NEMA NIŠTA NOVO POD SUNCEM

nista novo pod suncem"...za moj se humor veli da je lak.Ja ne znam da u literaturi postoje dva humora:težak i lak-ja znam samo za jedan humor,jedan jedini,onaj koji izazivajući osmeh na usnama ublažava surovost života..."

  Mali je broj pisaca i stvara­laca u srpskoj književno­sti i kulturi koji zasenjuju ogromnim opusom svog rada, plodonosnim delovanjem i raznolikošću interesovanja kao što to čini Nušić. Najmanje poznat i nedovoljno istražen deo je njegova privrženost i posveće­nost novinarskom radu. U novinarske vode Nušić se otisnuo vrlo rano. Još kao gimnazijalac on je aktivno uče­stvovao i saradivao u listovima kao što su: Golub, Zmajev Neven, Dnevni list, Borba, Samouprava... Biografi beleže i prvi njegov pokušaj izdavanja i uređivanja lista "Smederevski glasnik" 1883. godine o kojem će kasnije kroz smeh napisati: "Smederevski glasnik bio je podeIjen u mnoge rubrike, a 'podela rada' bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; politički pregled opet sam uzeo na sebe; dnevne vesti pisao sam ja; telegrame pisao sam opet ja; malo šale pisao sam takođeja; različnosti pisao sam opet ja, trgovinu i obrt ja i najposle oglase pisao sam opet ja." Nušić prihvata poziv braće Ribnikar, tadašnjih urednika Politike, da piše svaki drugi, treći dan rubriku pod naslovom "Iz beogradskog života". Te 1905. godine počinje saradnja koja će trajati pet godina za vreme kojih će ovaj plodonosni pisac i stvaralac veo­ma uspešno zabavljati publiku. Rad u Politici doneo mu je veliku popularnost koja mu je neosporno prijala, ali su isto tako i Nušićevi feljtoni doprineli Politici da postane najčitaniji list s početka 20. veka. Mnogo više ljudi je tada čitalo kozerije Ben Akibe, nego što su gledali Nušićeve drame u pozorištu. Skrivajući se iza maske Ben Akibe, inače umnoga jevrejskog rabina koji se ničemu nije čudio, ovih pet godina posvećenih pisanju feljtona zapravo je pet godina posvećenih novinarstvu i njegovom načinu posmatranja, zapa­žanja i opisivanja svakodnevice.

Da bi zadovoljio ukus zahtevnih i najsurovijih kritičara, to jest čitalaca, pisac-novinar pronalazi različite nači­ne da ih zasmeje i nasmeje bezazlenim ili, kako bi to književni proučavaoci rekli - "lakim" humorom. A u osnovi svega je zanimljiva anegdota, šala ili vic iskazani kroz dijalog ili monološki kroz ispovedni ton. Zapažajući naju­očljivije i najkarakterističnije detalje, skicu iz života, karikira je i izobličava na humoristički način.


Upravo zbog ovog benakibovskog humora biće do kraja života potce-njivan od strane učene akademske i profesorske kritike koja će ga proglasiti za površnog pisca. Najsudbonosniju ocenu Nušićevog dela, koja je osetno smetala njegovoj književnoj reputaciji, dao je Jovan Skerlić 1907. godine po­vodom objavljivanja knjige izabranih kozerija. Skerlić, s kojim je "tada bio u vrlo rđavim ličnim odnosima", oce-nio je njegov humor kao "lak, gde-kad banalan a gdekad jeftin, sklon pornografiji". Pored priznanja koja Skerlić štedljivo iznosi, mnogo je više pokuda koje Nušića degradiraju kao pisca i kao čoveka.


Povod za ovu Skerlićevu osudu, osim očevidnog političkog razmimo-ilaženja sa Nušićem, bilo je i vredno­vanje kozerija u odnosu na dela knji­ževne umetničke vrednosti. S druge strane, Matoš istu knjigu sagledava iz druge perspektive - feljtonske - te stoga i pokazuje više naklonosti prema Nušiću.On smatra daje:
"Nušić rođeni novinar" koji unosi ,,u tu najnoviju i najaktuelniju vrstu naše pismenosti onaj ljubezni i za­bavni način ćaskanja, šale i fantazije, kojim žurnalizam ulazi u književnost, književnost u žurnalizam, pretvarajući sitnicu u događaj, događaj u sitnicu, stvarajući od feljtona kro­nike..." Posmatrajući ga kao novina­ra koji "piše za masu a ne za salon", Matoš zaključuje daje "Nušić u Srbiji stvorio od obične hronike fantazijski feljton, nešto između običnog članka i komične pripovijetke, sasvim modernu, vrlo amizantnu i novu literar­nu vrstu, koja se može mjeriti duhom i originalnošću s najboljim fantazija­ma humorista svjetskog glasa..."


