SRPSKA POSLA

srpska poslaGodina novog Ustava. Ustavu koji smelo tvrdi da je Srbija država srpskog naroda i svih onih koji u njoj žive. To se, stručno rečeno, naziva pleonazam. Nešto je ili moje, ili tvoje, ili naše. Reći "moje i tvoje" znači biti nepismen, a ne politički korektan. Ili je prvo moje a tek posle, možda, i tvoje?


I konačno, godina novog (starog?) pisma. Svaki Srbin kome je latinica predstavljala pretnju, sad može da odahne. Nema više, ЋИРИЛИÐА RULES! Konačno. Pa dobro, neka im bude. Kao da će nam od toga svanuti.
Neću govoriti o ljudskim pravima. Ali o jeziku hoću. Evo šta me brine. Brine me što nam jezičku politiku određuju ljudi koji ne veruju u Vuka Karadžića i srpski jezik. Ne znam da li ste čuli? Vuk je, kažu savremeni jezikoslovci, unesrećio srpski narod pošto je uzeo govor seljaka i nepismenjaka a u zapećak gurnuo taj naš divni staroslovenski jezik kojim se govorilo među učenima i pismenima. Zaboravimo "piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano". Ono što se nekad smatralo genijalnim, sad ispade delo luđaka. Vremena se menjaju. Ćirila i Metodija napred, Vuka nazad u Tršić. Brinje me što se za novu jezičku politiku zalažu oni po gradu ispisuju grafite CPБИЈА ДО ТОКИЈА! Koji možda umeju da se potpišu ali imaju pravo na mišljenje. I to nam je, kažu, demokratija. Većina vlada, makar nepi-mena. Zvučim ogorčeno? Nego šta! Pa zar maternji jezik da mi neko obezvređuje?


Brine me što će sutra taj isti neko doći i reći mi da ubu­duće prevodim na hrvatski, pošto se srpski ne može pisati latinicom. I brine me što će se pozvati na Ustav.
Smejao sam se letos bankomatu na tivatskom aerodromu: "Odaberite jezik - engleski ili crnogorski." SacKe se, verovatno, bankomat smejati meni, pošto ću ubuduće birati engleski. Š ta da radim, postao sam stranac u rođenoj zemlji. Sada sam taj "drugi" kome ova zemlja "takođe" pripada. Manjina, persona non grata, čovek koji će uskoro biti pro­zivan jer piše "tuđim" pismom. Jer mu je tuđe svoje a svoje tuđe. A možda i zato što se ne preziva na ,,-ić".


E znate šta! Baš NEĆU!!! Izjasniću se kao nepismen. Ili kao manjina. Biću uporan, teraću inat, barem ću po tome biti veći Srbin od svih koji bi i jezik da prisvoje, obesvete, svedu u granice svojih skučenih umova. Čitavog života pi­šem latinicom. To mi je uspomena na majku i oca, na dom u kome nije bilo važno kojoj rasi, veri ili narodu pripadaš. Ili kojim pismom pišeš. Niko me neće naterati da se skučim, ograničim, vratim u srednji vek. Srbija nije Vizantija, a Beograd nije Teheran. Novi Ustav ti garantuje pravo na život, na izbor, pravo da budeš ono što jesi! Tako su nam barem obećali. I zato: i dalje ću kupovati i čitati knjige na ćirilici jer je volim, mislim da je prelepa i hvaliću se njom u inostranstvu, kao i do sada. Ali, pisaću latinicom, jer imam pravo da biram, jer je moja, jer sam to ja. Pa ako nekome smeta, baš mi je žao. I dosta više.

Igor Solunac