PISMO GRCIMA, JEVREJIMA I SVIM OSTALIMA

jovanSedeo je piljeći u izlazak sunca, uopšte ga ne registrujući. Nebo je bilo zažareno od crve­nih, narandžastih i žutih boja. Crni oblak je napravio mesta jednom modro plavom. U bilo kom drugom trenutku, on bi se prepustio toj lepoti, pogo­tovo odsjaju svetlucavog Egejskog mora. Zvuk talasa 1"oji tromo miluju stenovitu obalu takode je prošao lezapažen. Veća idila nije postojala, pa ipak, Jovan lista od toga nije ni čuo ni video. Bio je potpuno odsutan. Provodio je nemirne, besane noći. Ponekad bi po mraku prošetao do obale. Iako je prognan na ostrvo gde je morao da se navikava na oskudnije uslove života, nedostatak komfora nije bilo ono što ga je mučilo. Do nedavno je živeo u jednoj od većih metropola na Mediteranu, u Efesu. Pa ipak, nije se zbog lišavanja takvog života prevrtao i trzao okom noći. Nosio je Efes poput iznošene košulje koja mu je udobna, ali koja ga više ne oduševljava. Zapravo, ono što mu nije davalo sna bio je gubitak slobode. Sećao se lica prijatelja i dra­gih ljudi. Međutim, uprkos tome što su mu strahovito nedostajali, nije ga uznemiravala udaljenost od njih, već je strahovao za njihovu dobrobit.


Utonuo u misli, nije primetio plimu dok ga nije zapljusnuo talas. Nasmešio se. Miris mora gaje ohrabrivao. Voleo je more. Taj miris ga je vraćao u mla­dost. Nekada je bio dobar ribolovac, i mnoge je noći proveo ribareći po galilejskom moru zajedno sa svojim bratom i bliskim prijateljima. U ka­snim tinejdžerskim godinama ili ipak u ranim dvadesetim, nije mogao da se seti jer je bilo tako davno, njegov dalji rođak, takođe Jovan, putovao je po svom zavičaju apelujući na ljude da se vrate kulturnoj čistoti. Grci su pre­uzeli zemlju nekoliko stotina godina ranije, a sada su Rimljani upravljali njome. Mnogi od njegovih zemljaka su izabrali da se utope u novu kulturu. A njegov rođak ih je pozivao da se vrate korenima, i ljudi su hrlili k njemu. Sa svojim bliskim prijateljem Andrijom, Jovan je otišao da čuje svog rođaka. U njemu se pobunio neki glas govore­ći da nešto ne valja, i da život mora da predstavlja nešto više, mada ni na šta konkretno nije mogao da uperi prst. Oduvek je znao da biti Jevrejin ne predstavlja samo etničku pripad­nost. Moralnost, svrha, poziv, sve je to bilo sastavni deo jevrejskog identi­teta. Njegov rođak je pozivao upravo na povratak tom pravom identitetu. Jovan i Andrija su to prepoznali u sebi i postali Jovanovi sledbenici. To su bila uzbudljiva vremena. Na hiljade ljudi ie dolazilo kod Jovana i krštavalo se u znak svog povratka suštini judaizma. Bili su deo nečeg velikog što je moglo da povrati Izraelu nekadašnju slavu.
Jednog dana dok su Jovan, Andrija I ostali slušali Jovana, poznatijeg kao Krstitelj, koji je govorio o ponašanju i vrednostima "pravog" Jevrejina, u ­sred priče Krstitelj je zastao. Njegov čelični pogled ni Jovan ni Andrija ni­kada ranije nisu videli! Izustio je nešto što niko nije mogao da očekuje: "Evo Jagnje Božije koje uklanja greh sveta. Ovo je onaj za koga rekoh: za mnom dolazi čovek koji je pre mene postao, jer beše pre mene."
Š ta? Ko? Hiljade pitanja im je pa­dalo na pamet. Jovan Krstitelj nije od­govorio ni na jedno. Stajao je duboko zamišljen.


