DIPLOMA JE TU VEĆ NEKO VREME... I NIŠ TA!

diploma-je-tuI Usporavanje ili zaglavljivanje

Na prelazu iz klupe, tj. sa fakulteta u radnu poziciju obično malo usporimo ili zastanemo. To je prirodan proces pripreme i prilagođavanja na novu situaciju. Tada se javlja mešavina raznih osećanja: trema, nesigurnost, strah, uzbuđenje, a neretko i bes, ljutnja, neshvaćenost, izgubljenost, usamljenost, tuga, ravnodušnost ili apatija... Desi se da studenti odugovlače na kraju studija jer se osećaju nespremnim da pređu u novu fazu života, ili nakon diplomiranja provode neko vreme u "inkubaciji" ne pokušavajući da nađu posao. Ukoliko se ovaj period ne oduži beskrajno, može biti koristan.

On može da nas psihički pripremi za predstojeću promenu, da je učini postepenom i time manje stresnom. Takođe, period inkubacije nam može obezbediti dovoljno vremena da pažljivo izaberemo put, informišemo se o svemu što će nam biti potrebno u budućnosti kako bismo umanjili neizvesnost (koja obično kod ljudi izaziva strah), kao i da stvorimo sliku o sebi kao budućoj radno aktivnoj osobi i osobi koja je sposobna za samostalan život.

II Kada pauziranje postane mučenje

Međutim, ponekad izvesni psihološki (svesni ili nesvesni) mehanizmi prolongiraju ovaj prelaz i tada dolazi do "zaglavljivanja". Period koji je trebalo da bude kratka faza u životu postaje život sam. Njegova funkcija, koja je prvobitno bila korisna, biva zloupotrebljena u svrhe ušuškavanja u svakodnevnicu koja je jednolična i neproduktivna. Zašto se to dešava? Kad ništa ne preduzimamo, nalazimo se na sigurnom  terenu, gde je mogućnost greške svedena na minimum. Pošteđeni smo strahova, neprijatnosti i brojnih stresnih situacija: ne može da nas odbije poslodavac, ne možemo da ispadnemo nedovoljno stručni, da "nemamo pojma", ne moramo da rešavamo konflikte, dokazujemo svoju vrednost... Međutim, ova vrsta učaurenosti nas ne spasava neprijatnih osećanja.Život je prirodan ciklus koji ima svoje faze i zahteva stalne (nekad veće, nekad manje) promene. Ako ga zarobimo, želeće da se oslobodi. Neretko oni koji su predugo "zaglavljeni" osećaju teskobu i uznemirenost, ponekad i tugu i depresiju, jer u suštini žele da nastave dalje putem rasta i razvoja, ali jedan deo njih ne dozvoljava korake unapred.

Zašto se "zaglavljujemo"?

Još kao deca usvajamo razne imperative - šta se sme, a šta ne sme, šta se mora, kako treba a kako ne treba. Takođe učimo i koje stvari treba da uradimo da bismo bili dopadljivi ili da bismo nešto dobili, a za kakve radnje ćemo biti kažnjeni. Kako su te poruke nastale veoma rano i kako su dobijene od roditelja koji su u to vreme bili "sveznajući" u odnosu na dete, one se ne preispituju i dobijaju status apsolutne istine. Dete ih nosi kroz život i upravlja se prema njima čak i kad odraste.
Tako, na primer, neko je naučen da ne sme da pravi greške, jer ako ih napravi to će značiti da je glup, nesposoban, nedovoljno dobar, itd. Zato će se ova osoba truditi da ne dolazi u situacije gde bi mogla da pogreši, jer će one predstavljati opasnost po njeno samopoštovanje i identitet, a ne priliku da se nešto novo nauči. "Ne smeš da grešiš" je samo jedan od mnogobrojnih mogućih imperativa prema kojima se upravljamo. To mogu biti i "Moraš uvek biti najbolji", "Ne smeš da naljutiš druge", itd. Kršenje ovih imperativa nosi veoma generalizovana značenja koja uglavnom poručuju da smo nedovoljno dobri ili pametni i narušavaju naše samopouzdanje. Ponekad je ovo veoma intenzivno i veoma neprijatno osećanje, tako da osoba radije bira da ne dolazi u takve situacije, izbegava ih ili zaobilazi u širokom luku.

Kako se branimo od strahova i nesigurnosti?

