BALANS BELOG

balans belogPre nego što se upoznamo sa ovim pojmom i pode­šavanjem ovog parametra na digitalnom fotoaparatu, potrebno je u nekoliko reći objasniti prirodu bele svetlosti. Još u školi smo naučili da je belo svetio kompleksno i da se sastoji od zbira svih drugih boja. Dakle, spektar elektromagnetnih zra­čenja, sastavljen od svih talasnih dužina od kojih svaka      ima svoju boju, čini belu svetlost. Kada to belo svetio propustimo kroz prizmu, na drugoj strani videćemo čitav spektar boja: od ljubičaste, preko plave, zelene i žute, do crvene. Ako bismo neku od ovih boja ponovo propustili kroz prizmu uočili bismo da se ona nije ponovo razložila već je ostala ista. To nam govori da je belo svetio sastavljeno od svih drugih boja koje samostalno postoje i smatraju se nepromenljivim i osnovnim, a kada su u zajednici formiraju belo svetlo. Ipak, zastupljenost tih boja u zajednici nije uvek proporcionalno jednaka, što znači da bela nije uvek 100 % bela. Neki izvori imaju zastupljenije neke boje od drugih. Jedino bela svetlost sunca u sebi ima relativno proporcionalno zastupljene sve boje. Sa druge strane, mnogo je izvora svetla koje naše oko tumači kao belo. To su sunce, vatra, neonske lampe, klasične sijalice za domaćinstvo, itd. Usled nesavršenosti, naše oko ne može da primeti tu neproporciju. Međutim, ta nesavršenost je ujedno i prednost jer u svakodnevnim aktivnostima nemamo problem sa adaptacijom na različite izvore. Tu našu prednost automatske adaptacije nema ni jedan film, a digitalni fotoaparati i kamere joj teže. Međutim, zbog načina na koji automatsko podešavanje balansa belog (auto white balance) na kamerama funkcioniše, što ćemo objasniti kasnije u tekstu, postoji opasnost od pogrešnog proračuna od strane fotoaparata usled čega će slika postati prilično nerealna.

Ponekad u literaturi i na kupljenim filmovima ili čak svetlosnim izvorima imamo informaciju o kvalitetu svetla ili senzibilizaciji izraženu u kelvinima. To je oznaka temperature svetlosti koja nam govori o čistoći bele svetlosti, od­nosno o zastupljenosti osnovnih boja u beloj. 5600K je temperatura dnevnog svetla u podne i tu su sve boje relativno jednako zastupljene. 9000K je svetlost neba i ona ima izraženiju plavu boju od ostalih, a oko 2800K je kućna sijalica i ona ima izraženiju žutu i crvenu.

Kao što smo rekli, naše oko će prirodno automatski da kompenzuje te razlike unutar svetlosnih izvora, ali digitalni aparat ili film neće. Kod filma, ako je osetljiv na dnevno svetio ili 5600K, za adekvatne rezultate moramo fotografije praviti u tim uslovima, dakle napolju pod dejstvom dnevnog svetla. Pošto blic na aparatu ima istu temperaturu svetla i on je adekvatan za takav film. Ukoliko bismo imali nameru da slikamo pri svetlosti sijalice, onda bi trebalo da kupimo film osetljiv na veštačko svetio. Ti filmovi se obeležavaju kao Tungsten ili 3200K. Ako bismo film za dnevno svetio eksponirali u uslovima kućne sijalice, cela fotografija bi nam postala žućkasto crvenkasta. Dakle, ne samo što bi bela boja na fotografiji postala žućkasta već bi i sve ostale boje imale tu primesu u sebi. Taj rezultat može imati zanimljiv i topao estetski efekat, ali svakako neće biti odraz real­nosti i njena verna reprodukcija.

