Porodica je početna tačka, uteha i motiv

porodica-je-pocetna-tacka-uspehaMiloš Milovanović je završio studije kontrabasa na Fakultetu muzičke umetnosti. Diplomirao je 2004. Svirao je u skoro svim beogradskim orkestrima, a nastupao je i kao solista i kao član kamernih ansambala. Na B92 počeo je da radi u novembru 2005. kao prezenter vesti u 18.30 vikendom i kao novinar informativne redakcije. Pre B92 Miloš je radio na Studiju B (2003-2005), takođe kao prezenter vesti, novinar i mlađi urednik; na BK TV (2001-2003), kao koautor i voditelj emisije "Ukrštene reči", novinar i voditelj "Telefakta".

Radili ste u jutarnjem programu "Dizanje" na TV B92. Sad ste se ponovo vratili u informativno redakciju... Da li postoji razlika u radu na jutarnjem programu i pripremanju informativne emisije kao što su Vesti?
Naravno da postoji razlika. Pre svega, to je drugačiji karakter, polje interesovanja, tematika, ali i bioritam. Čovek se, radeći jutarnji program, prilagođava pomalo neuobičajenom režimu života. Kažem "pomalo", jer postoji zaista mnogo profesija i službi kojima rad od ranih jutarnjih sati nije stran. Ljudi čitav radni vek provedu radeći u vreme kad dobar deo države spava. Naročito je važno koliko smo u stanju brzo da se priberemo izjutra, jer glava neće baš svako jutro da radi besprekorno.
Sa druge strane, jutarnji program i pored svog kolažnog karaktera počiva na osnovnim načelima informativnog rada. Dakle, potrebno je naći, potvrditi ili uopšte dobiti određeni podatak.
Informativni program je stub svake ozbiljne televizijske kuće i zato je čast biti upravo u tom timu. To je i sredina koja traži stalno napredovanje, ali i profesionalni kolektiv koji stimuliše. Informatina redakcija B92 je jedna od generalno najprepoznatljivijih . I to sa dobrim razlogom. Rad ove redakcije se, naravno, razlikuje od jutarnjeg jer je potrebno biti brži, precizniji, što u pojedinim situacijama nije lako.


Da li ste i dalje ranoranilac od kada ne radite u jutarnjem programu?
Rano ustajanje je jedna od tekovina na kojoj ću "Dizanju" uvek biti zahvalan. Posle petogodišnjeg treninga, sada nije nikakav problem ustati oko 7, što je za jutarnji program kasno, ali i dalje rano za mnoge u našoj zemlji. Dan zaista traje znatno duže kad smo na nogama "od sabajle", što omogućava da se obaveze završe rasterećenije, a da se ugrabi i vreme za uživanje.

Š ta vam najviše prija da radite: da sedite u studiju, hodate po pistama ili svirate kontrabas?
Najlepše je, naravno, provoditi vreme sa porodicom i prijateljima. Tu nisam rekao ništa novo. Za kontrabas  poslednjih godina ostaje najmanje vremena, tako da se samo prisećam kako je nekada bilo svirati. Tešim se da nisam zvanično presekao i ostavio svirku, ali obaveze diktiraju svoje i uvek imaju prioritet. Volim da uživam u lepim ambijentima van grada, da otkrivam nova šarmantna mestašca u gradu. Da uz finu klopu i čašu lepog vina ćaskam sa drugarima.

Koja je vaša omiljena knjiga?
"Raštimovana muzika" - Sting. Čitao sam je jednog leta u dahu i nisam želeo da se završi. Mnogi bi verovatno rekli da i nije neko naročito vredno delo, ali tu kvalifikaciju i ne tražim, važno je da se ljudima sviđa. Uz to, Stingovu muziku mnogo volim, pa uopšte nisam objektivan.


Ko je Miloš Milovanović kada se ugase kamere?
Porodičan čovek, običan momak iz kraja (još malo ću pokušavati da se provučem kao momak), drugar, čovek koji i dalje misli da će opet svirati... i koji želi obične životne stvari.


Sanjali ste kao dečak da letite kao Supermen. Vaš san se polako ostvaruje. Pohađali ste školu letenja u aeroklubu "Kikinda". Da li ste dobili pilotsku dozvolu i kada ćete samostalno poleteti?
Nisam siguran da sam znao za Supermena u vreme kad je taj san postao omiljeni... Umesto u lateksu i sa plaštom, leteo sam u običnoj dečjoj pidžami, ali i uživao u svakom trenutku. I danas ga se sećam i krivo mi je što se ne vraća kao nekad. Izgleda da je rezervisan baš za detinjstvo. Nikada ne bih razmišljao da je to u stvari neka želja vezana za buduću profesionalnu orijentaciju.
Letačka obuka na javi je malko zakočila. Ne uspevam da odvojim dovoljno vremena za časove i učenje. Letenje je izuzetno ozbiljna stvar i svaki segment obuke treba tako odraditi. No, i dalje sam u kontaktu sa svojim avio-prijateljima. Znatno važnije od moje dozvole i bavljenja letenjem je priznanje koje profesionalnim pilotima nikako da stigne. Brojne su lepe inicijative koje, nažalost, ne dobijaju dovoljnu pažnju, a ni podršku.


