„Olovna“ odluka

Abortusi među mladima

Stručnjaci treba da daju odgovor kada je najbolje početi sa decom razgovor na temu seksa. Ako brojna istraživanja pokazuju da mladi sve ranije i ranije stupaju u seksualne odnose, onda to moramo prihvatiti i suočiti se s tim

abortus-medju-mladimaBila sam sluđena. Bila sam mlađa i mislila sam da nije pravo vreme za sve to. Nisam imala poverenja u partnera da ćemo uspeti sa bebom. Nismo imali novca. Tad mi se se činilo da sam uradila pravu stvar. Kod mene se to nije odrazilo strašno po psihu, jer sam bila pod totalnom anestezijom i nekako nisam imala osećaj da sam uradila nešto strašno. Kasnije sam se trudila da što manje razmišljam o tome. Sa godinama, ako još nemaš decu, nekad pomisliš da je to bila greška i da je možda trebalo zadržati bebu. Onda razmišljaš malo i o „daru od Boga“ i zašto se to desilo baš s tim čovekom i baš u tom periodu. Verujem da žena kojoj se to desilo i koja je posle rodila više o tome i ne razmišlja, a ona koja još nema dece – neće se rešiti tih sumnji dokle god ne rodi. U jednom dahu, kao da želi samo da što pre zaboravi izgovorene reči, prisetila se svog abortusa tridesetogodišnja Beograđanka, koja se pre pet godina odlučila na ovaj korak.

Ona je samo jedna u nizu, a čak 25 odsto učenika srednjih škola poznaje osobu svojih godina koja je imala abortus, dok je taj procenat među učenicima osnovnih škola nešto manji (19%), pokazalo je istraživanje novosadskog udruženja „Fokus“. Sprovedeno tokom školske 2012/2013. godine, na uzorku od 610 učenika uzrasta 13-18 godina, istraživanje je još pokazalo da 85 odsto ispitanika smatra da mladi danas prerano stupaju u seksualne odnose, dok njih 47 odsto smatra da je 18 godina pravo vreme za početak seksualnog života.

 

Neophodan razgovor

Rezultati su pokazali da 63% mladih smatra da bi prve informacije o reproduktivnom zdravlju trebalo da dobije od roditelja, a zapravo ih tako dobija tek njih 33%. Najbolji savetnik mladima u vezi sa problemom abortusa treba da budu svi – od roditelja, škole, do masovnih medija. Pri tome je najpre potrebno da se svi oni dodatno obrazuju, da dobiju prave informacije i sagledaju naučne činjenice, te da nauče kako mogu da racionalno, svrsishodno i pedagoški pristupaju datom problemu, smatra sociolog Sonja Kuzmančev-Stanojević. Ona napominje da to nikako ne treba da bude stvar sporadičnih razgovora, koji obično počinju stidom, a završavaju smehom: Treba razgovarati konstantno, pa biti i dosadan. I nije dovoljno samo razgovarati. Deci i mladima treba pokazati do čega može da dovede abortus, ali i do čega mogu da dovedu još nezaštićeni seksualni odnosi. Treba im to otvoreno predočiti, pa i uplašiti ih istinom. U suprotnom, to može postati njihova istina.

Prema njenim rečima, stručnjaci treba da daju odgovor kada je najbolje početi sa decom razgovor na ovu temu. Ako brojna istraživanja pokazuju da mladi sve ranije i ranije stupaju u seksualne odnose, onda to moramo prihvatiti i suočiti se s tim. Takođe, ona naglašava da je problem što je tema seksa uopšte kod nas i dalje tabu, te roditelji, za početak, ne znaju kada i kako treba da o ovoj temi razgovaraju sa svojom decom. S druge strane, dodaje, u škole bi trebalo uvesti obavezan predmet Seksualno vaspitanje, i to pošto stručnjaci raznih profila na osnovu široke diskusije postignu saglasnost oko uzrasta đaka.

Spomenuto istraživanje je takođe pokazalo da samo sedam odsto seksualno aktivnih koristi kontracepciju. Među njima, najveći procenat je koristio prezervativ i antibebi pilule, a ono što zavrinjava je da se 22 odsto njih izjasnilo da je koristilo „pilulu za dan posle“ kao kontraceptivno sredstvo.

