Srce zarobljeno u steni

srce zarobljeno u steniVeć skoro dve decenije živimo sa činjenicom da nam se, uprkos eri globalizacije i mondijalizacije, domovina hronično smanjuje. Kao da neki veliki miš svakih par godina odgrize još po jedan komad sira, sa nekada velikog i lepog kotura. Tužnoj činjenici može se prići, međutim, i sa vedre strane: otkako više u zemlji nemamo more, otkad su u inostranstvo otišle brojne velike turističke atrakcije kao što su Palićka jezera, Postojinska jama, Ohrid, kanjon Tare ili vodopadi u Jajcu, počinjemo da zavirujemo u skrivene, do nedavno zanemarivane kutke Srbije. Najednom imamo vremena da otkrivamo i svoju zemlju. Obzirom da od najmlađih dana svoj lokal-patriotizam iskazujem upravo tako što je rado upoznajem

(da bih je još više volela), došlo je i mojih pet minuta - prilika da otkrivena tajna mesta podelim sa dragim ljudima, sa kojima me vezuje zajednička radoznalost i spremnost na nova iskustva.

Istočna Srbija mi je oduvek bila posebno privlačna, a sve više shvatam i zašto. Upravo zbog toga, odlučila sam da joj posvetim nekoliko izleta tokom proleća. Odabrani pravac ovoga puta bio je Negotin. Najlakše je od Beograda stići autoputem do Paraćina, a onda regionalnim putem za Zaječar, pa dalje do Negotina. Ukupno oko 330 km.

Ovaj pogranični region odavno pati od teških problema: bele kuge, odliva stanovništva i nepostojanja jasnog pravca delovanja, kojim bi se bogatstva ovog kraja na pravilan način iskoristila. Tek nedavno, posredstvom državne televizije, u Srbiji se pročulo da u Negotinskom kraju postoji vinarski kompleks iz 19. veka, čija mu je originalnost i očuvanost donela status kulturnog spomenika, pod najvišim stepenom državne zaštite. Zovu ga Rajačke pimnice (ili pivnice), a radi se o vinskim podrumima vinara iz sela Rajac, na bregovima koji okružuju tok Timoka, nekih 30 km od Negotina. Građene od kamena, pokrivene ćeramidom, oformljuju krivudave sokake, na čijim raskršćima se nađe pokoja česma ili bunar. Zgrade su većinom male, a uočljivo je da ni jedna nema dimnjak. U njima se, zapravo, nikada nije živelo. Kuće vinara se nalaze nešto niže, u samom selu. Ipak, pasionirani uzgajivači loze i proizvođači vina, provodili su najveći deo života baš u ovim skromnim kućama, čiji je spoljni izgled do dan danas potpuno autentičan i očuvan. Na kraju kompleksa nailazi se na neobično veliko groblje. Naš domaćin, inženjer Miroslav Karamančić, govori o načinu života nekadašnjih vinara: obzirom da im je čitav život bio prožet vinom - od uzgoja vinove loze, do proizvodnje i plasmana božanskog napitka, njihovo napuštanje ovog sveta je uvek prvo objavljivano na njihovim pimnicama. Zbog toga ni jedna zgrada ovog kompleksa nije bez crno uokvirenog oglasa. Preminulog bi zatim, putem kroz ceo kompleks pimnica, prenosili do večitog počivališta. Na groblju se mestimično mogu videti neobični monolitni spomenici, uočljivo stariji od ostatka sela. Kako je nedavno utvrđeno, kaže Karamančić, oni datiraju iz Rimskog doba, što samo govori o tome da mnoge tajne ovog, nekada bogatog, vinarskog regiona tek treba otkrivati.

Od razgledanja pimnica i napornog degustiranja proizvoda još uvek aktivnih vinara, odmaramo se u restoranu sv Trifun. To je, zapravo, jedna od pimnica koju je, sa ljubavlju i očigledno dobrim ukusom, renovirao g. Karamančič. Na meniju sve sami domaći specijaliteti, od sira, kajmaka, čvaraka i vruće pogače, preko belmuž-a (originalni specijalitet istočne Srbije) i jagnjeće sarme u maramici, do pečenja, ili gulaša od divljači. I najgladniji bi se zasitio, i najprobirljiviji gost našao bi nešto za svoju dušu. A uz sve to domaća rakija i vino bez ikakvih ograničenja. Ako se neko previše umori od napornog rada za trpezom, moguće je i prenoćiti u sv Trifunu, u nekoj od soba ovog malog pansiona. ( http://www.hranaipice.com/svetitrifun/ )

