SVADBE U SRBA

svadbe u srbaSvako od nas je imao priliku da prisustvuje nekoj svadbi. Kako biste je opisali? "Pa, neizostavni trubači, obilje hrane, zaglušujuća narodna muzika, pevačica okićena novcem i kola po narudžbini tetke i teče, pa kuma, pa strica. A da, bilo je i bacanja bidermajera, sita. I još štošta. Ma, sve u svemu, veselje." Ali svaki taj sitni detalj koji vam je, ili nije, zapao za oko ustvari predstavlja oličenje naše tradicije, srpske istorije i narodnih verovanja. Svaki od njih ima sopstvenu simboliku i značenje. Mi danas često upotrebljavamo reči, pokrete, uzrečice čija su izvorna značenja izgubljena, ali su sačuvani u našoj svakodnevici.To su prežici ili survivali odnosno procesi,običaji, mišljenja koji su se navikom preneli u novu razvojnu fazu društva drugačiju od onih iz kojih su potekli.

A verujem da ih je zanimljivo upoznati, jer je svako od nas ponekad poželeo da bar na trenutak oseti atmosferu one prave, starinske srpske svadbe, baš kao što su je imali naši pradedovi.

Tradicionalna srpska svadba   

Kao što naše živote prati sijaset raznih običaja, tako je u prošlosti svadba bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova, koji su se morali završiti pre pripreme svatovskog veselja. Kada se podigne letina i skloni na sigurno, zatim kada prođe senokos i oberu se vinogradi, nastaje vreme za svatovska veselja. U narodu se sklapanje braka smatra za kolektivan čin uspostavljanja veze između dve porodične zajednice.

Pozivanje svatova obično se vrši nekoliko dana pred svadbu. Tada buklijaš, mladić iz mladoženjine kuće sa buklijom odnosno čuturom napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, poziva goste, odlazeći u njihove domove. U nekim delovima Srbije, mladoženja uz prijatelje i omladinu iz rodbine, dan uoči svadbe poziva goste noseći okićenu flašu u ruci. Gosti kite bukliju novcem. Ovim obredom komanduje "žarač" , koji je okićen vencem ljutih paprika i sa bičem u ruci. Razlog zbog koga je on ovako upadljivo obučen i nakićen je da bi skrenuo pažnju "zlih očiju" kako ne bi nanele zlo mladencima.

Pre svega, na svadbu je važno doći u naznačeno vreme. Pred kućom ili zgradom goste dočekuje neko od mlađih, najčešće su to devojčice, koje ih kite ruzmarinom. Običaj je da zvanice ostave malo novca deci za kićenje. Zatim se gosti okupljaju u domu i služe samo kafom, jedino ako je neko došao izdaleka može se poslužiti sendvičem.

  Srpski svatovi su najčešće okićeni peškirima, zatim cvećem i ruzmarinom. Okićeni su i automobili, nekada fijakeri ili čeze. Svatovsku kolonu predvodi barjaktar sa trobojkom na čijem se koplju nalazi jabuka. Svadba kao i drugi veliki događaji u životu svakog pojedinca, jeste period kada dolazi do pojačanih delovanja nečastivih sila. Smatralo se da pre svega mladu, ali i sve prisutne vrebaju demoni ili urokljivci. Iz tog razloga u odevanju mlade dominirao je veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje koje su imale ulogu da je brane od zlih duhova. Mlade su se ponekad kitile i ogledalcem kako bi se, po verovanju, demoni uplašili od svoje ružnoće. U slučaju da se dogodi da se na putu iz jednog sela u drugo sretnu dve svatovske povorke, mlade bi se krile, jer se smatralo da nevesta koja bude viđena neće "zagodiniti" već će umreti.
   
