JA SAM DEBELA DEVOJKA

ja sam debela devojkaAnorexia nervosa je poremećaj u kome dijeta i opsednutost vitkom linijom mogu dovesti do ekstremnog gubitka telesne težine, preko 20 %, i konsekventno do smrti. Paradoks je da proces mršavljenja, najčešće, počinje iz želje da se izgleda lepše i privlačnije, da bi se kasnije nastavio potpunim gubitkom interesovanja  za zadržavanje bilo kog oblika ženstvenosti

          Priča  o "hodajućim ofingerima" koje svakodnevno viđamo na televiziji i u magazinima, a koji indirektno određuju normative lepote mladih, zvuči poznato, ali, čini se, nikad

dovoljno ispričano. Ako konsultujemo statistiku, saznaćemo da više od polovine tinejdžera želi da smrša. A gde je koren problema? Kada čujemo podatak da je prosečna težina manekenki čak više od 20% manja od prosečne telesne težine žena u istoj starosnoj grupi, nameće se ideja da je osnov svega u modnoj industriji. Praktično rečeno, ako je prosek u određenoj starosnoj grupi npr. 60 kg, manekenke u istoj starosnoj grupi imaju čak manje od 48 kg. Zašto je potrebno da manekenke budu toliko mršave? Odgovora ima raznih, ali najtužnije zvuči onaj koji kaže da  je to zato što treba staviti akcenat na model a ne na manekena koji ga nosi. S druge strane, od velikog broja manekenki se može čuti da je njihova mršavost odraz genetskih predispozicija i brzog metabolizma. Naravno, kod određenog procenta jeste tako, ali u većini slučajeva "imati brz metabolizam" znači brzo svariti par listova salate i par litara vode! S tim u vezi, ne može nas začuditi što su zdravstveni radnici, zabrinuti zbog sve većeg broja mladih koji boluju od anoreksije, najpre "zakucali na vrata" modne industrije. Zato su prošle godine vlasti u Madridu zabranile pojavljivanje, na Nedelji mode, manekenkama čiji je Body Mass index manji od 18, tj. onih koje su u kategoriji neuhranjenih. Ovo je rezultiralo time da je 30% manekenki te nedelje ostalo bez posla. Frapantni podatak o smrti dve manekenke od posledica anoreksije, u mnogome je doprineo svemu ovome.

Š ta kaže medicina?


               Mentalna anoreksija se češće javlja kod devojaka nego kod muškaraca i to najčešće u pubertetu ili u ranoj mladosti. Početak je obično vezan za želju da se smrša iz estetskih  i narcističkih razloga, mada je mogu izazvati i emotivni stresovi i psihološki sukobi.  Početak je postepen, u većini slučajeva, uz smanjivanje količine hrane, pri čemu se žale na probavne smetnje, nadimanje u trbuhu i sl. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da se bolje osećaju kad ne jedu. Ako su roditelji prestrogi u zahtevima da se hrana, ipak, uzme, dešava se da pojedu ceo obrok, ali onda izazivaju povraćanje ili imaju druge metode bacanja hrane iz tanjira.Želja za hranom može biti i potpuno prisutna, međutim, s obzirom na to da je devojka/mladić svesno ne uzima, organizam se prilagođava novim uslovima funkcionisanja, smanjujući potrebu za istom, što rezultira gubitkom apetita. Adaptacija organizma na nove okolnosti se nastavlja promenama duhovnog statusa, tj. sve je izraženija apatija, depresivnost, plašljivost. Društveni kontakti i  interesovanja se smanjuju, a odnosi sa roditeljima su ispunjeni agresivnošću (mladići ostaju duže vezani za majke). Neki mladi, najčešće devojke, ostaju  dugo aktivni, čak sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili "suvišnu  energiju" i na taj način doprineli gubitku težine.


             Težu i dugotrajnu anoreksiju prate različiti telesni simptomi: od telesnog slabljenja koje može biti drastično, preko kože koja postaje suva, ispucala, perutava, opuštena, slabe prokrvljenosti udova, kose koja postaje krhka i lomljiva, pa sve do usporavanja pulsa, sniženja krvnog pritiska  i drastičnih promena u krvnoj slici. Jedna od težih posledica je smanjenje lučenja folikulo-stimulirajućeg hormona, što za posledicu ima izmenjenu funkciju jajnika, atrofiju vaginalne sluzokože i izostanak menstruacije. Ukoliko se ovaj problem javi u pubertetu  može  biti usporen i razvoj polonih organa i rast u celini. Neka od novijih istrazivanja bave se biohemijskim uzročnicima poremećaja u ishrani. Utvrđeno je da usled nedostatka cinka  pacijent gubi čulo ukusa i zato ostaje potpuno bez apetita. Nizak nivo magnezijuma takođe može biti čest kod ovih bolesnika.


