Zacrtaj cilj i ne cupkaj u mestu!

Mlada, svestrana i uspešna osoba u Srbiji? Da – takve osobe postoje! Tu su oko nas, vredno se uspinju lestvicama karijere zadovoljne svojim dostignućima, a šta je potrebno da im se priključiš – pročitaj u sledećim redovima.

zacrtaj-cilj-i-ne-cupkaj-u-mestuAko se za nekog može reći da je proaktivna i svestrana ličnost, to je svakako Milena Stošić, jedna od saradnica Vox magazina, diplomirana psihološkinja, a trenutno koordinatorka za komunikaciju u KOMS-u i članica upravnog odbora European Youth Press-a. Za Vox Milena priča kako izgleda graditi karijeru u Srbiji, šta je to za nju uspeh i šta mladi u Srbiji danas sve mogu.

Kako definišeš svestranost? Da li mlade osobe koje se bave različitim poslovima karakterišeš kao osobe koje su proaktivne i energične? Koliko posvećivanje različitim poslovima može odmoći u specijalizaciji u jednoj konkretnoj sferi poslovanja?

Svestranost može značiti da nas zanima i/ili da se razumemo u više različitih stvari, da imamo šire opšte obrazovanje i informisanost. Recimo, dobar primer svestrane žene je Gordana Čomić, koja je pored svog političkog aktivizma, po kome je najpoznatija, takođe i fizičarka i piše i o ženskim ljudskim pravima koja i zagovara. Suprotno od toga je, recimo, političar/ka kome je osnova identiteta isključivo pripadnost partiji i najčešće samo o tome govori. Dakle, ovo je jedan prost primer. U biti, svestranost se svodi na širenje identiteta na više strana, što našu ličnost čini bogatijom.

U tom kontekstu smatram da svestranost nikome ne može „odmoći“ ni u poslovnoj sferi, a svakako ni u privatnom životu. Meni je lično obrazovanje vezano za psihologiju uvek bilo plus i u poslovima koji nisu nužno i striktno iz ove struke. S druge strane, važno je imati jasno zacrtan cilj u poslovnom životu i u tom smislu biti dosledan i izgrađivati i svoj CV na takav način da radimo komplementarne poslove i nadograđujemo veštine umesto što samo zagrebemo od mnogo različitih.

Kao osoba koja je rođena u Vranju, fakultet završila u Nišu, a trenutno radi u Beogradu, možda predstavljaš upravo onu gradaciju koju bi svaka mlada osoba iz unutražnjosti poželela. Kako se tvoje obrazovanje i karijera razvijalo na ovaj način i koliko misliš da ima prostora za sve one mlade ljude koji i dalje žive u Vranju i drugim manjim mestima u SRbiji?

Uopšte ne mislim da je vrhunac uspeha stići do Beograda. Nažalost mi živimo u centralizovanoj zemlji i vrlo često dolazak u glavni grad ne znači gradaciju, već prosto situaciju „trbuhom za kruhom“. Glavni grad je kod nas i glavni politički i kulturni centar i ima nedovoljnu alternativu u tom smislu i tu svakako leži deo objašnjenja ovakve percepcije uspeha i gradacije. No, želje ljudi su različite i nema svako afinitet za život u Beogradu, odnosno Vranju. Mislim da mladi ljudi mogu i te kako biti i srećni i uspešni van Beograda i, na svu sreću, ima primera dobre prakse gde mladi nisu digli ruke od svoje lokalne zajednice već rade na njenoj izgradnji, poput udruženja građana „Kobre“, koje je zaista aktivno i uspešno u ovome u Donjoj Toponici i Trnavi.

U mom konkretnom slučaju jeste se radilo o gradaciji, jer sam sa svakim preseljenjem nadograđivala sebe u smislu obrazovanja i kasnije posla. Što ne znači da ne bih bila spremna da se preselim i u Novi Sad ili Brisel ili Skoplje, ukoliko postoji dovoljno dobar razlog. Treba da budemo otvoreni za promene, realni i da znamo šta želimo. Nekada je najveći izazov defnisati to. Kako kaže Dragana Đermanović, čovek može koliko hoće, a ja bih dodala – čovek može koliko zna šta hoće.

Ne bih rekla da je posećivanje muzeja i galerija okosnica sistema vrednosti. No, kada je reč o mladima u našoj zemlji, ključna je nedovoljna dostupnost izbora koji bi mladoj osobi omogućili da izgradi sopstveni ukus. Dakle postoji verovatno nekakva iluzija o slobodnom izboru u ovom smislu, jer je kultura kiča i šunda i dalje poprilično zastupljena. Posebno ako poruke u ovom smislu dolaze od same države, kao u slučaju uskraćivanja kofinansiranja džez festivala Nišvil, onda je to definitivno indikator poremećenog sistema vrednosti. Srećom, digitalno vreme u kome živimo nam olakšava da dođemo u dodir sa alternativama. Ipak, decu treba učiti od malih nogu, jer je tako svakako lakše nego kasnije korigovati predrasude, ograničena interesovanja i iskrivljen sistem vrednosti.

