Niko se naučen nije rodio

16Pogrešno je što se u društvu danas svaki mikrogram neinformisanosti kod pojedinaca posmatra kao veliki nedostatak

 

Povremeno priznanje da nam je nešto nepoznato i da nismo veliki mudraci koji su otkrili mehanizam svih sfera života zaista ne može biti toliko strašno.

 

Veoma je malo ljudi koji su spremni da jednostavno i otvoreno kažu: "Ne znam".

 

Znanje zaista predstavlja neprocenjivu moć. Ono pruža osećaj koji se lagano pojačava tokom života i razvija upijanjem brojnih informacija kojima smo svakodnevno izloženi. Predstavlja jednu od najkraćih prečica do sigurnosti u srećan život i naš najjači adut u duelima sa izazovima egzistencije. Neznanje se pak predstavlja kao sramotna i poražavajuća nemoć, mašinerija koja kvari ljudsko biće. Svaka mrvica neznanja koju nam neka osoba prezentuje polako razara okvire slike u koju smo je smestili i čini nas skeptičnima prema bilo kom savetu, odluci ili delanju tog pojedinca.

 

U skladu sa tendencijama društva u kome se i svaki mikrogram neupućenosti i neinformisanosti posmatra kao veliki nedostatak, normalno je očekivati da će nam priznanje da nešto ne znamo pasti teško. Osećaćemo se poput ranjenog čoveka koji je dopustio da se idealni lik koji je o njemu stvoren uruši u sekundi. Mislićemo da će ljudi srušiti poštovanje koje su nam udelili. Zato se trudimo da na svako pitanje damo odgovor, bez obzira na to koliku on dozu istine sa sobom nosi. Da li to radimo zato što se od nas očekuje da taj odgovor damo, ili zato što ne želimo da povredimo svoj ego u socijalnim interakcijama?

 

Povremeno priznanje da nam je nešto nepoznato i da nismo veliki mudraci koji su otkrili mehanizam svih sfera života zaista ne može biti toliko strašno. Prelazak granice između sveta lažne sigurnosti i sveta realnosti ne treba posmatrati kao nemogući prelazak preko ambisa ljudske sujete. Potrebno je da prikažemo sebe u neoguljenoj formi koja nam pokazuje sve vrline i mane i da, što je najvažnije, prihvatimo stvari kao onakve kakve zaista i jesu.

 

Jednostavnim rečima, nikome od nas neće pasti kruna sa glave ako ponekad i priznamo da nešto ne znamo. Ako našu ličnost posmatramo pod svetlom reflektora realnosti, lakše ćemo shvatiti koje su to teme iz kojih je naše znanje najoskudnije. Sledeći koraci u dopunjavanju tih tema proteći će jednostavnije, jer će nam od početka biti jasno na koje stvari konkretno streba da usmerimo pažnju. Kad bi i savremeno društvo shvatilo da je pogrešno pretpostaviti da je znanje stvar koja se stiče preko noći i ne zahteva nikakvo održavanje, preoblikovanje i korekciju, čovek ovog vremena bi uvideo novu vrstu moći − moć koja nam pokazuje istinski put napretka prema poboljšavanju sopstvenih osobina.

 

Isključivanje ega i ostavljanje taštine po strani u momentima kada smo navikli da ih ispoljavamo u velikim dozama pomoći će nam da naučimo nešto i od drugih ljudi. Jer na pitanja čiji su nam odgovori nepoznati, naši sagovornici možda znaju ključ. Svakoj individui je teško da pokaže sopstvene slabosti, makar i na toliko beznačajnom nivou. Ali, dovoljno je reći da je i Sokrat pre više od dva milenijuma jednostavnost napretka čoveka sažeo u jednostavnu rečenicu: "Znam da ništa ne znam". A kad neko to zaista i shvati, horizonti znanja koje će kasnije steći postaju bezgranični.

 

 

Vladan Borčić
Medicinski fakultet