            Sem straha od uzimanja hrane, anoreksična osoba ispoljava strah od telesnog i emotivnog približavanja, davanja i primanja. Anoreksične devojke imaju izražene teškoće poistovećivanja sa ženskim likovima. Kvaliteti ženskog tela nisu u skladu sa njihovim IDEALNIM JA. Odbijanjem oralnih zadovoljstava, mlada osoba pribavlja sebi osećaj kontrole JA, moći i snage.


           Posebno je naglašena povezanost anoreksije i depresije. Ne uzimati hranu znači isto što i ne želeti živeti. Potreba za smrću može biti veoma izražena. Sem instinktivnih i emotivnih deformacija, postoje i poremećaji u mišljenju i poremećaji u predstavama o svom telu i opažanja draži koje dolaze iz tela. Najbolji primer za ovo je poricanje zamora i gladi. Zvuči paradoksalno, ali anoreksične osobe su, i pored telesne slabosti, relativno motorno aktivne i manje se zamaraju, što potvrđuje  postojanje defekta u tumačenju signala koje im šalje organizam. Postoji mnoštvo različitih dinamizama koji deluju zavisno od strukture ličnosti, ali zajedničko za sve je ignorisanje nagonskih težnji i neprijateljski odnos prema sebi i svetu.


            Razvoj bolesti i prognoza zavise od uzroka i dubine konflikta koji je u njenoj pozadini, odbrana i spremnosti za lečenje. Roditelji se, najčešće, obraćaju za pomoć psihijatru tek kad je gubitak telesne težine veliki, a psihičke promene izražene i upadljive za okolinu. Oboleli se, uglavnom, opire tretmanu  uveravajući roditelje i terapeuta da se dobro oseća, da jede koliko mu je potrebno i da mu "nije ništa". Olako daje obećanja da će početi normalno da se hrani. U težim slučajevima, bez prinudnog hranjenja i medicinskih intervencija, ishod može biti fatalan. Statistika kaže da 1/3 anoreksičnih osoba uspeva da se izleči, 1/3 s vremena na vreme upada u slične krize, a kod 1/3 se razvijaju simptomi neuroze i psihoze.


              Sada, kada nam je sve ovo poznato, postavlja se pitanje do koje mere smo svi odgovorni za (ne)adekvatno postavljanje kriterijuma lepog i šta društvo može da učini kako bi sprečilo epidemijsko širenje ove bolesti?

 
 Kako prepoznati poremećaje u ishrani?

Neki od ranih znakova su:

- Uzimanje malih porcija ili odbijanje hrane.
- Nagli gubici u težini bez nekog posebnog razloga.
- Jak strah od dobijanja na težini.
- Učestalo vežbanje.
- Jedenje u tajnosti.
- Napuštanje stola odmah posle jela i odlazak u kupatilo.
- Velika kolebanja u težini.
- Gubitak menstruacije
- Zavisnost od laksativa, diuretika ili dijetetskih pilula (pilula za mršavljenje).

 Drugi poremećaji ishrane:    

Bulimia nervosa je poremećaj koji se manifestuje čestim epizodama prejedanja (4000 cal i više za obrok) i to najmanje dva puta nedeljno u poslednja tri meseca, praćene provociranim povraćanjem ili uzimanjem sredstava za čišćenje uz intezivan osećaj krivice i stida. Vrlo često se pojavljuje ciklično smenjivanje anoreksičnih i bulimičnih epizoda

Binge eating je poremećaj nekontrolisanog uzimanja velikih količina hrane (preko 2500 cal za obrok) hrane, često u tajnosti, bez izazivanja povraćanja.

Poremećaji u ishrani su  bolesti koje najčešće zahvataju ljude između 15 i 35 godine. Statistike pokazuju da preko dva miliona Amerikanaca boluje od ovih bolesti i na hiljade njih umire od istih. Veliki je i broj onih koji imaju drugu vrstu poremećaja, kao što je zavisnost od dijetetski pilula, laksativa, diuretika, držanja tzv. ''hir'' dijeta.
  

 Kako se leče poremećaji ishrane?