Š ta danas da radi mali čovek koji želi samo normalno da živi?
Da daje sve od sebe. Neprestano. Tu nema diskusije.Život je borba, nije ravnopravna i tu ne treba imati zablude. Posebno danas, kada nema garancija, sigurnih statusa... To i nije tako surovo kao što zvuči. Reč je o prirodnom principu koji se preselio i mutirao u gradskoj sredini.
Naravno, potrebno je i da čuvamo svaku lepu stvar koju smo stekli i da ne zaboravljamo šta je u životu važno.


Kad poredite vaše studentske dane sa studentskim danima sadašnje generacije, da li postoji razlika?
Iako nisam studirao pre 100 godina, razlikuje se. Verovatno najviše zbog reforme školstva, Bolonje i ostalih stvari. Ali načelno, ljudi su ljudi - mladi i nestrpljivi, pa zreli i puni želje i tako dalje. Često se lepo ispričam sa današnjim studentima, dosta ih je gostovalo u "Dizanju", i shvatim da smo različiti samo po njihovom ophođenju, persiranju, pa i čuđenju što razgovaram opušteno i zainteresovano.  Onda i ja shvatim da u meni i dalje živi klinac, student, možda čak školarac... Možda to i malo čudno izgleda sa strane.

Š ta smatrate  svojim najvećim uspehom u životu?
Porodicu. Zvuči izlizano, ali tako je. Porodica je polazna tačka, porodica je uteha, porodica je motiv. Tako je bilo kad sam bio dete, tako je i sada.
Organizovanje. Često se nasmešim kad shvatim koliko stvari na dnevnom nivou uspevam da koordiniram, a naročito kad pogledam unazad poslednjih 10 godina od kada sam u televizijskom svetu.
Nagrada "Mića Orlović". Priznanje televizijskog festivala "Press Vitez", koja je prošle godine ustanovljena kao nagrada za životno delo velikom prethodniku svih mojih kolega Miloju Mići Orloviću. Uspeh je kad te kolege iz posla povežu sa tako velikim ljudima. Zahvaljujući nagradi, danas pijem kafu sa čika-Mićom.


Kojim životnim vrednostima se rukovodite?
Iskrenost. Ranije se govorilo: "To je pošten, čestit čovek". Danas je većinu nesporazuma i loših odnosa moguće rešiti upravo ovako. Nećemo biti prijatelji sa svima, ali nećemo povrediti nekoga bez razloga. Možda ne zvuči uvek lepo, ali je pošteno.
Istrajnost. Nema odustajanja, bar dok nisam siguran da sam sve pokušao.
Odanost - porodici, prijateljima, kolegama... Od nje često zavisimo, iako nismo svesni.

Koliko vam znači porodica?
To što je smatram najbitnijom govori dovoljno. Ne mogu da zamislim drugačiji život, momački, samački... To je suština.


Koliko je sreća bitan faktor u životu?
To je kao priča o talentu. Dakle, nije dovoljno imati sreće. Mogu da kažem da sam u raznim situacijama imao sreće, da sam čak načelno srećan čovek. Ali, svime što radim, tu sreću svakodnevno tražim. Ne znam da je nekoga ko je sedeo bez ideje prosto "poterala" sreća i rešila sve. Moramo da stvaramo okolnosti u kojima se događaji odvijaju nama naruku. Kao u šahu...


Gde sebe vidite za pet godina?
Pred nekim novim izborom, sa dovoljno pitanja, mnogo želje, ljubavi. Nemam precizan plan. Do sada mi nije bio potreban. Trudio sam se u datom trenutku na datom mestu, raspitivao o mogućnostima i izbori su dolazili. I svi izbori koje sam napravio bili su dobri. Iskoristio sam šanse koje sam imao. Očekujem da će ih biti još.


Š ta biste Vi  poručili mladima?
Valja znati šta želimo, ali ne moramo kruto i preterano precizno projektovati put do tog cilja. Vrlo često i sam cilj se dâ preispitati zahvaljujući stvarima koje steknemo usput. Ne možemo sa 20 godina bez greške znati šta će nas činiti srećnima u pedesetoj ili kasnije.
Dakle, okvirna ideja i upornost. Onda dođe i sreća.

 

Mile Bijelić