Formiranje svadbene kolone

Pre dolaska po mladu, domaćin očita Oče naš i pre polaska svi se zajedno pomole Bogu. Na čelu kolone nalazi se stari svat sa barjakom. Stari svat ranije je bio mladoženjin ujak, a danas je to najčešće drugi svedok na venčanju. Uloga ujaka nekada je bila veoma bitna u svadbi sestrića. Davno, u rodovskim plemenima, u promiskuitetnim brakovima ujak je održavao prisne veze sa decom, a posebno sinovima svoje sestre. U pravom grupnom braku ujak je brinuo o sestrićima, kao jedina muška snaga, jer se u grupnom braku i nije moglo znati ko je kome otac. Iz tog razloga, uloga starog svata veoma je značajna. Stari svat bio je složen i specifičan lik, koji u sebi objedinjuje protivurečne osobine - on je sa jedne strane bio autoritet, rukovodio je i organizovao svadbu, a sa druge održavao veselu atmosferu. Tako je on istovremeno pravio i red i nered. Na kraju svadbe, sedeo bi na ćilimu, zakićen vencem suvih paprika, istovremeno se šalio i ljutio, a mlada je morala da ispunjava sve njegove zahteve. Dešavalo se da je zahtevao da mlada i mladoženja igraju u tepsiji koja se nalazi na stolu ili zemlji.

Š to se tiče svatovske povorke, ostatke ovog elementa možemo naći u davnoj otmici mlade, kada su se mlade bukvalno krale i otimale iz svojih domova. Trag te otmice ustvari predstavlja današnja svatovska povorka, što potvrđuju i imena svatova- starojko, vojvoda, barjaktar.
 
Oblačenje mlade

  Mladi prilikom oblačenja pomažu sestre i najbolje drugarice. Mlada je odevena u belo, sa belim velom na glavi. Po pravilu, mladinu venčanicu kupuje svekar, odnosno mladoženja. Mlada treba da ima na sebi nešto novo, nešto plavo, nešto tuđe i nešto staro.   

Značajan element u mladinoj nošnji bilo je pokrivanje glave. Nevestinjski venac bio je ključni atribut koji svojom simbolikom boja, cvetova i upotrebom raznovrsnih materijala, bilo biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla, ima višestruki zadatak. Na vizuelnom planu, on je nevestu izdvajao od ostalih svatova, a sa druge strane njegova obredna funkcija bila je zaštita od nečistih sila i demona. Pre svega se izdvajaju paunova pera, rese od konjskog repa, amajlije u obliku krsta, kao i nizovi perlica koji svojim zvukom rasteruju zle sile kojima je nevesta izložena. Venac je na njenoj glavi izražavao želju za plodnošću, a veo koji ga je prekrivao, poznat još kod antičkih naroda, imao je brojna značenja: pre svega označavao je visok društveni status ili pokornost, ropstvo. Veo je u opremi mlade imao dvostruko značenje: već pomenutu zaštitu od uticaja zlih sila, ali isto tako i prikrivanje lepote od pogleda drugih muškaraca, odnosno pokoravanje hrišćanskim principima po kojima je žena namenjena  isključivo budućem supružniku. Zato ga je i mogao skinuti jedino muž.
 
Dolazak u mladinu kuću

Dolazak u mladinu kuću i odvođenje mlade propraćeno je mnogim lokalnim običajima. Pre svega gađanje jabuke ili tikve do otkupa mlade. Gađanje jabuke je jedan od najzastupljenijih običaja u našim krajevima. Kada mladoženja dođe po mladu, tast postavlja jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Mlada ostaje u kući sve dok mladoženja puškom ne pogodi jabuku. Takođe, mlada pre venčanja u svojoj kući pripremi jabuku u koju su zabodeni novčići i tu istu jabuku nakon venčanja u crkvi baca preko glave. Muškarac koji je uhvati sledeći će se oženiti.

