekvatan materijal za buduće akcije.


# Koja je vaša lična vizija i strategija u ostvarivanju nekih mikrociljeva koji će voditi ka poboljšanju rada i studiranja na univerzitetu ?


Istakao bih da kod nas postoji veliki problem neefikasnog studiranja,koje se manifestuje u tome da je tek svaki deveti student završio studije u propisanom roku;taj problem možemo reševati samo na duži rok posmatrano-strateškim promenama u sistemu.Nema rešenja preko noći.Nije realistično očekivati da,umesto 8,2 godine prosečna dužina studiranja na Pravnom fakultetu, na primer, od sutra bude 4,2 godine.Ono što bi se moglo uraditi jeste u okvirima promišljene strategije primene principa Bolonjske deklaracije:u našem sistemu treba obezbediti adekvatno rasterećivanje studenata i intenzivnije uključivanje nastavnika u taj proces.Upisna politika mora da se preispituje,takođe i struktura nastavnog plana i programa,a u krajnjem slučaju i režim studiranja,jer sadašnji sistem sa prenošenjem velikog broja ispita u narednu godinu urušava same temelje  efikasnog studiranja.Sa većim brojem jednosemestralnih predmeta,mislim da je to tendencija na koju treba ići,mi ćemo obezbediti da se intenzivnije studira;biće i veći broj ispitnih rokova,ali trebalo bi preći na sistem godina za godinu.Uvođenje sistema kredita će omogućiti studentima da vide kada i u kom momentu mogu da se uključe u narednu godinu studiranja.


  Sledeći problem je nezaposlenost.Mislim da je bitno i da privreda počne da se oporavlja;tek tada će se i taj problem delimično amortizovati.Postoje prve indicije da se u privredi nešto popravlja,npr.podatak o stopi rasta ove godine.Ako on bude 8% ili više ,kao đto se procenjuje ,onda se-pod pretpostavkom da se uspostavi takav trend i naredne godine-može govoriti o početku posttranzicionog oporavka.Slično je bilo i u drugim zemljama samo deset godina ranije.Mi nismo imali pad društvenog proizvoda od 2001.  na ovamo zato što je on toliko padao tokom devedesetih godina,ali je rast nakon 2001, sa svim injekcijama koje smo dobili spolja,bio relativno slab.Ako je ove godine zaista zabeležen taj spektakularni rast,onda je to indikacija da privreda počinje zaista da se oporavlja.To znači da je jedan deo privrede več restruktuiran,da su privatizovana mnoga društvena preduzeća,čija je efikasnost sada veća,da su izvršene ozbiljne investicije.To bi,ipak,bio samo početak.Tek kada taj proces dobije zamah,onda možemo govoriti o oživljavanju na širim osnovama i tada će se i problem nezaposlenosti sasvim drugačije videti.Naime,imaćemo situaciju da će radna snaga,naročito edukovane mlađe generacije,biti tražena.


# Čula sam da čak dve trećine mladih nije imalo prilike da izađe iz naše zemlje.Kakva je bila situacija dok ste vi studirali ?Koliko je bilo moguće posećivati univerzitete u inostranstvu?Da li se prosečan student uopšte bavio mišlju da studira negde drugde?


 Moj sin ima 21 godinu i često mi ne veruje kada mu pričam kako je to u moje vreme izgedalo.Kad sam,recimo,završio 2.godinu studija,položio sam početkom septembra poslednji ispit,kupio sam u Beogradu interrail železničku kartu i putovao od Beograda  do Pariza,pa odatle u London,pa u Ostende,Brisel i preko Nemačke i Austrije nazad u Jugoslaviju;i nigde mi nije trebala viza.Jedina zemlja koja je pripadala zapadnoj Evropi,za koju je tada bila potrebna viza,bila je Grčka.Inače,kompletan  prostor tadašnje Evropske zajednice mogao se prelaziti bez viza,sa jednim pasošem koji je dobijan na 10 godina.Ni finansijski studentsko putovanje nije predstavljalo problem:mogao sam od svoje neke male ušteđevine,koju sam stvarao tokom godine,da sebi to platim,uz podršku bakine penzije.U to vreme su postojale izdašne stipendije i naši su dobri studenti uvek mogli da putuju i deo studija obave u inostranstvu.To nije bila tema koja je opterećivala,mada je bilo ljudi koji su želeli da ostanu u inostranstvu.Uvek je postojala neka politička dimenzija stvari,o kojoj se ipak vodilo računa.Iako mnogo liberalnija nego ostale istočnoevropske države,Jugoslavija je ipak bila komunistička zemlja,te je kod određenog broja mladića i devojaka postojala želja  da odu.To,inače,nije bio problem,jer iz Sovjetskog Saveza,Poljske ili Bugarske niste mogli da izađete,a naš je čovek ipak putovao.Put u inostranstvo nije,dakle,za nas predstavljao neki poseban događaj,smatrali smo ga nečim što se podrazumevalo.

BIOGRAFIJA


  ~  Rođen u Beogradu 1950.godine gde je završio i osnovnu školu i Drugu beogradsku gimnaziju.
   ~ Dipomirao pravo 1973.Dobio prvo i jedino zaposlenje na fakultetu u novembru iste godine postavši asistent na Katedri za pravno-ekonomske nauke i tokom narednih tridesetak godina prolazio kroz odgovarajuća univerzitetska zvanja da bi 1991.postao redovni profesor na predmetu Javne finansije i finansijsko pravo.
   ~ Potiče iz prodice koja je vezana za univerzitet.Otac je bio profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i dekan tog fakulteta,a majka je ceo svoj radni vek provela u univerzitetskoj biblioteci.
   ~ Oženjen,ima jednog sina.U životu mu je najvažnije ?
Da čovek nešto ostavi iza sebe.Da pokuša da menja društvo u kome se nalazi i makar malo doprinese promeni.Ako svi budu dizali ruke od nastojanja da se nešto menja onda ostajemo stalno u istm vrtlogu koji će nas na kraju odvući na dno.Na neki način to mi je životno opredeljenje.Naravno,mlad čovek se mora starati i o svojoj porodici,voditi računa o svojim studentima,ispunjavati svoje obaveze u pogledu nastave,naučnog rada,i sve to na neki način mora da se objedini u nekom naporu da se pomerimo unapred.
   ~ Poslednja knjiga koju ste pročitali: Wilbur Smith, A Sparrow Falls
   ~ Muzika koju najradije slušate : Elvis Presli
   ~ U slobodno vreme najčešće..... Čitam ili ledam neki dobar DVD.

Biljana Svilar