Pobedio sam drogu

pobedio sam droguAko neko kaže da je jednom narkoman uvek narkoman, veoma greši.

Za mene je svaka prilika da ispričam ili napišem svoju životnu priču nova šansa da se prisetim svega što je obeležilo moj život i život mojih bližnjih. Takva prisećanja u meni izazivaju razne emocije i često me vode od jedne do druge krajnosti - od radosti zbog života koji danas živim, do tuge i žaljenja zbog mnogih propuštenih šansi i cene koju sam platio zbog pogrešnih odluka donetih tokom odrastanja.

Rođen sam u Novom Sadu 1981. godine. Od tada do danas i živim u njemu. Rano detinjstvo sam proveo uz majku, oca i stariju sestru u normalnom i lepom okruženju, gde mi ništa nije nedostajalo. Prva teška sećanja u mom životu vezana su za razvod mojih roditelja, koji se dogodio negde oko mog osmog rođendana.  Iz meni, a i sa ove distance, nejasnih razloga - ja ostajem da živim sa ocem, koji nakon razvoda totalno tone u alkoholizam. Verovatno da je meni tada odgovaralo da nemam nikakvu kontrolu u životu i da mogu da radim sve ono što je mojim vršnjacima bilo zabranjeno, ali takav život je, nažalost, vrlo brzo morao da me odvede pogrešnim putem.


            Koračajući tom tamnom stazom, doneo sam najgoru odluku u životu - da probam drogu. Imao sam samo jedanaest godina kad je droga počela da preuzima kontrolu nad mojom svakodnevicom i kada je sve počelo da se vrti oko nje. Od eksperimentisanja sa marihuanom do teške zavisnosti od heroina i raznih tableta nije prošlo mnogo vremena. Sećam se kad sam imao prve apstinencijalne fizičke krize, bio sam toliko mlad da sam mislio da imam grip. Prosto nisam shvatao u kolikom sam problemu. Nažalost, život me je brzo osvestio. Nakon što sam pao šesti razred osnovne škole, sve je krenulo nizbrdo i ja sam počeo da živim u stvarnosti jednog narkomana. Ustajao sam ujutro i mrzeo sebe zbog toga što sam postao. Mrzeo sam ono što radim sebi i ljudima koje volim, mrzeo sam drogu. Onda, sat kasnije, ponovo pljujem u lice onima do kojih mi je stalo, kradem, ponižavam se da bih do te iste droge došao. 


            Bezuspešni pokušaji lečenja u meni su ubijali i ono malo nade i motivacije da je moguće izvući se iz tog pakla. Na odeljenju Novosadske socijalne psihijatrije ležao sam šest puta, a svaki put izlazio gori nego kad sam došao.


            Sve to me je dovelo do tačke da sam izgubio svaku nadu i čekao da se moj život završi onako tragično, kako sam ga i živeo. U takvom stanju zatekla me je i vest da se u našoj zemlji otvorio prvi rehabilitacioni program u kojem narkomani mogu zaista da se izleče. Moja majka je za taj program čula među prvima i odmah je došla sa zahtevom da odemo tamo i vidimo o čemu se radi. Sećam se da sam pristao samo zbog mira u kući, jer moja majka, za razliku od mene, nije htela da se preda i znao sam da će me odvući tamo, makar na leđima. Kad sam konačno otišao da se raspitam o ovom programu i upoznam ljude koji ga vode, vrlo brzo sam se zainteresovao. Nakon dugo vremena u meni se probudila neka iskra nade.


            Ono što je kod ovih ljudi bilo drugačije u odnosu na one koji su ranije pokušavali da mi pomognu i motivišu me jeste to što su oni i sami bili zavisnici, ali su uspeli da se izvuku iz tog zla kroz programe zasnovane na veri u Boga. Takođe, čitav njihov program rehabilitacije temeljio se, osim na radnim aktivnostima i raznim vidovima terapije, i na hrišćanskim principima i vrednostima. Meni lično je ovo bilo vrlo interesantno, jer sam i sâm bio svestan da mi je potrebna radikalna promena u životu i da sam u situaciji u kojoj mi samo Bog može pomoći.
            Početak moje životne promene jeste momenat kada sam odlučio da uđem u ovaj program i u svom životu počnem da praktikujem molitvu, čitanje Svetog pisma, i da usvajam hrišćanske stavove i poglede na svet. Čoveku koji je bio karakterno i moralno ruiniran kao ja, ovo je postala avantura koja je transformisala moj život u potpunosti. Ne mogu da kažem da je u rehabilitacionom programu u kojem sam proveo više od godinu dana uvek bilo lako, ali sam shvatio da je Bog, Isus Hristos, zainteresovan za moj život, da čuje moje vapaje i uz natprirodnu snagu koju sam dobijao ovim saznanjem, ja sam gurao dan po dan. Shvatio sam da je vera mnogo više od tradicije i primenjivanja mnogih običaja. Ona je živ odnos sa tvorcem života i postaje veoma lična kada srcem doneseš odluku i prihvatiš oproštenje, koje dolazi nakon tvog iskrenog pokajanja Bogu. Tada sve postaje drugačije, pa i sama vera koju smo, navodno, imali jer smo prihvatili porodičnu tradiciju.


            Svaka nova dobra odluka da se trudim, budem iskren, volim, donosila je novu snagu i nadu da je izlaz moguć. Sećam se kada sam prvi put u programu video svoju majku i kada smo prvi put nakon dugo vremena razgovarali o nekoj boljoj budućnosti. Od tada do danas, moj život se u potpunosti transformisao, a ta bolja budućnost donela je mir u moj dom. Dovela me je do moje supruge sa kojom uživam vec šest godina i omogućila mi je da na narkomaniju gledam kao ružnu epizodu iz koje smo svi izašli jači.


            Vera u Boga dala mi je snagu da prođem kroz čitav ovaj proces. Ali ne samo to. Vera u Boga i njegova ljubav koju osećam i danas motivisala me je da se borim, da ovu šansu koju sam ja dobio dobiju i mnogi drugi. Od 2002. godine i završetka rehabilitacije bio sam aktivan u više nevladinih organizacija koje se bave prevencijom i tretmanom zavisnika. Danas radim kao direktor regionalnog predstavništva norveške Fondacije "Marita" (www.maritabalkan.rs), koja je na ovom polju aktivna više od 25 godina. Kroz preventivni program, koji se u Srbiji sprovodi u osnovnim i srednjim školama, imao sam privilegiju da govorim pred više od 40.000 mladih ljudi i da ih podstaknem na donošenje najvažnije životne odluke -  reci NE drogama.


            Zato, ako neko kaže da je jednom narkoman uvek narkoman, veoma greši. O tome svedoče mnogi promenjeni životi. Ipak, mnogo je bolje nikada ne probati drogu i svoj život i budućnost od starta graditi na vrednostima, koje sam ja shvatio tek nakon što sam platio ogromnu cenu!