Ljubav u akciji Sitnica za osmeh

10Pomislite li ikad da ste se rodili u baš "pogrešnom i nezahvalnom vremenu"? A onda ipak ustanete iz toplog kreveta, doručkujete ili popijete kafu sa porodicom, odete na žurku sa prijateljima i zaboravite da zahvalite za ono što imate. Kada se bolje razmisli, da li je nezahvalno vreme ili mi?

Dođu onda dani kada nam i ne ide po planu, pa plan promenimo, mrštimo se, trudimo se da ga ipak ostvarimo, ili jednostavno ignorišemo problem. Zatim pomislimo da bi bilo dobro da se još samo ovo ili ono ispuni, a i dalje se ne setimo da zahvalimo na onome što imamo. Čak i kada se ponekad setimo, da li sednemo postiđeni, ili zahvalimo samo onako, reda radi?

Desi nam se, doduše veoma retko, da ipak sednemo i razmislimo šta je ono što mi imamo i šta nas ispunjava, a takav podstrek često dodje neočekivano. Meni se nešto takvo nedavno desilo. Nisam često razmišljala o tome, dok jednog dana nisam shvatila da moja pomoć nekome treba i da jedna sitnica nekome može mnogo da znači, a na kraju i mene učini srećnijom. Sve to deluje jednostavno kad se kaže, ali i u praksi nije mnogo drugačije: sitnica za osmeh. Kako sam se uverila? Sasvim slučajno i to, verovali ili ne, kroz šalu i zabavu. Naime, prošle godine sam posetila Fokus - Udruženje za podsticaj razvoja društva. Brojne radionice, seminari i druženja su imali odličan efekat na mene. Nema nikakvog pritiska, može mnogo da se nauči, a za prijatelje koje sam stekla uvek ću biti zahvalna. Među brojnim aktivnostima u Fokusu se našao i projekat Ljubav u akciji humanitarnog karaktera. Jedna akcija je podrazumevala posetu Dečjem selu u Sremskoj Kamenici.

Za one koji nisu čuli, Dečje selo je malo mesto u kojem su zbrinuta deca bez roditeljskog staranja, koja su zbog različitih životnih okolnosti ostala sama. Pomislih: "Š to da ne, koji sat mogu da izdvojim". Nekoliko dana pre posete pakovali smo poklone deci. Zapanjujuće, to su bile toliko obične stvari - pribor za higijenu, olovke, gumice, pernice, rukavice i kapa za zimu, sve ono o čemu inače i ne razmišljam s obzirom da mi je stan pun toga. Svakome smo upakovali ponešto u lepe kese, označili smo poklone za devojčice i dečake, za mališane i one malo starije, a sve to uz dobro društvo, lepu muziku i prijatnu atmosferu. Konačno, nekolicina nas se zaputila onamo - da li iz radoznalosti, humanosti ili nečeg drugog, nije ni bitno. Prva pomisao kad smo stigli bila je kako sve predivno izgleda: divno malo selo, priroda, cveće, trava. A odmah potom shvatam gde sam došla i da sve verovatno samo izgleda predivno, a da je u stvari drugačije. Starešine i učitelji su nas lepo dočekali. Na licima im se videlo da im je zaista drago što smo došli. Znali su da će deci sve i te kako značiti, ali ja još uvek nisam znala koliko će to njima biti važno. Nekoliko minuta kasnije dotrčali su mališani, željni pažnje, ali ništa nisu tražili jer su, hteli to ili ne, naučeni i primorani na skromnost.

Zamislite taj iskreni osmeh na dečjem licu samo kad je videlo da mu je u posetu došao neko, bilo ko, da je nekome važno i da je nekome stalo. Zapitate se da li - kad se već toliko raduju neznancu - imaju s kim da podele radost, svoju ili tuđu, da li sami trpe bol i tugu. I trpe, i raduju se, i vide i nađu lepotu tamo gde je i nema. Svaki mališan je dobio jedan paketić, a nikad neću zaboraviti to oduševljenje kada su videli šta je unutra. One toliko obične stvari.

Da li biste se vi iskreno obradovali da vam neko pokloni četkicu ili pastu za zube? Da li bi vam oči radosno zasijale kao što su njihove? Shvatite da oni i ne piju skupu kafu, ne idu na lude žurke, a da se raduju tako malim stvarima. Sitnica za osmeh. Zaista je i u praksi tako. Dva-tri sata igranja s njima su proletela, i nama i dečici. Igre sa loptom, igranje uz muziku, češljanje sa devojčicama, razgovor o školi, o Selu, o njihovim aktivnostima: ništa teško, a toliko zabavno. Dva sata smeha, radosti i pažnje. Meni toliko lako i zabavno, a njima toliko veliko i važno. Na kraju zagrljaj, tuga što odlazi neko njima toliko nepoznat, a toliko važan, i pitanje: "Da li ćete doći još nekad, bilo nam je baš lepo s vama?" I evo suze u oku, ne u njihovom koliko u mom; valjda su deca navikla da su sama sa sobom. Suza zbog koje sam te večeri sela postiđena i dobro razmislila šta imam, a i ne primećujem. Istovremeno, u grudima radost i ispunjenost, jer je njima to toliko značilo. Radost jer sam ulepšala dan nekolicini mališana, a stid jer sam odavno imala dva sata za to, a nikad nisam to uradila. Ništa ne košta - malo osmeha i pažnje, a njima predstavlja bogatstvo. Da li možete da izdvojite dva sata za nečiju radost, za praktičnu ljubav? Ja sam to uradila i to je promenilo pogled na svet i prave vrednosti.

Osvrnite se i zapitajte se da li je nekome u blizini potrebna vaša pomoć, vaših sat ili dva. Možda će njima značiti toliko da niste ni svesni, a vas neće ništa koštati. Da li ste osetili tu radost kada nekome uz malo truda pružite mnogo? Budite humani, učinite prvi korak kao što sam i ja, kroz šalu i zabavu. Postanite bar na trenutak deo njihovog života, deo njihove sreće i radosti koju im odavno više niko ne pruža. Pružite "ljubav u akciji".

 

Dajana Marić

Ekonomski fakultet