Tematski raznovrsni feljtoni, koji obuhvataju skoro sve pore društva i odnosa u društvu, ipak se mogu raz­vrstati i grupisati na motive koji Nu­šića okupiraju i kojima se uvek vraća. Dajući prikaz beogradske kasabe u razvoju, u feljtonu "Naša prašina" on ironično razmatra izgled belog grada obavijenog prašinom: "Svaka varoš, a naročito svaka prestonica, odlikuje se ma čim. Ima svoje neko naročito obeležje, svoj naročit tip: u jednoj se ističu visoke građevine, u drugoj fabrički dimnjaci, u trećoj nedogledni tornjevi...


Naš Beograd odlikuje se nečuvenom prašinom."


Kroz sveukupan novinarski rad, dao je dve slike grada - one nekadašnje haremske čaršije koja vezuje setnog starca za vedre i bezbrižne dane mla­dosti, i druga slika - slika aktuelnog Beograda, ružnog, prljavog - slika male, konzervativne i polupatrijarhal-ne varoši koja luta u stremljenjima ka budućnosti. Tema o Beogradu je samo povod za jedno drugo, za Nušića mnogo važnije pitanje - funkcionisanje i uređenost glavnog grada. "Regulacija, nivelacija, kanalizacija", "Tramvajska kola br. 63", "Naša administracija", "Kafa sa salatom" - sve su to duhovi­te slike o činovničkoj (ne)ažurnosti i prividu funkcionisanja birokratskog sistema. U tom pogledu najzanimljiviji je feljton "Kancelarijska kafa'" u kom je na humoristički način dao sliku našeg mentaliteta i srpske radne angažova-nosti i vrednoće:
"U nas ima tri kvaliteta kafe:prvo "domaća kafa", drugo "kafanska kafa" i treće "kancelarijska kafa". Iako smo mi muževi dužni uvek da hvalimo " domaću " kaju ipak znamo da su one dve druge bolje i pretpostavljamo ih domaćoj.


... Vi znate svi već taj lepi srpski na­rodni običaj da se u državnim nad-leštvima po ceo dan pije kafa i puši turski. Bilo ih je ministara ili načelnika, onih što su se na Zapadu navikli na melanž, koji su pokušali da vojuju protiv ovog narodnog običaja, ali nisu uspeli. Čim su zabranili kaju, osetili su ogroman zastoj u radu. Prosto se zaustavio ceo državni točak. Badava stroge naredbe, badava inspekcije, badava što stariji grune iznenada u kancelariju mlađega da vidi da li radi. Svi rade, a državni točak opet stoji.


-  Pravo da vam kažem, gospodine načelnice, otkako ste zabranili kafu, ne umem da radim. Ne umem prosto da konceptiram.


-  To znači i svi ostali?

  1. Svi. Eno ih pisari, svaki čas izlaze u čekaonicu da puše, a praktikanti ne izbijaju iz nužnika.
  2. O maj! - počeše se načelnik za uvom, slegne ramenima, odobri kafun i duvan po kancelarijama i državna mašina odmah krene svom silom napred.

Ta kancelarijska kafa tako je va­žan pokretač našega državnoga života da mene neće iznenaditi ako se pri prvoj reviziji ustava, kafi naročitom odredbom zagarantuje opstanak u državnim nadleštvima...


Kad su jednog mladog diplomatu strpali iz Ministarstva inostranih dela u poreznike, njega kolege nisu žalile što pravi tako rđavu karijeru, već što će sad biti primoran da pije rđavu kafu Ministarstva finansija..."


