Počinjemo da živimo samo onda kad prestanemo da se plašimo

pocinjemo da zivimoBaš kao što je teško objasniti preobražavanje gusenice u leptira, isto tako je teško objasniti kako možemo da se oporavimo posle niza godina ispunjenih bolom i ogorčenošću koje su izazvali naši strahovi. Sve što možemo da učinimo je da posmatramo s čuđenjem preobražavanje ljudi koji odluče da zamene svoje strahove ljubavlju.
            Ova promena može da se desi samo kad primenimo određene životne smernice na svoje međusobne odnose s voljenim osobama. Baš kao što je i leptirova borba da izađe iz čaure značajna faza leptirovog razvoja, tako je i s našim ličnim razvojem. Dok svako od nas vredno i marljivo radi na svom

razvoju, otkriće da je rezultat tog napora nova sloboda da volimo, oslobođeni okova straha.
            Nekontrolisani strah ima poražavajući uticaj na našu sposobnost da pružimo i primimo ljubav. Kad nas pokreće strah, skloni smo da činimo dela koja škode i onima koje volimo i nama samima. Možemo da postanemo toliko prestrašeni da povređujemo druge iz pogrešnog nagona da zaštitimo sebe. Fil Jensi objašnjava: "Sušta suprotnost strahu nije hrabrost, već ljubav. Bezuslovna ljubav je moćna protivteža za nezdravi strah." [Philip Yancey, Where Is God When It Hurts? (Grand Rapids: Zondervan, 1988), n.p.] Da bismo ostvarili ovo, moramo da budemo spremni da donesemo odluku da pobedimo svoje strahove.

Naša najveća čežnja

            Stara irska poslovica kaže: "Osoba bez srodne duše je poput tela bez glave." Ova poslovica govori o našoj instinktivnoj želji za prisnim i ispunjenim odnosima. Još u sedmom veku, irska crkva je savetovala ljudima da zasnuju bliski odnos s nekim kome će verovati ceo život kao prisnom prijatelju i duhovnom učitelju. Crkva je opisala ovaj međusobni odnos srodnih duša kao odnos u kome postoji duboko osećanje poverenja, u kome ljudi mogu da priznaju svoje najmračnije tajne i dobiju savet.
            Naša potreba da budemo shvaćeni u jednom dubokom odnosu ista je danas kao i pre četrnaest vekova.Želimo takav odnos koji nas motiviše da sazrevamo i postajemo onakvi ljudi o kakvim nismo mogli ni da sanjamo. Uprkos isceljenju i nadi koje odnosi s drugima mogu da nam pruže, teško nam je da preduzmemo taj korak i pružimo i primimo ljubav. A to je naša najveća čežnja. Svi čeznemo za intenzivnim, ispunjavajućim i nežnim odnosima. Kad smo uistinu voljeni, slobodni smo da postanemo sve što naš Stvoritelj želi da budemo, pronalazimo sigurnost i slobodu.

Ljubav koja životu daje smisao

            Kad nas neko voli, naše rane zaceljuju, pronalazimo smisao života i razloge za život. Kad nas neko voli, sposobni smo da životna razočarenja sagledamo u pravom svetlu. Harold Kušner, pisac knjige Kad se loše stvari događaju dobrim ljudima, shvatio je ovaj princip jednog letnjeg dana dok je sedeo na plaži posmatrajući dečaka i devojčicu koji su gradili dvorac od peska.