1. Mehanizmi odbrane
Racionalizacija je dobro poznati i široko upotrebljavani mehanizam odbrane. Dva njena oblika su "kiselo grožđe" i "sladak limun". "Kiselo grožđe" je mehanizam kojim ono što nismo u stanju da postignemo ili dobijemo u glavi shvatimo kao nešto što nismo ni želeli.  "Sladak limun" je obrnut proces - nešto što nam baš i nije prvi izbor ulepšavamo u glavi samo zato što nam je dostupno. Tako, u osnovi izbirljivosti po pitanju radnog mesta može ležati strah da u stvari nećemo uspeti da ga dobijemo ili da nećemo opravdati očekivanja poslodavca, a to će onda proizvesti duboko osećanje nekompetentnosti i smanjenog samopouzdanja. Takođe, iz ovih strahova može proisteći "kvazipotraga" za poslom (npr. slanje CV-ja na konkurse jednom mesečno) tj. potraga sa nedovoljno truda, uz izgovore da posla nema ili da je sve uzalud jer je veza presudna, itd.

2. Kradljivci vremena
Takođe, u odlaganju preduzimanja konkretnih pokušaja da se nađe posao i skretanju misli od toga da bi trebalo nešto preduzeti, spremni smo da preduzmemo niz radnji koje nam kradu vreme, a čija se svrha može dovesti u pitanje. Obično nameravamo da se kratko zadržimo obavljajući ih, ali se one nekako uvek produže gotovo u nedogled. Student može da sedne za računar samo da bi proverio poštu, a da se zadrži nekoliko sati, ažurirajući profil na Fejsbuku, igrajući razne kompjuterske igrice, surfujući po netu... Ili sedne pred televizor i nakon par sati shvati da još uvek vrti kanale i traži nešto zanimljivo. Ili, pak, ode u kupovinu po jednu stvar, a usput zastane ispred bezbroj izloga i isproba isto toliko stvari. Na pitanje zašto to radimo, odgovor je vrlo jednostavan - izbegavamo određene misli, dužnosti i konkretne akcije. Naravno da je normalno imati razonodu i slobodno vreme, ali kada se te radnje produže u nedogled, one postaju kradljivci vremena i "kočnice života", zaustavljajući nas u razvoju i ušuškavajući nas u jednoličnu svakodnevnicu pritom samo imitirajući život.

Kako se pokrenuti?
Svakako da nije lako dati odgovor na ovo pitanje, niti postoji neki univerzalni recept. Svaka osoba je jedinstvena, te nas različiti motivi mobilišu na akciju. Takođe, nije lako trgnuti se odjednom, načiniti prvi korak. Ali, ukoliko smo dovoljno odgovorni prema sebi i svojoj sreći, pronaći ćemo način. Evo nekih sugestija koje mogu da ti budu vodič na putu pronalaženja sopstvenog načina za "buđenje".

Obrati pažnju na svoje strahove, upoznaj ih!
Postavi sebi pitanje: "Kojom rečenicom najčešće vršim pritisak na sebe?" Da li je to: "Ne smem da pogrešim!", "Moram svima da se dopadnem!", "Ne smem da se razlikujem od drugih!", "Moram da uspem u svemu što započnem!", ili nešto drugo... Zatim ispitaj šta u tebi izaziva situacija kada to pravilo prekršiš. Da li je to osećaj da si ispao nesposoban, slab, loš, nedovoljno pametan, vredan, snalažljiv, spretan...?  Ponekad je potrebno da malo duže razmišljaš da bi pronašao ove odgovore. Međutim, kad sve ovo rečima jasno izrazimo, uviđamo da ponekad postavljamo sebi previsoka očekivanja. Ta očekivanja mogu da uznemire, dekoncentrišu, demorališu, stvore tenziju, smanje samopouzdanje, blokiraju nas ili nagone da datu situaciju izbegavamo.

Pretvori svoje "moram" i "ne smem" u "bilo bi poželjno" i "ne bi bilo poželjno".
Sad kad smo odrasle osobe možemo da redefinišemo uverenja koja smo stekli kao deca. Npr. preterano je očekivati od sebe da na poslu kao početnik ne grešiš, uspeš u svemu što započneš, budeš najbolji, svima se dopadneš, ni sa kim ne uđeš ni u kakav konflikt... To jeste poželjno, ali ako se ne ostvari,  nemoj izvlačiti loše zaključke o sebi! Svaka nova situacija može da nosi i uspehe i neuspehe (kako u poslu, tako i u odnosima sa ljudima). U slučaju neuspeha, sasvim je prirodno i normalno da daš sebi vremena da se prilagodiš novoj situaciji bez samoosuđivanja i demoralisanja.

