bauhaus 1919- 2009

bauhausGodina je 1919. i svet već godinu dana živi u miru nakon završetka prvog svetskog rata. austro-ugarska je prestala da postoji, formirana je kraljevina shs, a  republika vajmar počinje svoj život nakon završetka postojanja nemačke monarhije. walter gropius, tada 35-ogodišnji arhitekta, odlučuje da okrene leđa tradiciji i opšteprihvaćenom i odlučuje da u umetnost uvede za to vreme nesvakidašnje stvari, da načini neke promene i da pokuša da pokrene neke nove tokove stvaralaštva. u martu iste godine podnosi zahtev za osnivanje akademije, piše manifest i 12. aprila 1920. dobija dozvolu za pokretanje dugo planiranog projekta.  akademija je osnovana i otvorena u gradu vajmaru, nazvana je "državna kuća neimara u vajmaru", poznatija pod imenom - bauhaus.

Devedeset godina kasnije i dalje se vide  i osećaju uticaji škole koja je za nepunih petnaest godina postojanja uspela da pomeri granice u umetnosti do nesagledivih veličina. i dan danas tekstovi o bauhausu prevode se na sve svetske jezike, otvaraju se mnoge škole nastale upravo pod uticajem ove, koriste se knjige koje su nekada davno korišćene u vajmaru. danas bauhaus više nije nepoznanica, postala je internacionalni pojam i više nema potrebe za prevođenjem njenog naziva. trag koji je ova akademija ostavila neizbrisiv je i sve više prerasta u jedan vid legende.

Ideja je bila da se pod jednim krovom okupe svi ljudi, talentovani umetnici, koji imaju želju da stvaraju, da počnu sa nečim stranim,  nepoznatim, da krenu nesigurnim stazama  umetnosti, donoseći sa sobom nove načine izražavanja i kreiranja stvarnosti. otvorena forma bauhausa proistekla je iz otvorenosti koju je gropius pokazivao prema svemu što je novo, neobično i neistraženo. ideja mu je bila da bauhaus bude prožet životom, da bude blizak vremenu i njegovim problemima i da isto tako ne bude deo nikakve šeme ili kalupa.

Ako bismo se upitali šta je zapravo suština bauhausa, čime se to on odlikuje i razlikuje od ostalih akademija i umetničkih škola, i šta je to što mu je donelo toliku slavu i dugovečnost, možda ćemo najbolje objašnjenje naći u beleškama oscara schlemera, jednog od direktora akademije: "istinska struktura bauhausa izražena je u ličnosti njenog rukovodioca, koji se nije obavezao nikakvoj dogmi, već je imao osećanje za sve što je novo, aktuelno, i dobru volju da to asimiluje -  a uz to dobru volju da toj celini da čvrstinu, da joj nađe zajednički imenitelj, da stvori kodeks." njihovo shvatanje da je svekoliko oblikovanje fundamentalno jedinstvo, bilo je totalno suprotno od "l"™art pour l"™art" stava  kao i filozofije iz koje je larpurlartizam nastao - da je posao sam sebi cilj. 
prvih par godina akademije, tačnije do 1922, predstavlja period kada je škola krenula sa razvijanjem, primanjem sve većeg broja učenika, kako nemačkog, tako i inostranog porekla. formiraju se i pravila po kojima postoje majstori, majstorski pomoćnici i učenici.


Od samog početka ustanovljene su i katedre i to za najrazličitije vrste stvaralaštva -
vajarstvo, radionica za plastiku, slikarstvo na staklu, fotografija, metal, stolarnica, grnčarstvo, tipografija, zidno slikarstvo, tkačnica i mnoge druge. zanimljivo je i da, iako je osnivač bio arhitekta, prvih godina takva radionica nije postojala na akademiji.

Slikari koje je  gropius pozivao da predaju na akademiji do samog dolaska u bauhaus nisu bili "opšte poznati" ili previše priznati u umetničkom svetu. kandinsky, iako je bio član "plavog jahača" u to doba još nije stekao ni deo priznanja koje mu se danas pripisuje. tek mali krug prijatelja - poštovalaca, bio je upoznat sa njegovim dotadašnjim radom i stvaralaštvom. trebale su godine da prođu pre nego što je primljen u berlinsku nacionalnu galeriju. isti slučaj bio je i sa paulom kleeom. malo ko je znao za njega, a njegovi radovi skoro da nisu imali odjeka izvan granica nemačke. danas je on jedan od najcenjenijih, ako ne i najcenjeniji nemački autor tog vremena.


Jedini koji je pre dolaska na akademiju imao zavidno umetničko iskustvo i koji je bio priznat u širem krugu poznavalaca slikarstva bio je lyonel feininger. njegova dela već su bila deo nemačkih zbirki u kojima su, ipak, preovladavali ekspresionisti. međutim, pravo vreme slikara bauhausa bilo je nakon drugog svetskog rata. tada je svako od njih dobio priznanja koja zaslužuje, njihov rad konačno je cenjen onako kako treba, a skoro svaki važniji muzej od međunarodnog značaja u svom posedu ima bar jednu njihovu sliku. moholy-nagy, itten, muche i gore navedeni nalazili su se na položaju koji su mnogo ranije zaslužili svojim radom, i niko nije pao u zaborav.
slikarstvo je na bauhausu praktikovano kao zidno slikarstvo i kao oblikovanje prostora. izučavanje forme naročito je bilo aktuelno jer je paralelno sa slikarstvom polazilo od geometrijskih elemenata koje su u svojim delima, neko lirski a neko romantičarski, interpretirali kandinsky i klee. crtanje akta bilo je isto tako važno.
 