Ipak, nešto drugačija i reklo bi se ohrabrujuća slika pojavljuje se među studentima danas. Tako se Zavod za zaštitu zdravlja studenata u Beogradu može „pohvaliti“ sve većim brojem devojaka koje pravilno vode računa o svom reproduktivnom zdravlju. Dr Slobodan Obradović, koji radi u ovoj zdravstvenoj ustanovi, kaže da se vodi aktivna kampanja i edukacija o kontraceptivnim pilulama: Sve je više devojaka koje ih piju, a i mnogo je više njih koje same dolaze da traže recepte i savete. Primetno je i da su više upućene i mnogo lakše prihvate pilulu kada se sa njima porazgovara i kada se na adekvatan način objasni dejstvo pilule. Prema njegovim rečima, iako je svestan da brojke na nacionalnom nivou alarmiraju, u ovoj beogradskoj studentskoj klinici je manje devojaka koje se pojavljuju sa neželjenom trudnoćom nego što je to bio slučaj pre pet-šest godina. Kako još kaže, iako devojke kod njih već dođu uglavnom rešene da izvrše abortus, oni im najpre objasne da bi to trebalo da bude poslednji izbor. U nekim slučajevima ih i upućuju kod psihijatra.

Potiskvanje krivice

Kada do neželjene trudnoće dođe, da li je uopšte moguće odgovoriti parove od ideje abortusa? Psiholog Aleksandar Šibul odgovara: Da bismo dali odgovor na ovako važno i osetljivo pitanje, veoma je značajno sagledati razloge zbog kojih se mlada osoba odlučuje na pobačaj. Rešenje je svakako da društvo iznedri efikasan sistem koji bi osobama koje se odluče na to posvetio posebnu pažnju, jer često se u praksi događa da mlada osoba koja se odluči na prekid trudnoće promeni svoje mišljenje posle razgovara sa stručnjakom od koga čuje koje su sve posledice koje prekid trudnoće ostavlja na telo i psihu žene. Mnoge studije su pokazale da abortus povećava – i to višestruko – mogućnost za različita kancerogena oboljenja, i to se pokazalo da je rizik veći što je više prekida trudnoće.

Kako Šibul smatra, kad žena donese odluku da abortira, ona sebe ubeđuje da je u tom trenutku to neizbežno i neophodno i tada se osećaj krivice potiskuje. Međutim, sve što je potisnuto se jednog dana može vratiti kroz monoštvo neurotičnih simptoma. Zato se psihološka reakcija na pobačaj u nekim slučajevima može javiti i posle nekoliko godina u vidu tužnog raspoloženja, nesanice, gubitka apetita i motivacije kao i nastanka ozbiljnih psiholoških poremećaja.

Ona druga strana para, podjednako odgovorna za „neželjenu“ trudnoću – mladić koji nije spreman za dublju i odgovorniju vezu – svakako će vršti pritisak na devojku da se reši „problema“. Kako Šibul objašnjava, kod njega je prisutan strah od greške koju je napravio i često želi da se nje (trudnoće) reši veoma brzo. U drugom slučaju, ako je veza emotivnija, onda se novonastala situacija vaga i analizira, i češće se tada zajedničkim dogovorom donosi odluka, koja je u većini slučajeva, nažalost, prekid trudnoće.

Pitanje odgovornosti

Ako se par nađe u situaciji neželjene trudnoće, prema rečima Šibula, najpre bi trebalo da oni iskreno i otvoreno porazgovoraju jedno s drugim, a zatim i sa osobom od autoriteta i poverenja za devojku (par), ili stručnim licem. Odluku konačnu donosi devojka (par). I svakako je bitno da samu odluku, kakva god da je, sredina ne bi trebalo da osuđuje, a najbliži devojci (paru) bi trebalo da joj (im) pruže podršku, poručuje Šibul.

Kuzmančev-Stanojević takođe podseća da jedna od najvećih vrednosti civilizovanog sveta jeste pravo na izbor i da su se ljudi vekovima borili za to. Međutim, ono što je problem kad je abortus u pitanju, dodaje ona, je to što uz pravo na izbor, koji uključuje slobodu, nije dovoljno razvijena svest o onome što je neizostavni i sastavni deo te slobode – a to je pitanje odgovornosti: To je proces učenja. Ako decu odmalena učite (pri tome, ne mislim samo na roditelje, već na sve agense socijalizacije) da je njihova sloboda besplatna, bezuslovna i bezgranična, za posledicu ćete imati odrasle ljude bez osećaja odgovornosti. Bez osećaja odgovornosti prema sebi, prema drugima i prema društvu u celini.

