ISKONSKA SNAGA ČELIČNE VOLJE

katarinaIntervju - Katarina Stanković

Još od malih nogu stariji nas uče da iskrenost, čistota, poštenje i dobro stalno pobeđuju nad lošim stvarima. Potrebno je dosta volje, snage i vere u sebe kako bismo kao duhovni pobednici izašli iz lavirinta svih životnih nedaća.
Veliki borci, poput Katarine Stanković, nikada ne odustaju. Rođena je 4. marta 1981. u Kosovskoj Kamenici. Odrasta u selu Ranilug, u podnožju preševske Crne Gore, u kojem završava osnovnu školu.

Prvu godinu Matematičke gimnazije upisuje u Kosovskoj Kamenici, ali srednju školu završava u Smederevu, zbog izbijanja rata 1999. godine.Dalje obrazovanje stiče u Blacu, malom mestu na jugu Srbije, koje i ne pruža mnogo perspektiva za mlade ljude. Tu je pre roka završila Višu poslovnu školu. Danas je ponovo uspešan student, ovoga puta na Fakultetu bezbednosti u Beogradu, zaposlena je i veoma je plodan pisac.Život je nije milovao, pretrpela je velike nepravde ali, kako sama kaže, da svega toga nije bilo, ona ne bi bila takva kakva je danas. Gotovo niko ne bi ni pomislio da se iza tako nežnog i toplog lica, iza tako uspešne ličnosti krije teška životna priča, koju ona stoički podnosi.

VOX:: Zašto ste se odlučili za Višu poslovnu školu?
 
                   Za nju se nisam konkretno ja odlučila, već moji roditelji. Smatrali su da je to manje zlo za mene, jer sam najviše želela da upišem kriminalistiku. Moj otac je smatrao da nisam za to. Kao i svako poslušno dete, ja sam svoje roditelje poslušala. Osećala sam revolt i pretvorila to u neku svoju pobedu. Iz toga sam izvukla neke pozitivne stvari, što bi trebali da urade i drugi ljudi kada rade one stvari koje trenutno nisu po njihovoj volji. Čovek je samom sebi najpreči. Vremenom sam zavolela tu školu i smer za višeg inspektora carine, jer sam u tome pronašla jedan deo onoga što volim da radim, da pomažem ljudima. Uprkos svemu, uspela sam da je završim s visokom prosečnom ocenom i pre roka.

VOX::  Kako je izgledao vaš klasični radni dan?

                    Imala sam tri cimerke u sobi. Uz dobar dogovor, nas tri smo uvek uspevale da napravimo raspored kućnih obaveza, kojeg smo se striktno pridržavale. Učenje je trajalo oko sedamnaest časova dnevno, nad plamenom sveće, ali je bilo vremena i za šetnje, odmor. Smatram da treba napraviti granicu u životu i uočiti šta je trenutno najvažnije. Sve ispite smo spremale temeljno. Družile smo se najviše vikendom. Nedeljom smo obavezno odlazile u crkvu na liturgiju. Jednom mesečno smo, i to ako nam finansije dopuste, išle u bioskop ili u pozorište.Živele smo jako teško.

VOX::   Š½ivotne okolnosti su vas veoma rano odvojile od porodice. Kako ste sve to podneli?

                   Samo odvajanje od roditelja sam veoma teško podnela, jer sam jako vezana za njih, pogotovo za majku. Čovek preko noći sazri i postaje odgovorna osoba. Vremenom sam to prihvatila kao nešto što je moralo da se dogodi. Nisam dozvolila da me strahovi pobede.  Kasnije, kada me je život doveo u Beograd, teško mi je palo i to što sam morala da napustim rodnu grudu. To mi je i danas rak-rana, ali postoje načini na koje je ja lečim. Pažljivo čuvam i negujem svoje korene i običaje. Sve svoje boli lečim kroz pisanje, trudeći se da u svoja dela unesem sve one koji su živeli na Kosovu i Metohiji, kako njih i njihove životne priče ne bi nagrizao zub vremena.

VOX::   Nakon završetka Više poslovne škole, upisali ste Fakultet bezbednosti u Beogradu. Kada ste otkrili interesovanje za to?
 
