Maske

25Da li nosiš masku ako se smeješ nečijoj šali čak i ako nije smešna? Da li nosiš masku ako se predstavljaš samouvereno na intervjuu za posao, a iznutra drhtiš? Da li je maska kad si tužan, a kad te pitaju šta ti je kažeš − ništa? Da li si je nosila kad si onomad simulirala orgazam čoveku koga voliš? Ili kad nisi odbila da daš sestri svoje nove cipele, iako ti nije bilo pravo? Kad oćutiš, iako bi najradije opsovao? Kad kažeš ono što ne misliš? Kad kriješ ono što stvarno osećaš? Da. Nosiš je. Ali da li je prirodnije i dugoročno gledano zdravije priznati da problema u komunikaciji ima, da je u redu odbiti druge, da nismo savršeni, da nekad vredi i odustati? Odgovor je opet da. Ipak, maska nije uvek sama po sebi pokazatelj lošeg karaktera, potajnih namera ili neiskrenosti.

Kad kažemo da neko nosi masku, jasno je da se misli na to da se nešto skriva, da nešto nije autentično. Maska skriva lice iza, a obično se uz nju asociraju diskutabilne namere. Maska je jasno dobila pežorativno značenje, dok je iskrenost postavljena na pijedestal nerealnog ideala. Pa ipak, nesumnjivo svi nosimo maske.

Maska ili ja?

Još je Jung, švajcarski psihijatar i utemeljivač analitičke psihologije, govorio o maskama nazvavši ovaj deo naše ličnosti persona. „Moglo bi se reći, uz malo preterivanja, da je persona ono što u realnosti osoba nije, ali ono što ona i drugi oko nje misle da jeste“ ("Concerning Rebirth",1940), rekao je on... pa, na svoj jungovski način. Persona se formira u svrhu adaptacije okolini, pod uticajima vrednosti, kulture i društvenog uslovljavanja. Na kontinuumu između potpune identifikacije sa personom, odnosno maskom, i njenim potpunim odsustvom, smatrao je i da se nalazi prava mera maske koju je u redu nositi, koja ima zaštitnu funkciju i gde kolektivna psiha ne ugrožava individualnost. Najočigledniji primer maske koja ja uzela maha je identifikacija ljudi sa sopstvenom profesijom. No, kao što znamo, doživljavanje sebe skoro isključivo kao lekara, menadžera, pisca ili nečeg drugog, obično je na uštrb drugih segmenata života za kojima se na kraju dana ipak može čeznuti, čak i ako to ne priznajemo ni sebi. Kada je o ženama reč, ako govorimo o ulozi majke kao biološke datosti i predodređenosti, a naročito u očima religije, ovakva identifikacija takođe može biti nedovoljna za potencijale osobe, ali s obzirom da je donekle još uvek nekorektno preispitivati je, mnoge žene verovatno maskiraju svoje druge potrebe.

Masku možemo shvatiti i kao socijalnu ulogu. U tom smislu, logično je ne pretpostavljati da se isto ponašamo kada smo u ulozi majke, prijatelja, ljubavnice, saradnika ili turiste. Od konteksta će zavisiti i maska; jedno isto lice u različitim situacijama je zapravo nemoguće. U tom svetlu, pogrešno je interpretirati ljude kao nedosledne, dvolične ili maskirane u onom negativnom značenju reči, jer nije za svaku pozornicu ista uloga.

 

Kada maska postaje problem

 

Kako god da tumačimo koncept maske, potpuno je izvesno da ih svi nosimo. Onima kojih smo svesni možemo i lakše manipulisati i održavati kontrolu. Ali šta je sa maskama koje ostanu i onda kad pomislimo da smo sve slojeve skinuli?

 

Maske počinjemo da zidamo vrlo rano, uporedo sa drugim procesima učenja i socijalizacije. Tako i deca, što je možda iznenađujuće, nose maske. Kasnije se one stope sa osobom i teško ih je ukloniti kad oštećuju kvalitet života. „Namrštim se i niko ne zna da sam tužan“, možda je i vaše dete reklo, a zapravo je govorilo: „Nosim masku koja skriva osećanja koja ne smem i/ili ne umem da pokažem“. Vrlo je uobičajeno, i to ne samo u našoj kulturi, da su dečacima zabranjene tuga i slična osećanja koja bi mogla da impliciraju slabost ili nedovoljnu pripadnost polu. Isto tako, kod devojčica može postojati naučena zabrana na osećanje ljutnje. U tim slučajevima, ono što se oseća maskira se izražavanjem nečeg drugog što je prihvatljivije i što je u društvu i porodici potkrepljivano kao adekvatno. Osim pola, maske uzimamo i sa polica religije, seksualne orijentacije, profesije, politike... Ono što je potpuno izvesno, sa čime bi se verovatno i Jung složio, jeste da kad persona ili maska predugo zaklanjaju ono što zaista jesmo, maskirani sadržaji mogu da izrone sa osvetom. Kada su naše reakcije primarno uslovljene kolektivnim očekivanjima, odnosno kad mislimo, osećamo i radimo ono što bi naša persona mislila, osećala i radila, nastaju posledice koje mogu ići i do razmera psihijatrijske problematike ili neostvarenog života.

Vežba: Nacrtaj svoju masku

 

25 1Svi nosimo nekoliko maski koje nas štite od osuđivanja ili procene, a ponekad i da bismo ostvarili ciljeve ili se osećali sigurno. Većina nosi pet maski koje imaju nekih sličnosti, ali se razlikuju u zavisnosti od situacije. Ova vežba dozvoljava ljudima da sa sigurnošću sagledaju svoje barijere prema sebi i drugima. Barijere nam obezbeđuju sigurnost i nekada nije baš pametno skinuti masku, ali nekada je upravo to preduslov za poboljšanje odnosa ili sopstveni rast i razvoj. Pokušajte da nacrtate svoju masku ili maske i da razmislite o pojedinačnim simbolima koje ste prikazali. Vežbu možete raditi i s nekim ili u grupi, a potom porazgovarati o maskama koje nosite pojedinačno i u konkretnom odnosu, oslobađajući sliku o sebi i praveći korak ka istraživanju sebe, ali i međuljudskih odnosa.

Osoba koja je nacrtala ovu masku interpetirala je ovako: "Ja sam kvadrat (eng. square moze značiti i kruta osoba). Posmatram sve crno ili belo. To me sprečava da imam prijatelje. Znam da ima puno sivog na ovom svetu. Želim da se promenim da postanem osoba koja je otvorena ka drugima...

Prema: (c) Jerry L. Hampton

 

Kad pođemo na maskenbal...

 

...nije na odmet da imamo na umu koji kostim i masku nosimo i da ne zaboravimo ko se krije iza nje.

 

Da, nasmejaćemo se tuđoj šali iako nije smešna, podržavajući tako prijatelja. Da, boreći se za egzistenciju pravićemo se samouvereniji na intervjuu za posao. Odglumićemo orgazam iz ljubavi, nećemo opsovati kad nam se nešto ne dopadne, reći ćemo sinu da su mu tata i mama zajedno kupili poklon, iako je tata zaboravio na rođendan sa osmehom na licu i knedlom u grlu. Nosimo maske i nosićemo ih. One su čak i neophodne za život kakav znamo ili priželjkujemo. Možda je Šekspir bio u pravu kada je rekao da je život pozornica. Ali vredi se zapitati da li se mrštimo kada smo tužni i zašto je to tako.

 

Milena Stošić

dipl. psihološkinja