Godine koje su usledile donele su mnogo uspona, ali i padova školi. 1923. prvi put je održana i nedelja bauhausa. bila je ispunjena koncertima, predstavama, predavanjima i izložbama koje su bile sastavljene od radova majstora, radova sa nastave kao i sa radionica. izlazi i prva publikacija - "državna kuća neimara u vajmaru 1919-1923". sledeće godine pritisak koji je u vladi bio prisutan i ranije, sve više se povećava i bauhaus trpi sve češće napade u javnosti. prvog juna dolazi do otpuštanja svih majstora, a do prvog aprila 1925. gropius osniva "klub prijatelja bauhausa". smanjuju se prihodi, bauhaus se sama ukida i  polovinom 1925. prelazi u dessau. iako su desne partije bile protiv, gradsko veće, uprkos tome, odlučuje da preuzme školu u celini. iste godine izašla je prva knjiga u izdanju bauhausa: walter gropius - "međunarodna arhitektura". u oktobru se donosi odluka po kojoj se od tog trenutka sve u okviru škole piše malim slovima. ovaj period obeležen je konstantnim  sudaranjima dve bauhausove realnosti - one lošije koja je bila deo kampanje u javnosti o zabrani i borbi protiv akademije i one bolje, lepše, koja je s vremena na vreme donosila lepe vesti i neke vedrije poglede. tako je i 1926. počeo sa izlaženjem časopis "bauhaus" koji je objavljivan do 1931. tada bauhaus dobija i zvanje "visoke škole za oblikovanje", a majstori stiču titule profesora.

Walter gropius napustio je akademiju 1928. objavio je da se povlači i posvetio se projektovanju i samostalnoj arhitekturi. ostao je upamćen kao osoba koja je pokrenula sve, prenula mlade gladne stvaranja, znanja i estetskih eksperimenata. stvorio je školu gde su svi oni željni nečeg novog u umetnosti mogli da dođu i da zajedno sa ostalima prkose kalupima društva i krče put stvaralaštvu do tada nepoznatom u ovom svetu. uspeo je da u svojim polaznicima probudi neke nove ideje po kojima postoji jednakost svih vidova stvaralaštva i njihovo povezivanje sa modernim svetskim poretkom. o svom viđenju akademije jednom je rekao:  "vodila nas je misao da nagon za oblikovanjem nije ni intelektualnog ni materijalnog porekla, nego da jednostavno predstavlja integralni deo jednog civilizovanog društva. želeli smo da umetnika prodrmamo u njegovoj otuđenosti od sveta i da ga povežemo sa realnim svetom zanata." obrazovanje u bauhausu video je kroz pripremne kurseve. nastojao je da ljude sa talentom obrazuje za rad u industrijskom oblikovanju i umetničkim zanatima. baza je bila u manuelnom treningu sa ciljem zajedničkog rada na zgradi. najvažnija stvar u okviru ovog načina obrazovanja bio je pripremni kurs u kome se učenik, kroz eksperimente, upoznavao sa proporcijom, merama i ritmom. upoznavali su jezik forme, učili o oblasti optike, sticali teorijske osnove koje vode ruku koja oblikuje i stvara.


Nakon odlaska gropiusa stvari su nastavile da se odvijaju onako kako je on na samom početku i zamišljao. broj učenika se povećavao, "klub prijatelja bauhausa" bio je sve veći, a i broj radionica povećavao se svake godine. ipak, dolaskom na čelo hannesa meyera, škola prvi put dobija i političku obojenost, jer je meyer, iako nije bio član, ipak bio simpatizer komunističke partije nemačke. zbog toga je bio prinuđen da se povuče, a on sa nekolicinom učenika odlazi u moskvu. dolaskom na vlast nacional-socijalista i škola je prinuđena da menja lokaciju. odlaze u berlin, useljavaju se u jednu telefonsku fabriku i tu ostaju do konačnog zatvaranja. po nalogu tužilaštva deo učenika biva pritvoren, zgrada pretresena, a jula 1933, na početku letnjeg semestra mies van der rohe, tadašnji direktor, ne želevši da prihvati uslove gestapoa zatvara školu. konačno, 10. avgusta pismenim saopštenjem svi učenici su obavešteni o zatvaranju bauhausa.


Sve vreme svog postojanja akademija se trudila da pokrene mlade umetnike, da im pruži mogućnost da stvaraju, da se izraze i da krče put nečemu što se pojavilo tu, sa njima, a što su sami pokrenuli i kreirali. važno je znati da "bauhausovski stil", kako su ga neki nazivali, nikada nije postojao, i da su se oni, na čelu sa gropiusom, borili protiv toga. nisu želeli da  propagiraju neki određeni stil ili sistem, već da pokažu kako na oblikovanje utiče život.

Iako je uticaj i snaga nacional-socijalističke partije dovela do prestanka rada škole, to ipak nije moglo da sreči da ona nastavi da živi sa umetnicima koji su bili deo nje svih tih godina. bauhaus je ostao jedan od najvećih uticaja na stvaralaštvo čitavog xx veka i legenda koja nastavlja da se prepričava.  

Stefan Lazić, Geoekonomski fakultet