Ulagati u mladost

ulagati-u-mladostStudente učim da razmišljaju svojom glavom, da se zalažu i da svoje obaveze ispune koliko god je to moguće
Za sebe kaže da je temperamentna i odlučna Sremica koja je bila spremna da se od škole do kuće vraća peške po snegu samo da bi ostala koji sat duže vežbajući zadatke za takmičenja iz fizike i matematike. Danas je prof dr Svetlana Lukić-Petrović živi dokaz da se radom sve može postići i da za upornog čoveka granice ne postoje. Redovni je profesor fizike, savetnik na departmanu za astronomiju i predsednik odbora za obrazovanje, nauku i kulturu, omladinu i sport u Vladi AP Vojvodine.

   Za svoje studente je uvek tu. Kaže: "Trudim se da odgovorim na svako njihovo pitanje, a ako ne budem znala odgovor, pokušaću da ga nađem". Ova rečenica dobro opisuje ženu koja svojom prijatnošću, otvorenošću, susretljivošću i nadasve mladim duhom predstavlja svoju profesiju na najbolji mogući način.

Već dugi niz godina ste profesor i većina studenata ima reči hvale  za Vas. Odakle dolazi ta ljubav prema radu u nastavi?
Još kao gimnazijalku su me privlačile prirodne nauke, što je i uticalo na to da na kraju upišem fiziku, čime sam se već opredelila za posao nastavnika u osnovnoj ili srednjoj školi, ili konačno za rad na fakultetu. Kontakt i rad sa mladim ljudima koji sam iskusila tokom godina je dragoceno i neprocenjivo iskustvo, a ljubav prema ovom zanimanju je verovatno oduvek postojala. Kao maturant sam želela da studiram astronomiju, ali nažalost u to vreme opcija za tako nešto nije postojala na Univerzitetu i upravo ovaj poziv mi je omogućio da ostvarim tu svoju srednjoškolsku ljubav. Na Univerzitetu u Novom Sadu sam 2002. učestvovala u kreiranju nove studijske grupe, Astronomije, i tako budućim studentima pružila priliku koju ja tada nisam imala, što je za mene kao pojedinca i profesora izuzetno značajno. Takođe, ljubav koju imam prema profesiji je nešto što je neophodno da biste svoj posao obavljali lako, jer meni kad je on u pitanju ništa nije teško.

Koje su to najznačajnije poruke koje težite da prenesete Vašim studentima?
Najvažnije što ja pokušavam da im nametnem je da treba da razmišljaju svojom glavom, da se zalažu i da svoje obaveze ispune koliko god je to moguće. Naravno, uvek ima poteškoća u savladavanju gradiva, praćenju samog tempa nastave, nekih lekcija koje nisu baš jednostavne, ali sve se to upornijim radom može ostvariti.Želim i da ih uverim da, bar kada je reč o prirodnim naukama, za sve možemo naći odgovarajuće objašnjenje. Svojim studentima pokušavam da objasnim da se ne mora sve znati, ali da je važno znati gde se može naći rešenje, koja je prava literatura, kome možete da verujete i koje vam informacije mogu biti od koristi u pronalaženju pravog puta. Sa druge strane, želim da im prenesem da nije sve u desetkama; iako je imati prosek 10 zaista lepo, ja sam ubeđena da ste i sa prosekom 9,00 svojim profesorima i kolegama pokazali da mnogo znate i da ste mnogo toga naučili, a ostalo vam je i vremena za sebe, društvo, prijatelje i porodicu. Dok sam studirala, bilo je mladih koleginica koje su se tokom studija udale i dobile dete. Iako balansiranje između materinskih i studentskih obaveza nije lako, one su svojim primerom dokazale da je zahvaljujući radu i trudu sve moguće.