Kao što su i uzroci ovih oboljenja kompleksni tako je i lečenje složeno i podrazumeva:

1.      Psihoterapiju
2.      Porodičnu terapiju
3.      Psihoporodičnu dijetoterapiju
4.      Promenu ponašanja
5.      Lekove


Lečenje se može sprovoditi ambulantno (pojedinačno ili grupno) ili u bolnici. Hospitalizacija je neophodna kod osoba koje su izgubile 25% i više, od svoje telesne težine. Cilj lečenja je da se postigne psihički oporavak, adekvatno reaguje na glad i sitost i ispoljavanje emocija. U lečenju treba da učestvuje psihijatar, dijetetičar i medicinska sestra.
 
U svetu se sve češće koristi nov metod u lečenju anoreksije, pod nazivom Mandometar. Ovaj metod se već godinama primenjuje u Š vedskoj, Holandiji i Americi u lečenju različitih poremećaja ishrane (najviše anoreksije). Ne zahteva upotrebu medikamenata. Terapija kombinuje primenu fidbek metode, tretman toplotom, socijalnu interakciju i ograničavanje fizičke aktivnosti. Zašto baš ovakva kombinacija? Depresija je čest simptom kod ljudi koji pate od anoreksije. Pobornici ovog oblika lečenja smatraju da je ona direktna posledica izgladnjivanja, hipotermije (pada telesne temperature), forsiranja fizičkih aktivnosti (vežbanje "do besvesti" da bi se smršalo) i osiromašenog društvenog života. Zbog toga i terapija - koja poremećaje ishrane shvata kao mentalno oboljenje - cilja baš na ove simptome.

Zbog depresije, ne dolazi do normalnog sintetisanja odredenih supstanci u mozgu, a nivo L-triptofana je, takode, smanjen. Upotreba preparata ove aminokiseline zabranjena je jos 1989. godine, ali nje ima u bananama, sušenim urmama, mleku, domaćem siru, mesu, ribi, ćuretini i kikirikiju. Medutim, i pored primene svih farmaceutskih dostignuca, akcenat je i dalje na psihoterapeutskom tretmanu i potrazi za bazičnim problemom koji je inicirao pojavu oboljenja.

Da rezimiramo, najveći problem leži u činjenici da je pažnja obolele osobe apsolutno usmerena na kontrolu sopstvenog nagona za ishranom i propratnih aktivnosti kojima se maskiraju očekivane posledice ovakvog ponašanja (npr. okolina očekuje da vidi posledičnu fizičku slabost, a anoreksična osoba je maskira hiperaktivnošću i sl) . Dakle, cilj delovanja psihoterapije bazira se na defokusiranju pažnje sa ovog problema i usmeravanju iste na nešto drugo. S obzirom da se pojedinac, zaokupljen ovom problematikom, "zatvara" u svoj svet jer  se njegova interesovanja više ne podudaraju sa interesovanjima njegovih vršnjaka, socijalizacija, informisanost i razumevanje od strane okoline, od neprocenjive su važnosti za lečenje ove kompleksne bolesti.

          Bazični problem u anoreksiji je, najčešće, konflikt na relaciji majka-ćerka. Naime, radi se o tome da devojka, obolela od anoreksije, delujući autodestruktivno, u stvari pokušava da naudi majci, odnosno da kontroliše majku. Osim ovog problema, u osnovi može biti bilo koji nerešeni konflikt, tako da je delovanje usmereno na objekat koji je loše doživljen i putem ideje da se tom objektu radi nešto loše, narušava se sopstveno fizičko i psihičko zdravlje.

    Kakav je pristup lečenju obolelih od anoreksije? Do kakvih ste zaključaka došli  tokom svog dosadašnjeg rada?
Ono što je, definitivno, najvažnije, je MOTIVACIJA. Ipak, to, vrlo često predstavlja i najveći problem i uzrok prekasnog javljanja lekaru. Naime, obolela osoba dugo nije svesna svog problema. Ona uspeva da, kontrolišući sebe  uz maksimalno angažovanje snage sopstvene volje, izdrži gotovo neizdržive stvari, uveravajući tako sebe i svoju okolinu da se oseća odlično. Trenutak kada počinje da posustaje u tome, podudara se sa trenutkom teške iscrpljenosti čitavog organizma. Najčešće se dešava da lekar opšte prakse posumnja na anoreksiju, jer ukoliko ne dođe baš do veoma teških ugrožavanja vitalnih funkcija, kada je neophodna najurgentnija medicinska pomoć, onda se oboleli javlja zbog različitih somatskih smetnji tipa: grčeva u stomaku, bola u želucu, probavnih tegoba" Osim lekara opšte prakse i ginekolozi su vrlo često oni koji prepoznaju ovaj poremećaj.  Kada se, konačno, pređe na lečenje i kada se prevaziđe faza ugroženosti vitalnih funkcija, pristupa se onom delu lečenja u kom je presudna dobra koordinacija između interniste i psihijatra. U lečenje treba da bude ukljičen čitav tim ljudi. Na zapadu, u specijalizovanim ustanovama, medicinska sestra mora da provede dva sata pored obolelog, nakon jela, kako ne bi izazvao povraćanje. Dalja terapija podrazumeva tretman lekovima i psihoterapeutski tretman.

