DOĐOH, NE VIDEH, POBEDIH

milorad-pejicO Miloradu Pejiću moglo bi se govoriti u superlativima čak i ako bismo se otrgli sladunjavog konteksta „toplih ljudskih priča“, toliko čestog u izveštavanju o osobama sa invaliditetom. Svakako treba reći da je Milorad slep, ali i znati da je to tek periferni element definicije njegove ličnosti. U njegovom slučaju, floskula „bolje išta nego ništa“ transformiše se u „bolje sve nego išta“. Zato je dva puta bio prvak na republičkim takmičenjima i dva puta učenik generacije. Studira na dva fakulteta. Diplome nismo ni pokušavali da izbrojimo. Geslo mu je „Dođoh, ne videh, pobedih“, ali ne pobeđuje samo za sebe, već i za druge. Na forumima za slepe daje praktične savete u vezi sa tehnologijom, a osmislio je i periodni sistem elemenata na Brajevoj azbuci. Dok se većina perspektivnih mladih ljudi profiliše veoma uskostručno, čini se da njegova interesovanja uveliko prevazilaze polje jedne nauke, pa čak i sistema nauka. Od Mendeljejeva do Mandeljštama, od Šopena do Šopenhauera...

Kako je izgledalo tvoje školovanje – od prvih koraka u Brajevoj azbuci do prvog mesta na republičkom takmičenju u rodnom selu tvorca srpske azbuke?
- U predškolsku ustanovu sam išao sa ostalom decom, s tim što me je jedna žena podučavala Brajevu azbuku. Do šestog razreda išao sam u specijalno odeljenje za decu sa oštećenim vidom u školu „Milan Petrović“, ali u toj školi nisam pronašao sebe. Uvek sam bio okružen videćima, a moji su me posmatrali kao ravnopravnog člana porodice. Stoga mi je bilo nezamislivo da idem u školu gde nas je troje u odeljenju i gde svi pohađamo različit razred. U takvoj atmosferi javio se osećaj stagnacije, a u životu je najgore kada čovek stagnira na intelektualnom nivou. Zbog toga sam prešao u Osnovnu školu „Vasa Stajić“‚ gde sam završio šesti, sedmi i osmi razred. U toj školi nije bilo problema zbog toga što ne vidim – ljudi su zaista bili korektni. Kao đak generacije i prvak republičkog takmičenja iz srpskog jezika upisao sam gimnaziju, koju sam takođe završio kao đak generacije.

U osnovnoj školi si bio prvi na republičkom takmičenju iz srpskog jezika, a u srednjoj ništa manje bolji iz istorije. Kako su izgledale pripreme za ta takmičenja? Na koji način su testovi bili prilagođeni?
- Za takmičenja sam se pripremao na osnovu testova koje su mi moji čitali. Kasnije, na takmičenjima, u komisiji su bili profesori koji su mi čitali pitanja koja sam ja zapisivao, a potom sam čitao odgovore. Malo je slepih sa velikim ambicijama. Ja sam imao veliku volju, a i danas sam čovek koji ruši barijere.

Bilo ti je potrebno samo mesec i po dana da stvoriš spravu koja ti je omogućila da se snađeš u bespućima periodnog sistema elemenata. S obzirom na to da nisi poput ostalih istraživača mogao da se vizuelno osloniš na nešto što je već otkriveno, kako je izgledao proces združivanja Mendeljejeva i Braja?
- Periodni sistem elemenata na Brajevoj azbuci bio mi je potreban jer bez njega nisam mogao da imam visoku ocenu iz hemije.
Stvorio sam ga tako što su mi ljudi čitali periodni sistem, a ja sam ukucavao podatke u program. Pomoću opcije „search“ program je veoma lako prikazivao potrebne podatke.

Da li danas tvoju spravu koriste drugi slepi učenici?
- Nažalost, vrlo retko. Hemija nije toliko rasprostranjena nauka među slepima. U specijalizovanim školama oni uče samo elementarno, a ja sam u gimnaziju išao sa videćima.
Pritom nikada nisam tražio povlastice, već sam se sâm prilagođavao. Tako je i nastao ovaj periodni sistem.

Da li budućnost knjiga za slepe vidiš u štampanju na Brajevoj azbuci ili u audio-formatima?
- Definitivno u audio-formatima, budući da oni lakše nastaju i da zauzimaju manje prostora. Dobra alternativa su i digitalna izdanja u pdf formatu. Kad-tad će ovaj trend morati i kod nas da se pojavi, koliko god taj proces bio spor.
Mislim da je taj cilj dostižan.

Nedavno je u Beogradu prestala sa radom jedina biblioteka za slepe u Srbiji. Kakva je mogućnost slepih studenata da dobiju adekvatne udžbenike, nastavni materijal, ali i da čitaju beletristiku?
- To nije jedina biblioteka u Srbiji – postoji jedna i u Novom Sadu. Međutim, biblioteka u Beogradu bila je značajna u tom pogledu što su njihova izdanja bila digitalizovana. Radi se na tome da ona ponovo počne sa radom, i ja se nadam da će se taj problem rešiti u budućnosti. Biblioteka u Novom Sadu još uvek radi, i to lepo. Najzastupljenije su knjige iz oblasti beletristike. Kada je reč o stručnoj literaturi, studenti moraju da se snalaze. Olakšanje predstavlja to što Udruženje studenata sa invaliditetom iz Novog Sada ima svoj studio za snimanje zvučne literature.
Naravno, pri digitalizovanju se dešavaju i određeni propusti – ispusti se neka stranica, a od toga bukvalno može ispit da ti zavisi. Ukoliko je potrebno, i koleginice i kolege mi čitaju.