Uspeh za tebe predstavlja…?

zacrtaj-cilj-i-ne-cupkaj-u-mestu1Uspehom bih nazvala ono što je vezano za zadovoljenje želja, a ne samo potreba, s obzirom da nam zadovoljenje želja određuje i kvalitet života. Ono što ja lično želim je svakako vezano za samoaktuelizaciju u profesionalnom smislu i, naravno, u privatnom životu. Ako bih govorila sa psihološke strane, uspeh bi bio sposobnost da živimo „ovde i sada“, slobodni od onoga što se u transakcionoj analizi naziva životnim skriptom, prihvatajući sopstvena osećanja (i ona neprijatna) i dostižući dugoročne ciljeve uz zadovoljstvo. Erik Bern, osnivač transakcione analize, smatrao je da je ono što nazivamo autonomijom zapravo uvek iluzija te da mali broj srećnih pojedinaca uspeva da živi van skripta odnosno nesvesnog životnog plana koji prisilno usmerava naš životni tok i ograničava razvoj naših potencijala. Nije lako postati svestan toga da ne živimo slučajno život koji živimo; stoga je definitvno uspeh ostvariti autonomiju. Psihopolis inače izdaje divne knjige na ovu temu, pa ako vas zanima možete ih potražiti kod njih ili na internetu.

Organizacija u kojoj trenutno radiš bavi se razvijanjem različitih kompetencija i osnaživanjem mladih osoba na više načina. Kako si pronašla svoje mesto u ovoj organizaciji i na koj način se zainteresovani mogu priključiti?

Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) je najviše nezavisno predstavničko telo mladih u našoj zemlji i u ovom trenutku okuplja 68 organizacija mladih i za mlade iz čitave Srbije. Organizacije ovog tipa postoje u većini evropskih zemalja i rade na jačanju omladinske politike, razvijanju mehanizama za učešće mladih u procesima donošenja odluka, organizovanju mladih i generalno zastupaju interese mladih. Sve organizacije koje ispunjavaju kriterijume za članstvo (videti koms.rs) mogu aplicirati za prijem. Ovo je vrlo dobra priča, iako relativno sveža kod nas pa se još uvek utire put. U KOMS-u radim kao koordinatorka za internu i eksternu komunikaciju, a na moju sreću imam prilike da se dotaknem i tema mentalnog zdravlja, s obzirom da nam je i zdravlje među strateškim prioritetima u ovom periodu. Recimo, jedna od preporuka koje je naša radna grupa za zdravlje dala u predlogu praktične politike usmerene ka donosiocima odluka jeste da se reguliše pitanje neprepoznavanja psihoterapije kao nezavisne profesije i nepostojanje zakona o psihoterapiji ili drugog regulativnog dokumenta. Na taj način, recimo, uspevam da budem i u svojoj formalnoj profesiji, a povremeno i van toga radim sa klijentima.

Mladi ponekad često komuniciraju na sasvim neadekvatne načine – kako međusobno tako i sa starijima. S obzirom da to da si i trenerica, i to u oblasti emocionalne pismenosti, šta preporučuješ polaznicima svojih treninga? Kako do asertivnosti?

zacrtaj-cilj-i-ne-cupkaj-u-mestu2Ne komuniciraju samo mladi nekad neadekvatno, već svi ljudi. Na treninzima emocionalne pismenosti polaznici uče kako da emocije rade za nas a ne protiv nas, a uči se, naravno, i o asertivnosti. I ovakve veštine potrebne su ne samo za lični rast i razvoj, već i ljudima koji pretenduju da budu lideri i uopšte osobama koje svakodnevno imaju mnogo socijalnih kontakata. Emocionalna pismenost podrazumeva usvajanje znanja o tome kako funkcionišu konkretne emocije; shvatanje da srce i razum nisu dva odvojena entiteta; kako se upućuju i primaju pohvale i kritike, kako igramo psihološke igre u svakodnevnom životu i kako da ih prepoznamo, i tako dalje. Ja zastupam tezu da bi emocionalnu pismenost trebalo učiti sistemski i u školama. Na taj način bismo dugoročno bili ne samo bolji i zadovoljniji kao pojedinci, već i kao društvo u celini.

Neka poruka čitaocima VOX-a…

Čovek nije stajaća voda, naučila sam i usvojila od nekoga. U tom smislu se ne treba bojati promene. Primećujem da često zaziremo od nje i da samim tim ograničavamo sebe i za drugačije ishode, pa se vrlo često osećamo frustrirano i nezadovoljno, o bilo kom segmentu života da je reč. To se ogleda u tapkanju u mestu i nerazvijanju, ili pak čvrstom držanju za prošlost. Ako ne ide – ne ide, probaš nešto drugo. Probaš i uspeš, potencijalno, što reče Mika Antić. Na kraju, rekla bih: raditi na sebi iz dana u dan i biti proaktivan, ne čekati da drugi ljudi ili situacije naiđu, već ih stvarati... ako ne „želiš da mašeš maramom i vezeš goblene cio život“.

Više o Mileninom radu možeš saznati ako lajkuješ stranicu „Primenjenja psihologija“ na Fejsbuku ili zapratiš Milenu na Tviteru (@stmilena).

                                                                                                                                                 Adrijana Milosavljević