                    Klice svega toga datiraju još iz detinjstva. Bila sam pozitivno nemirna, buntovna. Bilo je samo pitanje vremena kada ću taj san ostvariti. Kada su me kao malu pitali "Š ta ćeš biti kada porasteš?", uvek sam odgovarala "Policajac". Ne volim nepravdu, licemerje. To sam, zapravo, ja. Izborom tog fakulteta osećam se veoma ispunjeno. Direktno sam upisala drugu godinu, jer su mi priznali ispite sa Više poslovne škole. Moj dotadašnji život je doprineo tome da se opredelim za taj životni poziv, da se borim za one kojima je potrebna pomoć.Želim da napredujem u tome, jer mislim da ima previše kvazipolitičara, kvazipatriota, kvaziistoričara i nacionalista koji danas kroje sudbine svih nas.          

                                  
VOX::   Pored fakultetskih obaveza, zaposleni ste i bavite se književnošću. Kako uspevate da uskladite sve te obaveze?

                      Cena takvog života je velika, ali čovek tada uspeva da nauči da više ceni svet oko sebe i ono što i sam uradi. Kada se osvrnem i pogledam rezultate iza sebe, jako sam zadovoljna, jer sav taj napor i toliko žrtvovanje mi prijaju.  Najbitnije je da postoji cilj i organizacija.Život bez cilja je besmislen. Takve stvari poredim sa alpinizmom; kada alpinista dospe na planinski vrh, onda je osvojio čitav svet, a samim tim je i njegov cilj ostvaren. Kada čovek dođe do toga, onda i njegov duševni mir postaje veći. Reči kao što su ''ne mogu'' i ''neću'' ne postoje u mom rečniku.

VOX::    Imate li uzore među piscima? Ukoliko ih imate, na koji način oni utiču na vaše stvaralaštvo?

                             Volim ruske pisce, a najviše Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Da budem preciznija, volim njegova dela, ali se trudim da ostvarim originalan stil pisanja. Pišem kao ja, Katarina Stanković. Danas svako može biti pisac. Mnogi od njih stvaraju po već ustaljenim modelima poznatih pisaca, što ne valja.

VOX::    Sklonost ka stvaranju književnih vrednosti pokazujete još u ranom detinjstvu. Š ta vas je privuklo toj umetnosti?

                            Već u četvrtom razredu osnovne škole pročitala sam sva dela Milice Jakovljević Mirjam. U svako pročitano delo uopšte, unosila sam sebe kako bih uspela da razaznam piščevu poruku. Sve to je samo po sebi krenulo, shvatila sam da umem da iznesem emociju, što je odlika, danas malobrojnih, kvalitetnih pisaca. To je nešto što ne može da se nauči.Život me je u jednom trenutku jako ošamario, ostavljajući mi snažnu poruku da bukvalno preko noći moram da sazrim i odrastem kako bih opstala. U pisanju sam pronašla utočište. Dar za pisanje mi je kao Bogom dan, a smatram da sve što nam Svevišnji daruje treba da negujemo kako bismo bili uspešni i da mu, naravno, budemo zahvalni na tome.
 

VOX::   Vaš prvi roman "Mesto zločina" dostigao je veliku čitanost i bio je nominovan za nagradu "Š½ensko pero". Pokušajte da nam dočarate trenutak izlaska vaše knjige i kako ste se osećali kada ste saznali da je ušla u najuži izbor za pomenutu nagradu?
  
 
                       Bila sam jako srećna i ponosna na sebe, jer sam uspela da iznesem ono o čemu se ovde godinama ćuti. Mislim da takvu emociju, koju sam ja osetila tada, ni najbolji pisci ne mogu opisati. Istovremeno sam bila i veoma tužna, jer sam tek tada shvatila koliko se današnji pravi umetnici, pravi pisci, izuzetno malo cene. Sada, nažalost, svako može biti pisac u Srbiji, ali je svima njima cilj da budu najprodavaniji, dok im moral nije na prvom mestu. Shvatiće me oni ljudi koji su izdali samostalno knjige, kao i ja, bez ičije pomoći. Često se pitam da li su današnje knjige, koje kod nas inače važe za knjige "broj jedan", zaista najkvalitetnije. Kada sam saznala da je knjiga u najužem izboru za nagradu koju dodeljuje "Politika Bazar", bila sam najsrećnija na svetu najviše zbog toga što nisam završila Filološki fakultet, a uspela sam u tome. Ipak, to nisam očekivala. Bilo je mnogo konkurenata, negde oko sto prijavljenih naslova, a moja knjiga je ušla u najuži izbor pored mnogo poznatih imena, poput Mirjane Bobić - Mojsilović. Smatram da sam time položila test i da sam dobila motivaciju za dalji rad. Mnogo više mi znači kada neko od mojih čitalaca onako emotivno prepričava knjigu.
                                                                     

VOX::    Š ta vas inspiriše?
                  
