Moramo se boriti za svoje ciljeve

arsenovicStefan Arsenijević rođen je 11. marta 1977. godine u Beogradu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti i trenutno se nalazi na odličnom putu da srpsku kinematografiju ponovo postavi na zdrave noge, kako svojim delima, tako i filmovima drugih mladih umetnika kojima pruža podršku posredstvom svoje produkcijske kuće Art&Popcom. Jednom prilikom za sebe je rekao  da je "dečko koji obećava", a na pitanje da li misli da je ispunio to obećanje kaže: "Mislim da ga zasad nisam izneverio. To mogu da vidim po interesovanju za moj poslednji film i ponudama koje i dalje dobijam."

Ceo svet je u krizi. Na koji način vidite da ona utiče na vas i vašu okolinu?

Kod nas nije toliko zastupljena materijalna kriza koliko gubitak entuzijazma i vere da se nešto može promeniti nabolje. To je ono što je najgore, što ubija. Imam prijatelje u Rumuniji i Bugarskoj i već godinama upoređujem našu situaciju sa njihovom. Oni i danas, sa ulaskom u Evropsku uniju imaju nešto niži standard od našeg. Međutim, puni su optimizma. Za njih su stvari od pada istočnog bloka samo išle na bolje. U našem slučaju je po onoj kletvi - dabogda imao pa nemao, i to ubija. Mislim na to što nikako da se vratimo na ono što smo imali osamdesetih. Postoji opšte osećanje da se stvari menjaju sporo, da verovatno nikad neće biti bolje. Ta bezvoljnost uništava i svaku perspektivu. I tako nam život prođe u nezadovoljstvu.

Da li ste vi izgubili entuzijazam i veru?


Borim se, svakog dana. Sve je manje imam, možda je to posledica i činjenice da sam zašao u tridesete. Ali, ne dam se, borim se.

Pravili ste filmove na različite teme: ljubav, očaj, izgubljene generacije... Š ta možemo očekivati iz vaše kuhinje u budućnosti?

To su neke od tema koje me okupiraju, jer uglavnom proističu iz mog života u Srbiji. Od sebe ne možeš pobeći. Tako ću u novom kratkom filmu "Berlingrad" koji snimam na leto, radnju filma izmestiti van Srbije, a i dalje se baviti istim temama. Glavni junak u potrazi za ženom koju je na kratko upoznao, ali veruje da je to žena njegovog života, odlazi u Berlin. Pripada generaciji koja nije imala prilike da putuje - prvi put u životu je van zemlje sam, prepušten sebi. A devojka zbog koje je došao u Berlin kao da je u zemlju propala.

Sa najnovijim filmom "Ljubav i drugi zločin", prošli ste mnoge evropske festivale. Kako je prihvaćen film kod strane publike, a kako kod domaće?

Nema tu veće razlike. Uspeli smo da napravimo univerzalan film. Naravno, postoje izvesne nijanse vezane za iskustvo. U Americi su na njega gledali kao na gorko-slatku ljubavnu priču u kojoj su isčitavali socio-političke slojeve - dakle sa određenom intelektualnom zainteresovanošću za nešto drugačije što im taj film otkriva. Međutim, u Istočnoj Evropi i kod nas apsolutno nije bio potreban nikakav intelektualan napor da se shvati društvena situacija - tu je reč o potpunoj identifikaciji. Nikad neću zaboraviti jedan bračni par koji je godište mojih roditelja u Kaunasu u Litvaniji gde smo otvorili festival. Oni su tokom razgovora sa publikom nakon projekcije filma izašli napolje i vratili se sa kesicom čokoladnih bombona koju su mi pružili. Rekli su mi na lošem engleskom: "Ovo je za vas jer smo tokom filma plakali." A ja sam mogao samo da pretpostavim zbog čega. Generalno, ljudi plaču dok gledaju film i u Edinburgu i u Tbilisiju, i u Helsinkiju i u Ljubljani. To sam video. I onda ja najčešće krenem da se izvinjavam i da obećavam da će mi sledeći film biti komedija, a oni uglavnom govore: ma, ne, smejali smo se tokom filma, ali dobro je ponekad i isplakati se. I ja sam zadovoljan.

Da li silna takmičenja stvaraju dodatni pritisak" da nešto u šta vi verujete i iza čega stojite seciraju ljudi koji možda baš i ne razumeju vašu poruku?