                Marljivo su radili pokraj vode, gradeći kitnjasti dvorac od peska, s kapijama, kulama, jarkovima ispunjenim vodom i unutrašnjim prolazima.
                Baš kad su gotovo završili projekat, naišao je veliki talas i srušio njihov dvorac napravivši od njega gomilu mokrog peska. Očekivao sam da deca briznu u plač, očajna što je sav njihov trud propao. Ali iznenadili su me i potrčali dalje od vode, smejući se i držeći se za ruke, a zatim seli da grade novi dvorac.
                Shvatio sam da su me naučili važnoj lekciji. Sve stvari u našim životima, sve te složene strukture na čije stvaranje trošimo tako mnogo vremena i energije, izgrađene su na pesku. Samo naši odnosi s drugim ljudima traju. Pre ili kasnije, naići će talas i oboriti ono što smo tako marljivo gradili. Kad se to dogodi, samo će ona osoba koja ima koga da drži za ruku moći da se smeje. [Kao što je citirano u Leonard Sweet, A Cup of Coffee at the Soul Café (Nashville: Broadman & Holman, 1998), 30.]

            Ljubav koju doživljavamo u odnosu s drugim ljudima bledi je odraz Božije ljubavi za nas. "Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas", napisao je apostol Jovan (Prva poslanica Jovanova 4:19). On je izvor ljubavi. Bog nas voli savršeno i bezuslovno i pokazuje nam šta je prava ljubav. Ipak, negde između naših čežnji i božanskog ideala, svi smo iskusili duboke rane razočarenja i izdaje.

Pružanje ljubavi i preuzimanje rizika

            K. S. Luis je to lepo sročio. "Voleti znači biti ranjiv. Volite bilo šta, i srce će vam zasigurno biti mučeno i možda slomljeno." [C.S. Lewis, The Four Loves (New York, Macmillan, 1960), 160.] Voleti nekog znači izložiti se podrobnoj analizi i preuzeti rizik da budete ismejani i odbijeni. A ipak, kad rizikujemo, šta tačno dobijamo?

Rizik i mogući gubitak

            U svom klasičnom delu Bezuslovna ljubav, Džon Pauel je napisao:

                Pružiti nekome ljubav podrazumeva rizik - rizici od samorazotkrivanja, odbijanja i nerazumevanja. Takođe podrazumeva i tugu, zbog privremenih razdvajanja, psiholoških ili fizičkih, pa sve do konačnog razdvajanja usled smrti. Svako ko insistira na ličnoj sigurnosti i zaštićenosti kao neophodnim životnim uslovima neće biti spreman da plati cenu ljubavi ili da otkrije bogatstvo ljubavi. Svako ko se zatvori u čauru samoodbrane, držeći druge uvek na bezbednoj udaljenosti... smatraće da je cena ljubavi previsoka i ostaće zatvorenik straha. [John Powell, Unconditional Love (Allen, Tex: Tabor, 1978), 10.]

            U svakom od ovih slučajeva naša prirodna sklonost jeste da se zaštitimo od drugih i izgradimo nepristupačne odbrambene zidove od bola.

Deflektori bola

            Svako od nas, u nekoj prilici, razvija odstranjivače bola. Baš kao što nanosimo mleko za sunčanje da ne bismo izgoreli, deflektori bola nas čuvaju od emotivnih opekotina. Oni su način da se zaštitimo od osećanja bola koje se javlja usled odbijanja u odnosima. Naši deflektori bola mogu da budu distanciranje od drugih, odbijanje da se oseti duboka emocija ili pretrpavanje obavezama kako ne bismo imali vremena da razmišljamo o svojim stvarnim potrebama.
            Iako konkretni deflektor može da nas zaštiti od toga da doživimo veći bol, takođe nas sprečava da iskusimo prave i značajne nivoe prisnosti.

Onesposobljavajući strah

            "Plašimo se istine, sudbine, smrti i jedni drugih", izjavio je američki pisac i filozof Ralf Voldo Emerson. [Joe Kohut, The Little Book of Phobias, (Philadelphia: Running Press, 1994), 49.] Strah je najdestruktivnija emocija u međuljudskim odnosima. Strah nas onesposobljava; lišava nas radosti koja se može pronaći u brižnim odnosima.
            Kad se uplašimo, lišavamo se sposobnosti da volimo. Tada izbegavamo prisnost sa onima do kojih nam je najviše stalo. Motivisani potrebom za sigurnošću, udaljavamo se emotivno, a povremeno i fizički, da bismo se zaštitili od opasnosti da budemo povređeni. "Strah je veliki neprijatelj prisnosti", izjavio je Nouven. "Strah nas tera da bežimo jedni od drugih ili da se čvrsto držimo jedni drugih ali bez prave bliskosti." [Henry Nouwen, :Lifesprings (Garden City, N.Y.: Doubleday, 1986), 15.]