                          Istiniti događaji, nepravda, zaboravljeni ljudi, odnosno sve ono o čemu u Srbiji niko ne sme da govori. Svaka moja knjiga se bazira na tome. Svi opisani dogaćaji su delovi života ljudi čije reči danas niko u ovoj zemlji ne želi da čuje. Njihove doživljaje prenosim na papir, bez ublažavanja njihovih stvarnih osećanja. Mnogi ljudi danas zaboravljaju na tuđe tuge i boli.

VOX::    Kakvi su komentari čitalaca?

                   Na moje veliko zadovoljstvo, pozitivni. Dobijam i pohvale i kritike, što mi, naravno, pomaže u mom daljem usmeravanju i usavršavanju. Jako mi je bitno to da su ljudi shvatili poentu istinite priče koju sam iznela. Mislim da je knjiga pozitivno delovala na ljude, oni danas umeju da poklone osmeh drugima i da im ulepšaju dan.

VOX::    Uveliko radite na novom romanu. O čemu se u njemu radi?

                   Knjiga je pri kraju. Malo kasnim sa tim, zbog obaveza. U pitanju je, opet, politički triler, istinita priča o dva agenta koji su radili na Kosmetu tokom devedesetih godina dvadesetog veka. Noseći se sa bolnom činjenicom da će se ovaj deo Srbije otcepiti i pripojiti Albaniji, oni se bore protiv svih zala današnjeg kosovskog društva. Cilj je da se ne zaborave ljudi koji su bespotrebno položili  svoje živote,  a da se istovremeno ne veličaju ljudi koji su počinili nepravde ne samo u Srbiji, već i u čitavom svetu.

VOX::   Da možete, šta biste najradije promenili u svom životu, a šta biste ponovo uradili?

                    Ne bih ništa menjala, jer sam jako zadovoljna svojim životom.

VOX::    Kakvi su vaši dalji planovi i kakvo je, prema vašem mišljenju stanje u srpskoj i u svetskoj književnosti?

                         Moji dalji planovi su jednostavni: "Sledi svoje snove i slušaj svoje srce. Radi ono što voliš, teži ka tome da to i ostvariš. Budi hrabar i dosledan sebi."Želim da postanem specijalista za bezbednost u biološkom terorizmu i u informatici. Planiram da nastavim sa pisanjem, a tematika bi bila ista. Nisam zadovoljna stanjem u našoj današnjoj književnosti, vrlo je konfuzno, srlja u propast jer njime dominira veliki bezobrazluk, ali sam veliki optimista. Nadam se da će kvalitetni pisci uspeti da se izbore protiv tajkuna koji vladaju srpskom književnom mišlju. U Srbiji su popularne komercijalne knjige. Prema mojim razmišljanjima, uspeh je biti najčitaniji, a tu ne svrstavam sebe, bez ikakvih medijskih hajki.  U svetskoj književnosti stanje je mnogo bolje. Njihovi izdavači mnogo više ulažu u pisce koji stvaraju realne književne vrednosti i više slušaju glasove čitalaca. Naravno, i tu vlada komercijalizam. Malobrojni su pisci koji su danas u stanju da te svojim umećem navedu da provedeš sate i sate razmišljajući o njihovim književnim delima.

VOX::    Kako provodite slobodno vreme, čitate li knjige drugih pisaca i šta biste čitaocima od srca preporučili?

                      Nemam mnogo slobodnog vremena, ali uspevam da se posvetim prijateljima, koji su uvek tu za mene i zbog čega sam im ja jako zahvalna, kao i svim onim sitnicama koje mi pune baterije. Zaista uživam u svakom trenutku, u ukusu prve jutarnje kafe, u šetnjama po Adi Ciganliji, u društvu voljenih ljudi. Volim da čitam, kao što rekoh na početku intervjua, Dostojevskog, kao i "Sto godina samoće" Gabrijela Garsije Markesa, roman koji podstiče na uspeh.

Vladislav Milanović, FPN