Zanimljiva stvar u vezi sa ovim filmom je što je on toliko otvoren da ga ljudi potpuno različito doživljavaju. Taj film postavlja pitanja. Ne daje odgovore. Odgovore ne znam ni za sebe, a kamoli da sad ja nekome u gledalištu sugerišem da li vredi žrtvovati sve za ljubav, da li treba otići iz zemlje ili ostati... Moja ideja je bila da ta pitanja postavim na što zaoštrenijim i što zanimljivijim primerima i da pustim da svako nađe svoj odgovor. I sad se dešava da na festivalima, u razgovoru sa publikom posle filma jedan deo misli da je film optimističan, dok drugi misli da nije. Neki kraj iščitavaju kao trijumf ljubavi, a neki kao potpuni poraz. Neki u filmu nalaze nadu, i na širem društvenom planu, a neki besperspektivnost. Ja slušam i zabavljam se. Taj film je ogledalo.

Da li mislite da strana publika može da se poistoveti sa likovima koji su doživeli mnoge stvari koje su njima potpuno strane?

Ta društveno-politička nota nije glavna tema filma. Ona je tu u dubini, ona je pozadina koja na poseban način senči ili osvetljava likove. A glavna tema je ljubav. Najrazličitiji vidovi ljubavi. Protivrečnosti tog osećanja. Slojevitost. To je pitanje koje bilo koji čovek bilo gde na svetu sebi postavlja. I zato identifikacija svuda funkcioniše.

Š ta vi, kao mlad reditelj, mislite o pravljenju filmova u našoj zemlji?

Pravljenje filma je zahtevan, težak i neizvestan posao bilo gde. U Srbiji je to još zahtevnije, teže i neizvesnije.

Da li vam je odrastanje u Srbiji, uprkos svim nedaćama, pomoglo da se lakše odlučite za vaš poziv?

Mislim da bih se bavio filmom da sam rođen bilo gde. Jednostavno sam to oduvek hteo. Od trenutka kada sam sa tri godine prvi put ušao u bioskop. Prednosti ovog poziva i odrastanja u Srbiji je što Srbija pruža obilje tema. Jedino što je teško napraviti pravu distancu prema njima.

Vidite li sebe kako stvarate pod okriljem Holivuda i koliko je on bitan za vas kao kinematografa?

Evropska kinematografija mi je mnogo bliža i zanimljivija jer pruža autoru potpunu slobodu. U evropskom filmu autorski pristup je vrhovna vrednost, dok je u Holivudu to novac. Ne žudim za studijskim sistemom, gledao sam mnoge evropske reditelje kako tamo propadaju, a ipak ne mogu reći da mi ne bi bilo interesantno da snimam sa Meril Strip ili Džulien Mur, na primer. Holivudski film je dobrim delom formirao moj filmski pogled. To zlatno doba Holivuda. Na žalost, već duže vreme Holivud je u kreativnoj krizi. U ovom trenutku mnogo zanimljivija ostvarenja dolaze iz ostatka sveta.

Piratski diskovi su postali jedno od glavnih obeležja Beograda.  Mnogi smatraju da oni predstavljaju veliku opasnost kako za domaću, tako i za stranu kinematografiju.  Međutim tokom svih ovih godina ovdašnje nemaštine činilo se da su pirati imali većeg uticaja u obrazovanju naroda nego bioskopi sa svojim izborom.

Devedesetih, tokom embarga oni su bili jedini izbor. Piratski dvd-jevi i, ako se sećate, tv stanice koje su prikazivale holivudske hitove ponekad i na sam dan njihove svetske premijere. Ali vremena su se promenila. Ne verujem da se može govoriti o 'obrazovanju naroda' putem tih muljavih kopija distorziranog tona. I, tačno je, pirati direktno uništavaju domaću kinematografiju. Kao reditelj uložite najmanje dve godine svog života i truda u jedan film i samo nekoliko dana ili nedelja nakon bioskopske premijere neko na haubi svog automobila već prodaje najčešće nezavršenu, muljavu verziju vašeg filma. To su trenuci kada se pitate - pa čemu sve ovo? Ne vidim tu nikakvu kulturnu misiju, već nepoštovanje i krađu.