Obzirom da je istočna Srbija poznat pečalbarski kraj, uobičajeno je da, vozeći se kroz naselja, uočite veoma lepe i izuzetno prostrane kuće i dvorišta. Na žalost, većinom su prazne. Njihovi vlasnici su, uglavnom, još uvek negde na radu u inostranstvu. Potomci i rodbina najčešće odlaze put većih gradskih centara. U selima je ostao stariji živalj, škole jedva da imaju učenike. Pa ipak, zračak nade se ukazuje. Preduzimljiviji ljudi iz ovog regiona odlučili su da na svoj način potpomognu razvoj svog kraja. Tragajući za smeštajem u Negotinskoj krajini, naišla sam na sajt udruženja DERT (Društvo za eko-ruralni turizam, http://www.dert.org.yu/ ). Bez mogućnosti da išta od onoga što je pisalo na sajtu proverim, upustih se u saradnju sa gospođom SlađomŽivković, službenikom ovog udruženja. I nisam se pokajala.

Grupa Mensinog PDP siga (sekcija za putovanja), provela je izuzetan vikend, smeštena kod domaćina u selu Tamnič. Ovo selo danas ima jedva preko 200 stanovnika, a nalazi se na nekih 5 km od Rajačkih pimnica. Kuće prostrane, dvorišta lepa i čista, domaćini izuzetno ljubazni. Nije im teško da, radi nas, odu do centra sela u prodavnicu, ako gostima nešto zatreba, pa čak i da vlasnika prodavnice dovedu od kuće da radnju otvori.

Buđenje u selu, uz cvrkut ptica opisano je i opevano u mnogim književnim delima. Međutim, dok to ne dožive, gradski ljudi teško mogu da shvate u kojoj meri je to relaksirajuće. Jedina želja koja čoveka obuzme kad, nakon takvog buđenja, izađe na trem obasjan suncem i ukrašen cvećem, je da tu ostane dugo, dugo, i da dozvoli tom miru, koji sve prekriva, da se useli u njega. Tu je, međutim, i doručak, za koji je domaćica od ranog jutra mesila pogače, pite, proje, kolače. Ponegde se nije moglo zaobići ni pečenje ili roštilj, u tim jutarnjim satima. Iako smo tokom vikenda razgledali brojne prirodne i istorijske znamenitosti ovog kraja, u meni i dalje, kao najživlji, ostaje utisak mira, koji se u mene uvukao u Tamniču. Znam sigurno da moje mišljenje dele i moji saputnici, te da ćemo biti i ubuduće redovni korisnici usluga ruralnog turizma.

Slabo je poznata činjenica da su u našoj maloj Srbiji skrivene prirodne pojave kakvih malo ima u Evropi pa i u svetu. Prerast je upravo takva pojava, koja je izražena u karstnom području Istočne Srbije. Nekoliko njih, konkretno, u kanjonu rečice Vratne, nedaleko od istoimenog manastira iz 14. veka, a u okviru rezervata prirode koji spada pod teritoriju Nacionalnog parka čerdap. Prerasti su ostaci nekadašnjih pećina, koje su se, usled erozije, urušile. Danas ti ostaci podsećaju na ogromne kamene kapije, ili mostove koje povezuju strme litice kanjona. U dnu kanjona stidljivo protiče rečica, za koju nikada ne bi čovek pomislio da može da poruši tako moćne kamene zidine. Dok hodam ispod uzvišenog kamenog svoda, uvek pomislim kakvo je zapravo čudo ta priroda, i kako smo mali i nemoćni spram njenih zakonitosti. Kada sam prvi put kroz kamenu kapiju prošla, moje je srce ostalo zarobljeno u kraškoj pukotini beličaste stene i poziva me da se tu povremeno vraćam. Dok žubor reke i malenih vodopada ispira umor iz mojih misli, znam da je ta robija dobrovoljna, da sam srce ostavila na pravom mestu.

Samo nekoliko arheoloških lokaliteta iz rimskog perioda je sačuvano u našoj zemlji. Jedan od većih je i Felix Romuliana, nekadašnji letnjikovac, koji je u svom rodnom mestu podigao rimski imperator Gaius Valerius Galerius Maximianus u III veku naše ere. Već i sam pogled na ruševine govori o veličini i lepoti tog kompleksa, a odnedavno, uz tumačenje stručnjaka i pogled na maketu, posetilac može lako da se prenese u ta davna vremena, i da uživa u šetnji između ostataka kula, hramova, termi, kolonada. Nesrećnoj sudbini mozaika, koji već dugo čame pokriveni peskom, zbog nedostatka sredstava za konzervaciju, naslućuje se kraj - tokom ove godine Felix Romuliana, Carska palata u Gamzigradu, biće uvrštena u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom UNESCO-a. Nemojte čekati da strani turisti pre vas upoznaju naše veliko kulturno blago! http://www.anarheologija.org/veliki/romuliana/index.php

Aleksandra Borović,
PDP sig, Mensa Srbije