Kod digitalih aparata postoji više načina podešavanja balansa belog: mo­žemo staviti predefinisane vrednosti (preset), zatim možemo kod nekih aparata sami podesiti beli balans (WB) ili uključiti auto opciju. Predefinisane vrednosti su uglavnom slikovito obeležene, pa tako imamo nacrtano sunce, oblake, kućnu sijalicu ili neonsku cev (nekad u varijantama cool i warm). Kod podešavanja WB izabraćemo one vrednosti koje odgovaraju uslovima snimanja i fotografija će biti u redu. Međutim, šta se dešava ako izaberemo opciju auto? Pošto naš fotoaparat ne zna u kojim svetlosnim uslovima mi radimo i kakve sve izvore svetla koristimo, on je dizajniran tako što će tražiti najsvetliji deo u našem kadru i proglasiće ga za nešto belo. Zatim će na osnovu te informacije znati koliko je koje boje zastupljeno u toj beloj i proračunaće koliko koje boje treba sam da doda kako bi sve boje bile proporcionalno zastupljene, kako bi ta bela i nama izgledala belo. Na primer, ako smo u sobi koja je osvetljena običnom sijalicom i imamo beli zid u kadru, on će biti blago žućkast, jer sijalica ima izraženu žutu komponentu u svom spektru. Tada će aparat prepoznati zid kao najsvetliji momenat u kadru i proglasiće ga za referentnu belu. Pošto zid za fotoaparat nije beo zbog svetlosti sijalice, on će sam da doda plavu boju koja je komplementarna boja žutoj i na taj način postići će ravnomernu prisutnost svih boja kako bi taj zid izgledao beo. Na našu sreću, u ovoj situaciji stvar će biti urađena kako treba, jer zid i jeste beo, pa kad ga aparat takvim i napravi onda smo dobili realan rezul­tat. Međutim, šta se dešava u situaciji kada u kadru ne postoji ništa belo? Naš aparat će po pravilu da pronađe najsvetliji deo i proglasiće ga belim, a pošto nemamo ništa belo u kadru, on će pogrešnu partiju slike napraviti be-lom iako ona nigde ne postoji. Tako će u stvari sve boje biti poremećene. Ti­pičan primer je neki pejzaž sa travom i plavim nebom, bez oblaka. Ovde će aparat nebo prepoznati kao najsvetlije i pošto je ono plavo aparat će dodavati veštački žutu kako bi učinio da nebo bude belo. Time će u velikoj meri po­remetiti zelenu travu dodavanjem žute koja travi ni ne treba, a sve zbog neba. Na kraju ćemo dobiti belo nebo ume-sto plavog i zelenkasto žućkastu travu umesto normalne zelene. Da je bilo oblaka, onda bi aparat napravio dobar rezultat, jer bi nešto belo, u ovom slučaju oblake, proglasio belim kao što i jesu u stvarnosti.

Iz ovoga se može lako zaključiti da balans belog ne služi samo za ispravnu reprodukciju bele boje u sceni već i za ispravnu reprodukciju svih boja, a u zavisnosti od tipa osvetljenja koje koristimo. Prosečna scena u sebi najčešće sadrži neku belu partiju pa će naš aparat sa uključenim automatskim podešavanjem WB napraviti adekvatan snimak. No, kada to nije slučaj, onda će pogrešiti i dati neprirodne rezultate. Ukoliko imate opciju manuelnog podešavanja, možete je koristiti tako što ćete aparat uperiti u neku belu površinu površinu ili neutralno sivu i pritisnuti dugme za podešavanje balansa belog. Posle toga sve što fotografišete pod tim svetlosnim uslovima imaće adekvatne rezultate sa stanovišta boje. Manuelno podešavanje je naročito pogodno za neodređene uslove kada se mešaju dnevno i veštačko osvetljenje ili kada nema bele u kadru, a izvor nije po­znat po svom bojenom sastavu (kao na primer neon, koji može biti u više varijanti, a najčešće ima izraženu zelenu). Na kraju, treba reći da postoji mogućnost da i pored bele u kadru aparat ne podesi adekvatan balans. Primer je ekstremni izvor svetla, recimo potpuno crvene boje ili neke druge izrazito definisane boje.

Nadam se da sam vam pomogao u razumevanju ovog fenomena kao i u postupku i pri podešavanju aparata za kvalitetnije, ili bolje reći realističnije rezultate. Podrazumeva se da bi najbolje bilo da i sami svojim aparatom eksperimentišete po ovom pitanju. Poznavanje principa fotografije je od ključnog značaja za kvalitet, ali nije dovoljno. Informacija zajedno sa praksom i onim neuhvatljivim kreativnim impulsom daje prave rezultate, tako da se ponekad upravo mimoilaženjem pravila postiže efektivnost.

Fedor Munižaba