Postavi više manjih ciljeva!
Stanje uspavanosti i pasivnosti može nas dovesti i u drugu krajnost - neizdrživu potrebu za momentalnom i potpunom promenom. Uznemirimo se  zbog nezadovoljstva trenutnim stanjem i počnemo  da pravimo velike planove da bismo nadoknadili izgubljeno vreme i popravili situaciju. Š to smo duže u nezadovoljavajućoj situaciji, to smo nestrpljiviji da iz nje izađemo. Ali, moramo uzeti u obzir i to da što to stanje duže traje, to je više "ukotvljeno" i zahteva više vremena da bi se promenilo. Zato je potrebno da u okviru nekog krajnjeg cilja koji bi, svakako, trebalo da postoji, postavimo više manjih ciljeva na koje ćemo se fokusirati. Ispunjavajući jedan po jedan, održavamo pravac kojim smo krenuli i obnavljamo motivaciju. Npr, ako tražiš posao u struci, najpre se koncentriši na traženje prakse kako bi stekao iskustvo sa kojim ćeš moći da tražiš posao ili  volontiraj negde gde bi želeo da te zapaze, ne bi li te tamo zaposlili ili te preporučili dalje. Ako želiš da što pre odeš u inostranstvo da se tamo oprobaš u poslu, prvi cilj bi, na primer, bio da odslušaš kurs stranog jezika i dobiješ sertifikat koji je potreban. Ono što je važno je da se, dok ideš ka tom prvom cilju (dobiti sertifikat), trudiš da se ne opterećuješ onim krajnjim (otići u inostranstvo, otići u inostranstvo, otići u inostranstvo...).

Aktivno planiraj!
Veoma je bitno naglasiti razliku između aktivnog planiranja i sanjarenja. Aktivno planiranje uključuje i vremensku dimenziju, odnosno konkretne vremenske odrednice kada nešto nameravamo da obavimo. Takođe uključuje i detaljno osmišljavanje načina na koji ćemo ostvariti ciljeve. Pri aktivnom planiranju preispitujemo mogućnosti, vidimo i negativne stvari koje nosi ostvarenje nekog cilja i spremamo se da se s time suočimo. S druge strane, sanjarenje je slobodnije i više se fokusira na želje, a manje na mogućnosti. Ono je slično stanju zaljubljenosti - retko uočavamo negativne strane. Sanjarenje je ponekad zdravo i simpatično, i koristan beg od realnosti s vremena na vreme, ali život je ipak u realnosti. Kada si utvrdio veliki cilj, kao i manje ciljeve, počni da tragaš za načinima njihovog ostvarivanja. Nađi sve relevantne informacije (iz medija, od drugih ljudi, u Centru za razvoj karijere...). Kupi planer-svesku i upiši obaveze. Ako ti teško ide da ispoštuješ plan svojih obaveza, za početak ugovori viđanje sa drugim ljudima i upiši to u planer. To ćeš teže prekršiti iz obzira prema drugima. Možeš da se baviš nekim hobijem ili  rekreiraš (teretana, plivanje, ples...) i upišeš termine u planer. Trudićeš se da se pridržavaš zapisanih obaveza jer si za njih izdvojio novac. Kad planer "proradi", možeš početi da postepeno upisuješ i druge obaveze. Vrlo je važno da ne preteraš, već da zadaš sebi onoliko dnevnih obaveza koliko zaista možeš da ispuniš! Na kraju dana nekim veselim znakom obeleži ono što si uspeo da obaviš. Osetićeš se korisno i zadovoljno.

Budi u društvu pozitivnih ljudi
I poslednja, ali ne i najmanje bitna stvar: trudi se da stvoriš pozitivno okruženje oko sebe, ali i da doprineseš pozitivnoj atmosferi u njemu! Ako svakog dana uz kafu pričaš sa društvom o tome kako posla nema, kako su vremena teška i nepravedna itd, to ti neće pomoći da svoje stanje promeniš. Pozitivni ljudi su velika podrška; u momentima demotivisanosti i neraspoloženosti umeju da budu pravo osveženje! Obnovi snagu u društvu bliskih osoba i kreni u akciju! I naravno, ukoliko želiš da o nečemu popričaš, pitaš, informišeš se,  Supersavetnik ti stoji na raspolaganju u prostorijama Centra za razvoj karijere J
(Studentski trg 1, 11 000 Beograd) www.razvojkarijere.bg.ac.rs

Milena Vujović, Praktikantkinja Centra
Filozofski fakultet, Beograd