Za sve one koji se odvaže da sude o nečijim odlukama koje abortus povlači sa sobom, ona napominje da treba znati da suditi o bilo čemu donosi ozbiljne posledice: Pitanje je ko sudi i u čije ime sudi. Zakon je jasan po ovom pitanju. Medicina takođe. Crkva takođe. Po Ustavu je naša država svetovna, odnosno sekularna. Ali naše društvo nije. Ona smatra da pitanje prosuđivanja dolazi na kraju i najčešće nema nikakve efekte osim što dotičnu osobu stavlja na stub srama: Potpuno pogrešno, licemerno i izopačeno. Mnogo je važnije šta treba uraditi na početku. Mi smo kao društvo navikli da probleme rešavamo kad se razgore. To je ona stara priča o rešavanju posledica umesto uzroka.      

Bez generalizacije

Naša sagovornica Kuzmančev-Stanojević još kaže da bi za bilo kakvo uopštavanje i profilisanje devojka koje su spremne na abortus bilo potrebno dodatno empirijsko istraživanje uz, naravno, reprezentativan i adekvatan uzorak. Ipak, ono što se može pretpostaviti, kako ona dodaje, jeste to da će se na abortus pre odlučiti devojke koje nisu u stalnoj i stabilnoj ljubavnoj vezi, koje nemaju nikakve ili skoro nikakve izvore prihoda, koje žive kod roditelja koji ili ne žele ili ne mogu da im pomognu. U tu grupu se mogu svrstati i devojke koje smatraju da je „rano za dete“, te da će im ono onemogućiti da ostvare sve ono što su želele da ostvare pre rađanja dece, što posebno važi za studentkinje, koje, uz visoko obrazovanje, žele da ostvare i sopstvene profesionalne ambicije i ekonomsku nezavisnost, kaže ona.

Vrednost života

Zorica Kuburić, sociolog religije, objašnjava da religija kao najveću vrednost vidi život, pa zato i podržavaja rađanje dece i najveću važnost daju braku i porodici. Moralnost iz ugla verskog sistema podrazumeva vernost sebi i svom partneru. Seksualnost koja ne može preuzeti odgovornost za posledice nije zrela seksualnost. Abortus je promašaj i greh iz više razloga. Jedan od njih je namerno gašenje života koji je započet. Budući da greh izaziva osećanje krivice, crkva je ponudila ispovest kao korisno sredstvo za smirivanje savesti. Međutim, to nije uvek delotvorno, budući da je psiha vrlo komplikovana i nepredvidiva, dodaje ona.

Da bi se vernici zaštitili od rizičnog ponašanja crkva je imala različite praktične pokušaje, počevši od zabrana do kažnjavanja. Kako Kuburić podseća, bilo je primera kažnjavanja preljubnika, ali i lekara koji su vršili abortuse.

Seksualnost osim što donosi zadovoljstvo i bliskost s drugim bićem, ima i kreativnu dimenziju, koja čoveka približava i izjednačava sa Bogom dajući mu moć da prenese život na novo biće, istovremeno tražeći i odgovornost da se o njemu brine. I u tome je problem neodgovornog ponašanja. Približiti se Bogu znači preneti život, dobrotu, ljubav. Čovek nije tvorac života već samo prenosi život, zato nema pravo da ga oduzme nikome. Šesta zapovest Dekaloga ukazuje na zabranu ubijanja svake vrste, napominje naša sagovornica.

 

M. Petrović

 

Pokajanje posle abortusa

Pokajanje uvek podrazumeva promenu u stavu osobe koja se kaje za neki učinjeni čin. Sam čin pokajanja je drama koja se dešava u psihi čoveka i ona tada traži drugog koji će je razumeti, bilo da je reč o ispovedanju svešteniku ili o razgovoru sa drugim stručnim licem. Uloga stručnjaka je u tome da sa razumevanjem prihvati ovakav stav i da savetima pomogne i podrži ličnost da nastavi sa svojim rastom i razvojem, oslobađajući se osećaja krivice. Vrlo je značajno da se postepeno i polako prođe kroz čitav događaj, jer nerešavanje ovako dubokog problema može imati dramatične posledice po ličnost žene, objašnjava Šibul.