Lavirint kolektivne nesvesti

lavirintProšlu školsku godinu u akademskom smislu nisu obeležili ni dobri rezultati u implementaciji Bolonjske deklaracije, za koju smo dobili ocenu 4 na ministarskoj konferenciji u Londonu, niti su školsku godinu obeležili studentski protesti u vezi zahteva za izjednačavanjem "sedmi jedan" stepena stručne spreme sa budućim "masterima". Nažalost, ili na sreću (!?), godinu koja je za nama pamtićemo po imenu jednog bivšeg prestonog grada u srcu Srbije - Kragujevca.Korupcionaška afera, za koju, istina, nemamo još pravosnažne presude, ali imamo osnovane sumnje, daje nam za pravo da verujemo da živimo u atmosferi punoj moralnih virusa. Stvari liče na naučno-fantastične filmove u kojima se besnilo prenosi jednim kontaktom,a besni ljudi su

svuda oko nas. Ipak, reakcija javnosti i studenata na saznanje da su naši učitelji i dojučerašnji uzori ogrezli u moralnoj dekadenciji bila je snažna, zasnovana na emocijama, ali nedovoljna i nejasna.


Novinari su ovu priliku iskoristili da sebi povećaju tiraže i gledanost, država se lično promovisala putem antikorupcijskih telefonskih linija, koje, naravno, nikakvog rezultata nisu dale, a kragujevački studenti su se trudili da dokažu svoju nevinost. Sve se dakle odigravalo brzo, kao u nekom akcionom filmu, a zatim su se svetla upalila, platno potamnelo i publika krenula ka izlazu iz bioskopa, usput zevajući i češkajući se neobavezno...


Niko, dakle, ne nudi rešenja za izlaz iz lavirinta po čijim zidovima Srbija tumara, niko ne ukazuje na činjenicu da korupcija nije korov bez korena i da problem zaista leži u našem mentalitetu. Mi prosto nismo navikli na legalne puteve i, sudeći po našim merilima, kupiti diplomu i nije neki greh. Pri tom svoju fascinaciju čuvamo za one prave stvari, za one duboke emocije koje doživljavamo, recimo, gledajući "rijaliti šou", ili kojekakve ružičaste emisije zasnovane na esencijama španskih serija. Ukoliko, prolazeći gradom, sretnemo omiljenog nam junaka iz VIP Velikog brata, naše oduševljenje će biti veće nego euforija deteta koje bi ugledalo pravog Spajdermena.

Jasno je da se čvrsto držimo dobronamernih bezbednosnih saveta iz detinjstva - "kud svi, tu i ti" i jasno je da se naša podsvest seća prekora - "nemoj da se praviš pametan". Na taj način doživljavamo frustracije jer gušimo svoje kreativne impulse, ali problem je još veći što se u nama razvija zavist, što oštrim pogledima pratimo sve one koji se izvlače iz kolotečine i sve one koji imaju svoje stavove. Takvo stanje, u kojoj caruje psihologija mase, sasvim je pogodno za korupciju, tim pre što je, u našem slučaju, masa indiferentna prema korupciji. Tačnije, "sve je to nama zanimljivo", al"™ nam brzo dosadi, pa bismo da "daljinskim" promenimo kanal.


Dalje, pogodovanju korupcije koja se uspela i do profesorske branše, ide u prilog i naša nemotivisanost za borbu koja dolazi od iscrpljenosti građana tranzicionim problemima. Svest o bilo kakvom društvenom aktivizmu doživljava sunovrat. U prvom slučaju takav aktivizam se povezuje sa stereotipima o uzaludnim revolucijama, čija se ideja potrošila propašću socijalizma i sindikalizma, a u drugom slučaju društveni aktivizam podleže predrasudama o stranim plaćenicima i ličnom interesu.


Problem korupcije je, dakle, problem kolektivne svesti i volje. Nije dovoljno pokazati društvu da će korumpirani pojedinci snositi odgovornost, jer je to samo lek na rani. Našem društvu je potrebna prevencija koja se pre svega odnosi na shvatanje i mesto korupcije u mreži socijalnih odnosa i vrednosti koje kao ljudi nosimo u sebi.

Siniša Trifunović, Pravni fakultet