          Kako izgleda jedan  bolnicki dan anoreksične osobe?

          Najznačajnije je adekvatno sprovođenje i dobro osmišljavanje integrativne terapije. Ona podrazumeva individualnu i nekoliko vrsta grupne psihoterapije, medikamentoznu terapiju, vežbe relaksacije, posećivanje dešavanja u gradu, sa idejom da se imitira "normalni" način života. Jako su značajne i edukativne grupe koje podrazumavaju učenje o pravilnoj ishrani, zdravom životu i drugim temama, kao i slobodno vreme koje bolesnici sami kreiraju. 

          Kakva je prognoza lečenja, u vašem iskustvu?

          Prognoza najviše zavisi od same strukture ličnosti. Š to je struktura jednostavnija i lečenje je uspešnije. Ako već postoji predispozicija za neki psihički poremećaj, time se i lečenje komplikuje. Zatim, prognoza zavisi i od uzroka nastanka. Ako je posredi anoreksija uzrokovana stresom, lečenje će biti jednostavnije, kada se prevaziđe postojeći problem. Mnogo je komplikovanije lečiti ovaj poremećaj ukoliko je nastao bez nekog vidljivog povoda.
          Ukoliko postoji dobra komunikacija na relaciji terapeut-porodica-oboleli, do zalečenja može doći za par meseci. Veoma je značajna i podrška okoline, pre svega prijatelja i partnera. Ono što je problem jeste to što mnogi od ovih uslova, najčešće nisu ispunjeni, tako da se period lečenja prolongira.
            Kako se postaviti kada neko iz naše okoline oboli od anoreksije?
važno je da i porodica razume ovaj poremećaj. Besumučno prisiljavanje nekog da jede ne može uroditi plodom Sa obolelom osobom treba da razgovara neko ko joj je najbliži u ime svih ukućana. Treba obroke pretvoriti u ritual, uz lepo postavljen i aranžiran sto, uz prisustvo svih ukućana, uvek u isto vreme i sa jasno određenom porcijom na tanjiru, bez naknadnog dosipanja. Sve ovo je samo jedna u nizu stvari koju je neophodno da okolina odradi, ali sve to uz konsultacije sa psihijatrom.
          Koje ustanove se u Beogradu  bave poremećajima ishrane?
To je, prevashodno, KBC Dragiša Mišović, zatim i Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, a postoji i centar za psihoterapiju koji se uspešno bavi ovim oboljenjima.


 Dr Svetislav Milojevićem, psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj.

"ADONIS" KOMPLEKS

          Muškarci sa mišićnom dismorfijom imaju iskrivljenu sliku o telu, a ta slika je zapanjujuće slična onoj koju imaju žene (i neki muškarci) sa anoreksijom. Neki mišićnu dismorfiju nazivaju "velikoreksija", ili "obrnuta anoreksija". Ljudi koji pate od anoreksije misle da su debeli, a u stvari su mršavi. Ljudi sa mišićnom dismorfijom stide se svog slabašnog tela, a zapravo su ogromni. Nedavno je urađena studija koja ovo ilustruje. Anketirana su 24 mladića sa sindromom mišićne dismorfije i 30 mladića koji ne boluju od toga (svi ispitanici redovno posećuju teretane), zatim 25 studenata sa anoreksijom i bulimijom i 25 studenata koji ne pate od poremećaja u ishrani. Upoređujući rezultate ankete, očigledno je da muškarci sa mišićnom dismorfijom i anoreksični studenti pokazuju sličan nivo patologije. Imaju istu potrebu za svakodnevnim vežbanjem, stide se svog tela, osećaju se debelo, ne vole svoje telo i često je slučaj da su celog života imali problema sa anksioznošću i depresijom. S druge strane, odgovori ispitanika koji nemaju mišićnu dismorfiju slični su odgovorima koji su dali obični studenti. Drugim rečima, muškarci sa mišićnom dismorfijom podjednako pate kao i muškarci sa anoreksijom. 