Neke kozerije prestaju to da budu, naročito u kasnijim fazama novinar­skog rada. U njima se oseća zajedljiva gorčina koja muti vedrinu nušićev-skog duha usled društvenih i ličnih okolnosti. Humor tada postaje mirniji, uzdržaniji, hladniji... U feljtonu "Očevi" iz 1907. godine beleži jednu potresnu uspomenu iz detinjstva iz vremena po­sle Prvog srpsko-turskog rata 1876-77. godine. Kao dečak, on odlazi kod čika Marka da ga veže... Nušić verno i rea­listički prikazuje potresnu scenu svog detinjskog saznanja da čika Marko zapravo nema noge:
"...Pa onda izvadim iz džepa pantljiku, te hoću da zavučem ruke pod ćebe i da vežem čika-Marka. Kad vide šta hoću, a njemu se pojaviše dve krupne suze na očima, a tetka Mara, koju gotovo ugušiše suze, diže se sa stolice i ode u ćošak sobe te sakri glavu iza prozorskih zavesa. Čika Marko prevuče rukom preko očiju te ubrisa suze, a drugom rukom svuče ćebe kojim je bio pokriven... Ja se prestravih kad pogledah. Čika Marko nije imao nijednu nogu, obe su mu bile otsečene.

  1. Sedi, sedi ovde! - reče mi čika Marko, pošto se ponovo pokri ćebetom, i ja preplašen sedoh na onu stolicu gdeje sedela tetka Mara.
  2. Vidiš li - nastavi čika Marko -kao ti što si dete, tako ima puno dece i ovde u Srbiji i tamo, oko Srbije. I, mi, očevi, pošli smo da vas branimo i... branili smo vas. Ta su me deca, vidiš, vezala o Očevima i zato ja nemam nogu. Srpska deca su me vezala i eto... iskupio sam se!

...A znate li zašto mi pade na pamet ova sličica, ovi Ocevi? Video sam prekjuče na Terazijama, u Skopljanskoj ulici, jednoga dobrovoljca bez noge. Prosi, da bi mogao proslaviti Očeve, jer i on ima dece, pa hoće da ih obraduje."


Ovde vidimo jednog drugog Nušića koji može i da razneži, i istovremeno otkrivamo dve krajnosti njegovog stvaralaštva - suze i smeh.


Zahvatajući život u celini, slike pro-cvetalih ruža prati trnje Nušićeve ironije. Jer, iza lako čitljivih redova krije se i nešto mnogo dublje. Kroz anegdotične prikaze pojedinih stanovnika i događaja koje su karakterisale varoš u povoju, Nušić nam u stvari daje prikaz univerzalnih malograđanskih stereotipa i malograđanskog mentaliteta. Opisi varoških pokondirenih "fema", usamljenih udovica, džangrizavih tašti, neodgovornih i lenjih poslanika, priprostih i neobrazovanih činovnika - otkrivaju nam pritajenu kritiku zakržljalog birokratskog sistema i nesklada između želja i mogućnosti malograđana i palanačkog življa u težnji da postanu građani.


Kroz pseudonim Ben Akiba, Nušić posredno ukazuje na svoje shvatanje univerzalnosti svih pojava i situacija koje su se već zbile i koje će se uvek de­šavati. Shvatanje o nepromenljivosti i postojanosti "malog čoveka", njegovih poroka i grehova dovodi ga do simpa­tičnog razumevanja ljudskih ludosti i neskladnosti koje život sa sobom nosi ali i do humorističkog i humanog po­gleda na svet oko sebe. Malograđaninu Nušić prašta grehe, smeje mu se prija­teljski, saosećajno....


" ....za moj se humor veli da je lak. Ja ne znam da u literaturi postoje dva humora: težak i lak - ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući osmeh na usnama ublažava surovost života... Pa ipak taj moj smeh nije gorak, nije žučan, nije otrovan. Ja volim ljude i volim ih baš sa svima njihovim slabostima i to me eto sprečava da budem nemilostiv..."


Nušićevi tekstovi te vrste ostaju trajno svedočanstvo i duhoviti doku­ment o duhu jednog vremena. Neki od njih, osim antologijske vrednosti koju nesumnjivo poseduju, zasmejavaju nas i bude svojom aktuelnošću, jer "nema ništa novo pod suncem" pa se u njima, teška srca, i danas pronalazimo.

Jelena P. Kovačević,Filološki fakultet