Strah od bola

            "Jedna od najčešćih prepreka za ispunjen život jeste naše izbegavanje bola", napisao je Klajd Rid, vanredni profesor Teološke škole na Univerzitetu u Denveru. "Užasavamo se bola. Plašimo se bola. Činimo sve da izbegnemo bol. Naša kultura potkrepljuje naše izbegavanje bola tako što nas uverava da možemo živeti bezbolnim životom." [Clyde Reid, Celebrate the Temporary (New York: Harper & Row, 1972), 43.]
            U svojoj knjizi Veličanje privremenog, Rid opisuje mit takvog života:

                "Reklame nas neprestano podstiču da verujemo da život može da bude bezbolan ali život bez bola je mit...Živeti bez bola... znači biti poluživ, živeti bez punine života. To je nepogrešiva, jasna, neizmenjiva činjenica... Mnogi od nas ne shvataju da bol i radost idu zajedno. Kad se izolujemo od bola, samim tim se  izolujemo i od radosti."

Š ta odaju naši strahovi?

            Pogrešno zaključujemo da prisustvo straha znači da smo kukavice i neodlučne osobe. Naprotiv, naši strahovi odaju da smo povređeni i otkrivaju osetljiva mesta u našim srcima. Bez obzira na to koliko nam beznačajno i glupo deluju naši strahovi, oni drugima otkrivaju gde su nam najpotrebniji razumevanje i briga.
            Za iskreno priznavanje i poveravanje svojih strahova nekom drugom neophodno je duboko poverenje. To znači reći toj drugoj osobi: "Pošto znam da me voliš, spreman/na sam da rizikujem i pokažem ti gde sam najranjiviji/ja." Dafne Rouz Kingma piše u Knjizi o ljubavi:

                Zanimljivo je što odavanje onoga čega se plašimo obično podstiče drugu osobu da razotkrije svoje strahove. Na taj način vas odavanje vaših strahova odmah povezuje s najskrivenijim ja druge osobe, s onim čega se ona plaši, s tim gde se oseća prestrašeno i usamljeno. Zato obelodanite svoje strahove, jer je biti zajedno u našim slabostima jedno od najnežnijih i najdirljivijih iskustava u ljubavi. [Daphne Rose Kingma, The Book of Love (Berkley, Calif.: Conari Books, 2001), 77.]

Izbor

            Možemo da biramo kako ćemo da se suočimo s bolom koji smo iskusili u međusobnim odnosima. Možemo da izaberemo da nas kontrolišu naši strahovi, a možemo da odlučimo da im dopustimo da budu pokretači isceljenja i promene.
            "Bog nam je darovao dve neverovatne stvari: aposolutno veličanstvenu sposobnost i slobodu izbora. Tragedija je u tome što, u najvećoj meri, mnogi od nas odbacuju obe", kaže Frenk Doneli. [Frank Donelly, kako je citiran u Tim Hansel, You Gotta Keep Dancin"™, (Wheaton, Ill.: Vistor, 1992), 63.] Možemo doneti odluku da ispitamo svoj bol, potražimo izvor svog straha i sagledamo kako je uticao na naše odnose sa drugima. Možemo da odlučimo da ih transformišemo u izvore radosti ili da postanemo ljuti, ogorčeni i emocionalno umrtvljeni.

Rej i Nensi Kejn, iz knjige "Od straha do ljubavi" ( "From Fear to Love)