Zašto ste odlučili, kad ste dobili Oktobarsku nagradu prošle godine, da novac poklonite Fondu za stipendiranje darovitih studenata Novosadskog univerziteta?
Pre svega, moram reći da sam bila izuzetno počastvovana činjenicom da sam nominovana i predložena kao kandidat od strane rektorskog kolegijuma za najznačajnije priznanje na nivou grada. Biti izabran kao jedan od nastavnika koji na pravi način reprezentuje rad Univerziteta je već nesumnjivo priznanje, a lepa reč i pohvala čoveku uvek mnogo znače. Moram da naglasim da sebe, kao profesora na Univerzitetu, doživljavam kao deo tima, pa samim tim smatram da je ova nagrada upućena svim nastavnicima, saradnicima i studentima na Novosadskom univerzitetu, a ne samo meni kao pojedincu. Od momenta kada sam saznala da takvo priznanje prati i novčani iznos, za mene je jedino rešenje bilo da taj iznos dam nekome kome je potrebniji i kome može više da pomogne u daljem usavršavanju. Takođe, želela sam da na taj način otvorim novu eru na našem Univerzitetu, s ciljem da mojim stopama krenu i neki drugi nastavnici, ali i pojedinci iz grada koji doniranjem manje ili veće sume novca mogu da učine mnogo i pomognu stipendiranje mladih ljudi. Ulaganje u mladost je put kojim moramo koračati. Ulaganje u nauku i obrazovanje je nešto što otvara perspektivu, nešto što daje šanse da ova zemlja napreduje.

Š ta je ono što vas motiviše u životu da napredujete, da se razvijate?
Savremeni način života je studentima omogućio da do novih informacija stižu tako što nešto čuju ili vide na internetu, i kako dolazi do momenta da o tome razgovaramo na predavanjima, i ja moram da ih pratim i da budem u toku sa svim tim dešavanjima. Trudim se da svojim studentima prenesem utiske i znanje koje stičem tokom službenih putovanja i posećivanja različitih konferencija, na kojima većina njih zbog finasijskih ili nekih drugih razloga ne može da prisustvuje. Sa jednog puta u Maroku sam im donela fenomenalan primerak kamena u kome, kad ga otvorimo, možemo videti drugu vrstu dragog kamenja, koji blešti i koji oni  inače ne bi imali prilike da vide. Da biste uspešno obavljali posao kojim se ja bavim, morate ići u korak s vremenom i sa svakom novom generacijom koja dolazi, pa samim tim mogu reći da su mi oni dodatni motiv da unapređujem sebe i svoje znanje.

Posle diplomiranja ste volontirali dve godine pre nego što ste primljeni na mesto asistenta. Koliko je, po Vašem mišljenju, volontiranje studenata i diplomaca važno za razvoj njihove karijere, posebno u današnje vreme?
U današnje vreme, čini mi se, nedostaje tog društveno-korisnog, volonterskog rada, a ako i postoji u određenoj meri, trebalo bi da ga bude više. Kad sam ja završila fakultet, bilo je teško doći do radnog mesta, a slična situacija je i danas. Ja sam želela da ostanem na fakultetu, pa sam upisala tadašnje magistarske studije u Beogradu i pokušala da se dokažem kao pravi kandidat za buduće zaposlenje. Ostala sam da učim i radim. Bila sam istrajna u svojoj nameri da dalju karijeru gradim tu. Iako se možda u Vojvodini u nauku ulaže više nego što je to slučaj na nivou Srbije, ipak uvek može i treba još više. Ja očekujem da se stanje promeni u naredne dve-tri godine zahvaljujući nekim stimulansima koje dobijamo od evropskih fondova, i da se na taj način omogući zapošljavanje i brže napredovanje. Zato svima sugerišem da volontiraju ako žele da ostanu na Univerzitetu ili u organizacijama koje imaju naučne sektore. Kad ste tu naučićete mnogo, jer praksa se ne može zameniti znanjem koje dobijete na fakultetu.