Mladu otkupljuje stari svat ili mladoženja, a prodaje njen rođeni brat. Ako ga nema, onda je to brat od tetke, strica, ujaka. U našem narodu ovaj trenutak je najzanimljiviji i najviše šala zbiva se tada. Događalo se da mladu ukradu, tako što mladoženja uskoči kroz prozor na drugoj strani kuće. Kada mladu izvedu, ona u pratnji brata seda u kola sa kumom. Pre odlaska na venčanje, mlada prima blagoslov od svojih roditelja. Ona pije piće iz staklene čaše, zatim nazdravlja svima i baca čašu. Ako se čaša razbije kaže se da će se roditi muško, a ako ne rodiće žensko dete.

Pored razbijanja sudova, događalo se da svatovi polome stolicu i ruše peći u kući u kojoj je svadbeno veselje. Razbijanje sudova takođe se može protumačiti na nekoliko načina: kao teranje neprijateljskih demona, ponekad ima čisto preventivan karakter, u smislu da se unapred onemogući neprijatelj. Razbijanje sudova, pre svega čaša. Vrši se u skoro svim segmentima svadbe.

Venčanje u crkvi

Kada mladenci dođu pred crkvu, oni praćeni kumom idu pravo pred oltarske dveri. Tada se vrši obručenije, kum daje mladencima burme, a oni ih jedno drugom stavljaju na četvrti prst desne ruke. Burme predstavljaju simbol zajedničkog života i zakletvu na vernost. Burme mladenci sami biraju. U toku obručenja i mladenci i kumovi drže sveće, koje se ostavljaju u crkvi da izgore za srećan bračni život. Posle obručenja, u crkvi se obavlja venčanje, koje izvodi sveštenik.

Prilikom venčanja mladencima se vezuju ruke, a ponegde se samo prebaci peškir. Objašnjenja su razna: da se time bračna zajednica ojačava, te da se na taj način obezbeđuje porod i bračna sreća, zatim da se tako mladenci štite od loših uticaja. Negde se mladenci samo dotiču prstima, negde se rukuju, a negde drže čvrsto. Sastavljanje ruku može značiti znak vere koju dve osobe daju jedna drugoj.

Nakon venčanja, mladencima prvo čestita sveštenik, potom kumovi, a zatim svi svatovi. Na izlasku iz crkve, kum baca oko sebe sitan metalni novac za berićet supružnika. Za vreme čestitanja, mlada pita neudate devojke: "Hoćeš da te povučem za nos?", i verovanje je da će se ona koju je mlada povukla sledeća udati. Mladoženja skida podvezicu sa mladine desne noge, baca je neoženjenim momcima i ko je uhvati ima zadatak da je zubima navuče na nogu devojci koja je uhvatila bidermajer.
 
Bidermajer

Ovo je verovanje koje svi sigurno znamo. Bidermajer baca mlada po izlasku iz crkve i veruje se da će se devojka koja ga uhvati sledeća udati. U rimsko vreme, buketi se nisu pravili od cveća već od mirisnih trava koje su terale zle duhove iz budućeg doma mladenaca. Danas su zamenjeni raskošnim aranžmanima od različitih vrsta cveća.
 
Dolazak mlade u novi dom

Posle obreda venčanja, svi svatovi odlaze u mladoženjinu kuću, ali ne istim putem zbog bojazni od zlih duhova. Ovde ima i najviše običaja, jer je cilj da se nevesta adaptira u porodični kult "mladoženjina doma" kako bi uz pomoć obredno-religijskih elemenata podarila potomstvo novoj kući. O tome svedoče sledeći segmenti: nakonče, preskakanje praga, prolaz mladenaca ispod nogu svekrve, obvođenje oko ognjišta, ostavljanje darova na pragu, sejanje iz sita. Sve ovo je u cilju pokornosti neveste u novom domu. Preskakanje praga vezano je za to da su nekada pokojnike sahranjivali ispod ognjišta ili praga i otuda nevesta gleda da prilikom ulaska ne nagazi na prag i time ga ne oskrnavi.

