Povlačenje od života

8Klinička slika depresije - odraz osećanja kao reakcije na negativnu procenu vlastitog bića

Osećanje koje daje ton depresiji je osećanje tuge i žalosti. Procenjujemo da smo izgubili nešto što nam je veoma značajno i vredno.

Kad izgubimo nešto što doživljavamo veoma važnim i dragocenim za nas, normalna reakcija je osećanje tuge. Tuga je u takvim situacijama dobra, jer nam omogućava prilagođavanje novonastaloj situaciji. Ukoliko je osećanje tuge povezano sa procenom da je situacija gubitka nepodnošljiva, nepopravljiva i da smo za nju odgovorni, i ako zaključimo da nismo sposobni da se nosimo s njom pa da zbog toga naš život nema nikakvog smisla, onda je reč o depresiji. Međutim, neke osobe zapadaju u neurotičnu depresiju koja se ne može povezati sa aktuelnim gubitkom ili traumom, a neke ne.

 

Celokupna klinička slika depresije je odraz osećanja koja su reakcija na negativnu procenu vlastitog bića. Depresivna osoba mrzi ili prezire sebe, ali toga nije svesna. Svesna je samo želje za smrću ili osećaj nedovoljne vrednosti ili potpune bezvrednosti. Sva ova osećanja su neprijatna i intenzivna. Kada su usmerene ne nekog drugog, dovode do njegovog potpunog odbacivanja ili do akcija usmerenih na njegovo uništavanje. Kada su usmerena na vlastito biće, podrazumevaju podelu unutar ličnosti. To je podela na deo koji mrzi i/ili prezire, i na deo koji trpi tu mržnju i/ili prezir. Depresivna osoba nije u kontaktu sa delom koji mrzi i/ili prezire, nesvesna je ovih osećanja. Deo koji trpi mržnju i/ili prezir reaguje na način na koji bi osoba reagovala kad bi ova osećanja dolazila od neke druge, njoj relevantne i značajne osobe. Poveruje u priče o tome kako nije dostojna života, kako nema nikakvu vrednost, kako kao takva nema nikakvu korisnu svrhu u životu, da se to ne može nikako promeniti i da je samim tim i njen život besmislen. Može osećati želju za smrću, inferiornost, bezvrednost, očajanje, besmisao. Osećanje koje daje ton depresiji je osećanje tuge i žalosti. Procenjujemo da smo izgubili nešto što nam je veoma značajno i vredno.

 

I bebe u depresiji

Prva situacija u kojoj se ovo dešava se naziva depresivnom pozicijom i javlja se oko 3. meseca života, a povezana je sa odbijanjem od majčine dojke. Majka je neophodna detetu da bi preživelo i otuda njeno udaljavanje može biti doživljeno kao ugrožavajuća situacija. Ovu depresivnu poziciju deca uglavnom prevazilaze. Važan je način na koji se majke postave u ovoj situaciji, majčina osećanja u vezi sa detetom i materinstvom, kao i njeno opšte emotivno stanje. Možda će zvučati suviše grubo, ali ne vole sve majke uvek svoju decu. U nekim trenucima ih mrze. Kako je ovo moguće? Da bismo nekoga mrzeli, potrebno je da svesno ili nesvesno procenjujemo da nam namerno i neopravdano ugrožava nešto što je nama važno i vredno. Majka koja ima lične probleme, koja se možda plaši da će to što ima dete negativno uticati na njenu karijeru, ili da će to oca deteta udaljiti od nje, ili nešto treće, kao da zaboravlja da nije bio detetov izbor da se rodi i da je svojim postojanjem ugrožava. Razvoj detetove ličnosti se odvija tako što ono internalizuje roditeljske figure, najpre majčinu. Tako se stvara prostor za neprevazilaženje ove pozicije sa početka života, za razvoj dela ličnosti koji će mrzeti i prezirati drugi deo ličnosti i doživljavati ga kao nešto ugrožavajuće i bezvredno. Time će kasnije objašnjavati sve svoje značajne emotivne gubitke. Važno je takođe napomenuti da se može desiti da do ovoga dođe i ako majka ne mrzi svoje dete, ni svesno, ni nesvesno, ali ono tako tumači njeno ponašanje. Rana odvajanja deteta od majke takođe deluju kao trauma (anaklitička depresija koja se javlja ako se dete odvoji od majke imeđu 6. i 8. meseca života).

 

8 1 1Gubitak budi tugu

Depresivna osoba doživljava sebe kao nedovoljno vrednu i ne dopušta nikakvu mogućnost da se tu nešto promeni. Zato diže ruke od svega i prepušta se. Otuda klinička slika depresije izgleda ovako:

Depresivna osoba sebe okrivljuje za gubitak koji je doživela, a istovremeno preispituje i svoj pređašnji život tražeći i nalazeći dokaze za svoju nesposobnost i odgovornost za sve loše što joj se dešavalo. Krivicu nalazi u sebi. Ovo dovodi do gubitka vere i u sebe i u to da se bilo šta dobro može nadalje dešavati. Otuda i tuga koja daje osnovni ton depresiji − izgubljeno je nešto važno i dragoceno, nešto što uslovljava sam život depresivne osobe i što dovodi do gubitka smisla daljeg življenja. Osećanje bespomoćnosti se javlja kao posledica doživljaja sebe potpuno neadekvatnim i nesposobnim za prevazilaženje teške životne situacije. Ovo dovodi do povlačenja od života. Depresivna osoba se povlači u sebe, ne izlazi skoro nigde, slabo jede, spava, zapušta se i ne vodi računa o sebi. Kao odgovor na depresivne misli i osećanja može se javiti i autodestruktivno ponašanje i suicid. Znači, da bi se na neke životne okolnosti reagovalo depresivnim raspoloženjem, potrebno je postojanje određenih struktura ličnosti.

Kada doživimo neki značajni gubitak (smrt bliske osobe, raskid ljubavne veze, gubitak posla, bolest), normalno je da budemo tužni. Danas, u doba ekonomske krize, aktuelna je depresija usled gubitka posla, nedostatka novca, gubitka vere da se nešto pozitivno može promeniti. Ali, to nije opravdani razlog za gajenje osećanja depresije jer, iako se desilo nešto užasno i nepodnošljivo, ne znači da smo mi to nekako skrivili niti da se tu ne može ništa popraviti, pa samim tim ni da je sve besmisleno. Ako se osećamo depresivno, važno je biti svestan toga da i u toj situaciji, kao i u svim ostalim koje se dešavaju u prirodi, važi zakon uzroka i posledice: naše osećanje je posledica određenog načina razmišljanja − ako smatramo da je gubitak koji nas je snašao nešto najgore i najužasnije što je moglo da se desi i da to nije smelo da se desi, dobro je da u takvim situacijama postavimo sebi pitanje da li je to tačno. I da ga ponovimo − da li je to zaista tačno i da li je apsolutno tačno? I da neko vreme budemo samo s tim pitanjem. To će nam pomoći da prihvatimo realnost takvom kakva jeste.

Očito, teške i veoma neprijatne stvari se dešavaju, dešavale su se i dešavaće se. Ne samo nama, već i drugima. Ali nisu nepodnošljive. Sa njima se možemo saživeti, naći neka nova rešenja i izlaze. Dobro je da budemo neko vreme tužni, a posle toga da nastavimo normalan život. Prihvatanje stvari da su onakve kakve jesu omogućava nam da nađemo nova rešenja.

Danijela Stojanović

Klinički psiholog, psihoterapeut