          Muškarci sa mišićnom dismorfijom, kao i oni sa anoreksijom, često uništavaju svoje telo. Kompulsivno se bave fizičkim aktivnostima uprkos bolovima i povredama ili drže niskokalorijske, proteinske dijete premda stalno osećaju glad. Mnogi uzimaju rizične anaboličke steroide i slične stvari kako bi napumpali mišiće, a sve zbog toga što misle da ne izgledaju dovoljno dobro.

          Stvari nisu crno-bele i da ne možemo apsolutnog krivca tražiti u svetu mode, pokazao nam je i razgovor sa Markom Nikolićem, direktorom jedne od naših najpoznatijih i najuspešnijih modnih agencija, agencije "Fox Fashion".
          Da li ste se i koliko često tokom svog rada susretali sa problemom anoreksije?
Modna industrija u svetu diktira trend mršavosti, tako da je neophodno da se i ljudi koji se u našoj zemlji bave modelingom, pridržavaju toga. Mi, iz agencije "Fox Fashion", se trudimo da biramo one devojke koje su konstitucionalno mršave. Dakle one koje su po svojoj prirodi vitkije i nemaju sklonosti ka gojenju. To je sigurno jedan od osnovnih razloga što nismo imali problema sa anoreksijom kod naših modela. Mislim da se ovaj problem, najčešće, javlja kod devojaka koje se lako goje, a žele da se bave manekenstvom. One su, vrlo često, spremne da se pridržavaju vrlo rigoroznih dijeta, kako bi smanjile svoju telesnu težinu, što ih lako može "odvući" u bolest.

          Na koji način se trudite da delujete preventivno na nastanak ovog poremećaja?
Kako iz krajnje humanih razloga, tako i iz profesionalnih, trudimo se da preveniramo nastanak ove bolesti među devojkama koje rade za našu agenciju. Ni jednoj agenciji nije cilj da se ovaj problem pojavi u redovima njenih manekena, jer će je to dovesti na loš glas i jako negativno uticati na njenu reputaciju. Osim što nikada ne tražimo da devojka ekstremno smrša (varijacije u težini su najčešće samo 1-2kg), trudimo se da ako primetimo neki veći, nagli, gubitak kilograma, o tome obavestimo porodicu i zajednički se potrudimo da sprečimo eventualni početak bolesti.
          Čak smo imali ideju edukacije učenika u školama, jer smatram da je dobar način prevencije i ako uspemo da njihove predstave o manekenima i foto-modelima, zamenimo realnom slikom istih. Ono što je, takođe, jako interesantno je i to da  je procenat anoreksičnih osoba mnogo manji među manekenima, nego u opštoj populaciji, što je svakako, uzrokovano dobrim metodama prevencije u modnim kućama. Ono što je problem jeste identifikacija devojaka sa osobama iz sveta mode, kojima je izgled deo posla i koje su, često, genetski predodređene da se teško goje.

          Zašto je potrebno da manekenke budu toliko mršave?
I u tome, kao i u svemu drugom, postoje različiti trendovi. Sredinom devedesetih je počeo da se pojavljuje tzv "heroin look". Sada zahtevi za mršavošću nisu toliko izraženi.Objašnjenja ovakvih zahteva su različita, ali najčešće se radi o tome da sa par slojeva odeće, mršava osoba  neće izgledati "glomazno". A donekle je zahtev tržišta da one uspeju da se spakuju u određene konfekcijske brojeve. Manekenke kod nas nisu tako drastačno mršave i naši kriterijumi nisu tako rigorozni popot kriterijuma  koji postoje na primer u Njujorku ili Parizu. Treba napomenuti da postoji dosta veliki broj devojaka koje ne rade revije već se pojavljuju u različitim tipovima reklama. Za njih čak nije ni poželjno da budu naglašeno mršave.
Mišljenja sam da ženama u našoj zemlji nije ideal postizanje ekstremne mršavosti, donekle, i iz razloga što i muškarci kod nas  ipak više cene žene sa oblinama. Mi se trudimo da delujemo i preventivno i edukativno, ali nadasve, da obavljamo svoj posao maksimalno odgovorno i profesionalno. 

Irena čorđević, Medicinski fakultet