Bacanje sita sa raznim plodovima na krov ponovo se vrši zbog bojazni od zlih duhova, ali i kao dar kućnim duhovima. Mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka, koju baca sebi iza leđa, a sito na krov kuće. Veruje se da će se, ukoliko se sito zadrži na krovu i mlada zadržati u kući. Običaj koji se u nekim krajevima sačuvao do danas jeste posipanje svatova pšenicom, žitom, pirinčem, ječmom, bademima... To razbacivanje plodova trebalo je da simboliše plodnost, brojno potomstvo i izobilje u budućem bračnom životu.

Pri ulasku u kuću, nevesta tri puta podiže muško dete u ulozi "nakončeta" i to u cilju da bi rađala mušku decu. Na vratima svekrva dočekuje mladu koja je ljubi u ruku i uvodi je u kuću sa dva hleba ispod miške i dva krčaga vode u rukama, uz niz simboličkih radnji oko ognjišta, kao mestu izražene simbolike, gde se mlada vezuje za novi dom. U nekim krajevima, svekrva nevesti daje med, da bi joj brak bio sladak, a negde je udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način joj daje do znanja da treba da bude poslušna. Nekada je nevesta igrala snaškino kolo, vezujući se na taj način za kuću. Danas ona svoje kolo igra pri izlasku iz roditeljske kuće. Obredi sa svekrvom kao i obvođenje mlade oko svekrve, predstavljaju ostatke matrijarhalnog uređenja, gde je žena, a pre svega majka imala značajnu i dominantnu ulogu.

Tokom svadbenog ručka, nakon treće zdravice, pokazuju se darovi, nekada jelo i piće koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadba se naravno nastavlja uz muziku, jelo i piće, svirku, kola. "Svođenje" ili "slaganje" mladenaca, nekada je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što je bilo praćeno usklicima, cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa i muzikom.

Svadbe po tradiciji traju tri dana. Venčanje se, prema pravoslavnoj veri, nikada ne obavlja u vreme posta, sredom i petkom, na Krstovdan zimski, Usekovanje, Krstovdan jesenji, Vaskrs i u Svetu nedelju. Prvog dana svadbe, u subotu, je momačko i devojačko slavlje. Momačke i devojačke večeri mogu se održavati i nedelju dana pre svadbe. To je jedan od običaja u kom se "pokopava momački život". Budući mladoženja i njegovi drugovi odlaze u kafanu sve do jutra se veseleći, dok devojka svoje drugarice poziva na kolače u popodnevnu posetu.

Drugog dana svadbe, u nedelju, odvija se ceremonija venčanja, civilna i crkvena, i proslavlja se u mladoženjinoj kući, dok se trećeg dana, u ponedeljak, igra svatovsko kolo na seoskom trgu. Svadbena veselja su se u Srbiji završavala paljenjem vatre nasred ulice, neumornim igranjem kola i rasecanjem jastuka iz kog se vadi i baca perje, kako bi letelo na sve strane.

Zajednička nit koja povezuje sve prethodno opisane običaje, bilo da su se oni nekad upražnjavali ili se javljaju i danas, jeste, pre svega, na simbolički način obezbeđivanje sreće i potomstva mladencima. Srž većine njih jeste teranje zlih sila. Nemoguće je pobrojati sve naše svadbene običaje, jer skoro svaki kraj u našoj zemlji ima neki lokalni i njima svojstven način izvedbe. Ali za nas je bitno da bar u osnovnim crtama budemo upućeni u njihova značenja, kako se naša tradicija ne bi survala u nepovrat i kako ne bi bili zaboravljeni svi ti prelepi običaji, ma koliko nam oni danas izgledali "out". Nadam se da će posle ovoga neke stvari biti jasnije, a da će budući opisi svadbi koje budu posećivane, biti podrobniji, a naš provod još bolji. Jer, prelepo je prisustvovati jednom takvom činu kao što je venčanje, osetiti te bujice emocija koje se oslikavaju kroz nespretne pokrete, stidljive poglede i iskrene osmehe i sa setom u grudima iščekivati taj dan u kome ćemo baš mi biti glavni protagonisti!

 

Ema Stevanović, Filozofski fakultet