Atomski brojevi, fonetika, ratovi, padeži, zakoni, računari, revolucije, pravopis, programi, psihologija... Postoji li u svoj toj svestranosti neka oblast za koju nisi zainteresovan?
- Studiram pravo i psihologiju, radim, interesuje me jezik, mnogo čitam... Možda mi, eto, atomska fizika ne ide od ruke. (smeh) Svestran sam i ne odustajem lako, čak i onda kada bi skoro svaki prosečan čovek odustao.

Posledica tvoje nesvakidašnje svestranosti svakako se ogleda i u odluci da studiraš na dva fakulteta. U tom pogledu izlazimo iz okvira pitanja koja bismo postavili slepoj osobi, a nameću se ona koja bismo u toj situaciji postavili svakoj drugoj: kako stižeš na sva predavanja?
Kakav je osećaj kad u jednom ispitnom roku imaš dvostruko više ispita od svojih kolega?
- Osećaj je strašan. Bukvalno me nema mesec dana pred ispitni rok, nestanem sa lica zemlje. Međutim, to mi ne predstavlja veliko opterećenje jer mnogo volim i pravo i psihologiju. Na predavanja stižem kako znam i umem. Nekad se desi da budem i po 12 sati na fakultetima – odem u osam ujutro od kuće, a vratim se u osam uveče.

Dobitnik si brojnih nagrada, među ostalima i one koju najuspešnijim studentima dodeljuje najprestižniji dnevni list „Politika“. Da li ti više znače male, svakodnevne nagrade, u vidu petice koju si dobio kada si prvi put upotrebio svoj periodni sistem za slepe, ili ove velike, medijski propraćene?
- Moj moto je da čovek uvek treba da teži tome da bude zadovoljan, ali da se pritom ne zadovoljava sitnim stvarima. Sve nagrade su značajni pokretači: od te petice iz hemije, pa sve do Svetosavske nagrade, koja je najveće priznanje u Republici Srbiji. Međutim, od ličnog zadovoljstva značajnije je to što sam tim nagradama vratio svojoj porodici, ali i ljudima iz gimnazije i osnovne škole „Vasa Stajić“ za sve ono što su učini za mene.
Te nagrade su pokazale da su svi ti ljudi opravdano imali mnogo poverenja u moj rad. Moje geslo je: Dođoh, ne videh, pobedih!

Aktivan si na nekoliko foruma za slepe osobe. Na koji način razmenjujete savete i iskustva?
- Postoji više mejling-lista koje su specijalizovane za različite oblasti. One uglavnom okupljaju slepe iz bivše Jugoslavije, mada su članovi i ljudi iz dijaspore. Ukupno nas ima tristotinak. Član sam više foruma, jedan sam i sâm osnovao, a pratim i inostrane, kojih je, razumljivo, mnogo više. Trudimo se da, koliko god da je stanje u državi teško, držimo korak sa svetom. Pomirio sam se s tim da sam slep. Ja tu trenutno ne mogu ništa da uradim. Nadam se da ću moći za koju godinu, jer se na tom polju trenutno rade brojni eksperimenti. Trudim se da pomažem slepima, da ih edukujem za rad na ajfon i android platformi. Prvi sam od slepih osoba na prostoru bivše Jugoslavije, a i šire, počeo da koristim ajfon. Vodio sam se američkim priručnicima i kasnije to znanje podelio sa drugima. Ponosan sam na to što sam doprineo tehnološkom razvoju slepih u Srbiji i regionu.

Koje su najčešće predrasude koje vladaju prema slepim osobama?
- Predrasuda ima, to je činjenica, ali ne samo u Srbiji. Lično nisam imao mnogo neprijatnih situacija, jer ne pridajem značaj tome što ne vidim. Ne potenciram tu temu u razgovoru, niti mi je potrebno sažaljenje. Šalim se na svoj račun i ne ljutim se kad se drugi ljudi šale na moj. Međutim, čuo sam da neke kolege koje ne vide imaju problema na svojim fakultetima.
Recimo, neki profesori ih pitaju: „Kako vi možete da studirate, a ne vidite?“

milorad-pejic1Ko ti je predstavljao najveću podršku, a šta ti je činilo najveću prepreku tokom svih ovih godina?
- Najveću podršku predstavljali su mi moji najbliži – porodica i prijatelji. Kad je reč o problemima, lično ih nisam imao mnogo, ali znam da mnogo slepih ljudi ne radi.
Oni bi, recimo, mogli da rade na računarima. Poznajem slepe koji se u tom pogledu snalaze pet puta bolje nego neki videći. Ali, nažalost, poslodavci verovatno imaju neku dozu skepticizma i predrasuda. Ako si samo slep, to u obavljanju posla ne predstavlja veliki problem. Pogotovo danas, kada je moguće raditi i kod kuće, što svetske kompanije odavno forsiraju. I sâm sam radio honorarne poslove, pisao programe za pojedine kompanije...

Bio si deo projekta Udruženja Fokus „Ljubav u akciji“ posvećenog studentima sa invaliditetom. Kakav je utisak na tebe ostavila ova akcija?
- Akcija je bila odlična, sjajno organizovana. Prisustvovalo je mnogo ljudi i svakako su mogli mnogo toga da nauče.

Šta će Milorad Pejić za deset godina imati u svojoj biografiji, a što nema sad?
- To je jedino pitanje na koje ne bih mogao da odgovorim.
Vodim se onim da se nikad ne zna šta nosi dan a šta noć, ali sam siguran u to da ću se truditi da budem uspešan kao i do sada.

 

Stefan Janjić

Žurnalistika Novi Sad