Sad ćete mi vi na to odgovoriti - da, ali kakvi su tek uslovi u bioskopima. I to je tačno. I to je jedno strašno nepoštovanje. Da postoje jedva dva pristojna bioskopa u dvomilionskom gradu u kojem pozorišta izgledaju kao spejs-šatli. Samo da se razumemo, jako volim pozorište, ali mi je taj nesklad potpuno nerazumljiv. I takav odnos ubija domaću kinematografiju.


S druge strane, kad smo već dotakli temu obrazovanja, tj. formiranja ukusa važno je napomenuti da je to jedna od osnovnih funkcija televizije koja je poslednjih godina potpuno skandalozno zanemarena. Televizija podilazi nečemu što se smatra za 'ono što narod želi' i iz godine u godinu snižava standarde. A opet, ja i dalje susrećem taksiste, prodavačice, obične ljude koji kada čuju da se bavim filmom počinju priču o Feliniju, Bergmanu, Skorsezeu, Kurosavi... Decenijama je domaća publika formirala ukus na vrhunskim ostvarenjima. Danas uopšte ne postoji ni mogućnost izbora. Nove generacije stasavaju isključivo na telenovelama, rijaliti šou emisijama, u najboljem slučaju,  holivudskoj konfekciji.

Za film "Atorzija", 2003. osvojili ste "Zlatnog medveda" u Berlinu. Posle toga došla su i druga priznanja. Koliko su za vas bitne festivalske nagrade?

Imao sam sreću da u svojim dvadesetim dobijem neke od nagrada koje mnogi mnogo veći i bolji reditelji od mene nikad ne dobiju. Nagrade su podigle očekivanja od mojih novih filmova, ali ja na to gledam i kao na vrstu oslobađanja. Š ta sad, ako sam bio nominovan za Oskara, zar treba svim silama da pokušam i da ga dobijem? Ne. Mada neki od mene to očekuju. Ne zanima me da se na taj način dokazujem. Uspeh filma me zanima samo u onoj meri u kojoj će mi omogućiti da radim dalje. Nadmećem se sa samim sobom, ne sa očekivanjima drugih.

Brojne nagrade i posete festivalima podrazumevaju, crveni tepih,  brojne fotografe i medije. Koliko obraćate pažnju na svoj izgled? Da li mislite da se time može postići više, kako kod publike, tako i kod budućih saradnika i poslodavaca?

 Š to bi rekao jedan moj profesor - kada se kaže film svi pomisle na crveni tepih, a pravljenje filma je ustajanje u četiri ujutru i gacanje po blatu. Crveni tepih je samo deo posla koji zauzima daleko manje vremena u životu reditelja i ja se shodno tome i ponašam. Ne pada mi na pamet da postanem jedna od dežurnih poznatih ličnosti koja se pojavljuje na svim gradskim hepeninzima, ima mišljenje o svemu i smatra da je odmor propao ako njegove fotke sa letovanja ne objave svi tabloidi. Radije sam u blatu, ono je srž moga posla.

Odrasli ste na Novom Beogradu, a  postavljen je i kao pozadina vašeg filma. Da  li NBG predstavlja autentičnu sliku nekog novog, drugačijeg Beograda? Da li su stariji delovi grada počeli polako da gube svoju dušu i svoje starosedeoce i da se pretvaraju u jedan veliki supermarket?

Ceo ovaj svet se pretvara ne u supermarket, to je prevaziđeno, već u jedan veliki hipermarket. I stari delovi Beograda i Novi Beograd. NBG nije više ono što je bio kad sam odrastao u njemu. E sad, možemo da sedimo u uglu tog globalnog hipermarketa i budemo nostalgični za starim dobrim vremenima (koja možda i nisu bila tako dobra, već mi mladi i puni entuzijazma) ili prihvatimo realnost da se stvari uvek menjaju i pronađemo neki kutak, otvorimo neki skriveni prozor i napravimo okruženje koje nam odgovara.

Verujete li da uopšte postoji bilo kakva perspektiva za mlade ljude u našoj zemlji? Postoji li bolje sutra kojem se svi nadamo?

Sve više verujem da je to isključivo individualno. Ne znam šta će biti, ali ne mislim da treba sedeti i čekati da se stvari promene. Da nas neki vođa čudom spasi. Treba se u datim okolnostima boriti kako znaš i umeš za sebe i najbliže. Ako se svako pojedinačno izbori da mu bude bar malo bolje, biće nam svima bolje.