Postoje problemi studentskog organizovanja i nedovoljno dobre komunikacije između studenata i Univerziteta. Š ta Vi mislite o tom problemu?
Studentski parlament je osmišljen kao institucija koja treba da bude partner univerzitetskog kolegijuma, rektorata i  Saveta Univerziteta, ali to, nažalost, nije slučaj. On treba da oseti šta je studentima potrebno i da to traži od rukovodstva fakulteta i Univerziteta. Ono što mogu da primetim je da na mom fakultetu postoji mala zainteresovanost za izbore odgovarajućeg kandidata koji će ih predstavljati i boriti se za njihove interese. Potrebno je izabrati mlade ljude, koji ne moraju biti najbolji studenti, već neko ko želi da svoje slobodno vreme posveti dobrobiti svog okruženja i svojih kolega. Studentske organizacije koje su ranije postojale su, po mom mišljenju, bile aktivnije i težile su ostvarivanju pravih ciljeva, dok su posebno poslednjih godina one prerasle u udruženja koja imaju svoje uske interese.

Predlog upisnih kvota koje je Novosadski univerzitet poslao Skupštini Vojvodine na usvajanje gotovo je identičan prošlogodišnjem, što znači da ni novoraspisane kvote ne prate potrebe tržišta rada, a to dovodi do kasnijih problema pri zapošljavanju. Da li se to može rešiti?
Da bi se taj problem rešio, potrebno je ubrzati donošenje strategije visokog obrazovanja na nivou Republike, to vezati sa strategijom rešavanja problema u privredi i nakon toga napraviti novu preraspodelu upisa na fakultete. Nema nikakve sumnje da mi svake godine upisujemo brucoše koji po završetku studija ne mogu da nađu zaposlenje. To je postao konstantan problem i tome se, nažalost, još nije stalo na put. Potrebno je znati šta tržištu rada nedostaje, kao i gde postoji višak, pa onda u toj školskoj godini ne upisivati studente na tu studijsku grupu. Profesori fizike i matematike su, na primer, deficitarna zanimanja, pa je skupštinski odbor prošle godine inicirao izdvajanje finansijskih sredstava radi stimulisanja 25 studenata fizike i 12 studenata matematike, koji su na taj način dobili jednokratnu pomoć od Vlade Vojvodine, a ta tradicija se i ove godine nastavlja.

S obzirom da ste predsednik odbora za obrazovanje, nauku i kulturu, omladinu i sport, možete li reći kako vidite budućnost Univerziteta u Novom Sadu i na koji način se može podići kvalitet studija i poboljšati položaj studenata?
Budućnost vidim u predanijem radu na onome što smo započeli, a to je studiranje po primeru Evrope ili Amerike. To podrazumeva mogućnost da se ponude kursevi koje mogu da pohađaju studenti sa svih fakulteta. Pa tako, ukoliko je student fizike veoma zainteresovan za istoriju umetnosti, treba mu pružiti šansu da pohađa i taj kurs i da mu to bude uračunato u ukupan broj bodova. Na ovaj način, studije će biti interesantnije, a verovatno i lakše. Takođe, važno je nastaviti rad na projektu "Povratak mladih istraživača" i rešavanju svih problema sa kojima se oni možda susreću. U želji da se prelazak na evropski sistem ubrza, mogu reći da se nije dovoljno vodilo računa o težini broja bodova koji prate odgovarajući kurs. Mislim da profesori treba značajno da skrate kurseve i na taj način pomognu studentima da isprate sve što treba. Kad vidimo kakve su se greške dešavale, shvatamo da je opet neophodna reforma, ali to je normalno, jer ko radi, taj i greši. Prema tome, treba ponovo revidirati studijske planove i programe, tako da i profesori i studenti budu zadovoljni.

Za kraj, šta biste poručili mladim, ambicioznim ljudima - sadašnjim, prošlim i budućim studentima?
Da nikada ne odustaju od svojih ciljeva, bez obzira na teškoće sa kojima će se sigurno susretati. Da imaju veru u sebe i svoje sposobnosti, jer će im to davati vetar u leđa kad zatreba. Naravno, svima želim mnogo sreće u njihovim budućim nastojanjima, i što je još važnije, da tu istu sreću mogu da podele s nekim posebnim.

Ivana Š ljivar
Žurnalistika, Novi Sad