Izgleda da se  dosta mladih režisera okrenulo temama koje se prvenstveno tiču naše svakodnevice i odrastanja u društvu koje je, čini se, opčinjeno pogrešnim vrednostima" Da li je to svojevrstan bunt ili način da se ljudima otvore oči" pokušaj da se pronađe rešenje za situaciju u kojoj se društvo danas nalazi?

To je potpuno normalno. Praviš film o onome što te okružuje. Pojavio se i jedan zanimljiv trend. Suočavanje sa devedesetima i njihovim posledicama je mnogo vidljivije i žešće u domaćem filmu sada nego ranije. Konačno je došla ta distanca i imam utisak da postoji velika potreba da se to traumatično iskustvo i pitanja koje je ono otvorilo sagleda i emotivno savlada, kako bismo uopšte mogli da nastavimo dalje.

Koliko važnosti pridajete muzici u vašim filmovima?

Iz nekog razloga uvek u filmu imam jednu pesmu koja se ponavlja u nedogled. Najčešće je to neki stari šlager. Ne znam, verovatno treba da posetim psihijatra kako bih otkrio u čemu je stvar.

Imate li svakodnevne male rituale?

O, da. U ovako dinamičnim, nesigurnim poslovima jako je bitno imati neke stvari koje su stalne. Imam niz rituala, a najvažnija mi je jutarnja kafa. Uključim muziku, gledam kroz prozor i pijem prvu kafu. Uvek. Ma koliko rano morao da ustanem, ma koliko malo vremena imao. Tako skupim snagu, saberem misli i posle toga mogu da se suočim sa spoljašnjim svetom.

Postoji li mesto u Beogradu ili inostranstvu gde volite da pijete kafu ili večerate?

Gde god često boravim imam svoje mesto. To su mesta gde je opuštena atmosfera i dobra hrana i na kojima se osećam kao kod kuće. Stalne tačke na ovom svetu kojima se iznova vraćam. U Beogradu je to Dunja, na Mokroj Gori kafana 'Kod Bojadžije', u Ljubljani gostionica 'Narobe', u Berlinu 'Klarchens Ballhaus' i 'Joseph Roth', u Kelnu 'Drunken Donkey'...

Koliko je za vas bitno da imate svoju oazu, mesto na kome možete da napunite baterije?

U mom slučaju to je Mokra Gora. Tamo imam porodičnu kuću, rođake i prijatelje, mir i tišinu, domaću rakiju i pršutu i drugi sam najbolji reditelj u selu, bez ikakvih izgleda da se to ikad promeni - tako da nema nikakvog pritiska, već samo opuštenost i uživancija.

S obzirom da je snimanje filma prilično iscrpljujući i dugotrajan proces, koliko  za to vreme imate prilike da se brinete o svojoj ishrani i izgledu?

Kad snimam, brinem samo o filmu. Ništa drugo ne postoji.

Gde sebe vidite u celoj navali kozmetičkih preparata i modnih dodataka za muškarce?

Fenomenološki mi je zanimljivo kako su se stvari brzo promenile. Pre samo nekoliko godina nesigurno su pokušavali da nam prodaju kremu za muškarce koja je da bi uopšte doprla do ciljne grupe imala posebnu gedžet-kutiju. Danas je na aerodromima u fri-šopovima najveća gužva ispred police za mušku kozmetiku. Možda zato što je samo jedna polica. Ali gužva jeste. I polica se stalno povećava. Čak i neki sredovečni ljudi isprobavaju testere, ogledaju se, pažljivo čitaju čemu služe novi i novi preparati za koje do malopre nisu ni slutili da im trebaju. Kozmetička industrija je uspela da osvoji i drugu polovinu populacije. I ja sam njena žrtva. Zabavan mi je ceo taj novi svet.

Da li su opsednutost sobom i svojim izgledom, kao i stalna borba za opstanak, kao najnoviji društveni trend uspeli da uguše stvari poput osnovnih manira, pristojnosti, ljubaznosti, udvaranja".

Ne mislim da su se stvari suštinski promenile. Samo forma. Ljudi su uvek bili i ostaće ljudi. Egocentrični i povremeno humani.

Kada biste birali soundtrack vašeg života koje pesme, albumi, knjige, filmovi i mesta bi ga činili?

Umesto svega toga daću ti jedan strip. Moj omiljeni. Korto Malteze. San mi je da snimim film po tom stripu, a ako ne, onda bar da živim kao Korto. Za sada se na neobičan način ovo drugo dobrim delom ostvarilo.

Mile Bijelić