Sutradan su Jovan i Andrija bili sa Jovanom Krstiteljem. Pritiskali su ga gomilom pitanja, a on, obuzet svojim mislima odgovarao je samo dubokim uzdasima. Zatim, potpuno neočekiva­no, ponovo je uzviknuo "Gle, Jagnje Božije." Osvrnuvši se, ugledali su Isusa koji je prolazio pored njih. Ponovo su pogledali u Jovana, iznenađeni, ali je njegov pogled bio prikovan za Isusa. Nisu razumeli, ali su verovali Jovanu. Ostavio ih je bez reči i krenuo za Isu­som. Pedesetak godina kasnije Jovan zbog te odluke sedi sam, na obali. Iako ga je Imperator prognao na ostrvo Patmos, radost zato što poznaje Isusa nadvladavala je svo ogorčenje zbog činjenice da je utamničen.
Usamljenost i izolovanost su ga držali budnim čitavu noć. Ne čak ni uspomena na crvene, suzne oči i pod-bula lica efeskih hrišćana koji su gleda­li kako ga odvlače na Patmos. Danima su mu odzvanjale u ušima reči ljudi. Zavodljivi glasovi, čiji je govor imao prizvuk senzualne pesme ispevane nečijim prelepim glasom. Glasovi in­teligentnih ljudi dobro upućenih u filo­zofiju. Ubedljivi. Artikulisani. Umilni. Glasovi puni laži. Vukovi koji su se umešali medu stado neposredno pre nego što je on odveden. Vukovi u ja-gnjećoj koži.


Kako da im se suprotstavi? Kako da zaštiti svoju pastvu dok boravi prognan na ostrvu? Po čitave dane i noći provodio je u molitvi, i što se više molio to je više osećao da ima još nešto što mora da uradi. Laži su tako podmukle, pogotovo kad su začinjene istinom. Ti lažni učitelji nisu u pot­punosti grešili, već taman toliko da upropaste stado. A bili su dobri učitelji, otvoreni i šarmantni. Dok se u sebi borio sa tim glasovima, odgovor na njegovu molitvu počeo je da dobija vidljive obrise. Iako nije mogao protiv njihovog ličnog šarma, ipak je mogao da ih nadmudri. Poznavao je Isusa. Išao je uz njega tri i po godine. Slušao ga je, dodirnuo, video. Išao je sa njim preko pedeset godina. Napisaće priču o Isusu i konačno razjasniti istinu o njemu.


Dok je sabirao misli, na pamet mu je padalo na hiljade pitanja. Kakvim lažima ih uče? Kakve reči, filozofske ideje koriste da zavedu od čiste posve­ćenosti Hristu? Efesci na život gleda­ju kroz prizmu grčke filozofije. Imaju grčki svetonazor. Istina je po njihovom mišljenju aksiomatskog tipa, mentalna vežba, i stoga podložna da potpadne pod uticaj dobro osmišljenog argumenta. Jevreji istinu vide u smislu odnosa, kao moralnu vežbu. Aaah, ti Jevreji! Gde god dopre radosna vest o Isusu, odmah nastupe i oni sa svojim dosadnim zahtevima o strogom pridr­žavanju jevrejskog zakona, i to zakona koji nikad sami nisu bili u stanju da ispoštuju! Pa ipak, nije im predstav­ljalo problem da ga nameću novim hrišćanima. Takođe se treba dotaći i antagonizma Jevreja prema Isusu.


Neki od grčkih filozofa razvijaju jednu ideju koja se polako uvlači i u Crkvu. Veruju da sve što je fizičko ujed­no mora biti moralno uprljano, nečisto. Neki hrišćanski učitelji su prihvatili tu filozofiju, učeći da je jedini način da se živi pobožno taj da se čovek skloni od uobičajenih tokova svakodnevnog života. Drugi su istu ovu ideju doveli do drugog ekstrema i naučavali da fi­zička dela nikako ne mogu da uprljaju duh, te tako ni jedno fizičko delo nije nemoralno za hrišćanina.


Kako da im prenese istinu koju je Isus naučavao? Kako da uzvrati na jake argumente?
Pričama! Tako je, ispričaće im priče. One ne samo da govore umu već dopi­ru i do srca. Priče o tome kako je Isus voleo ljude, ispunjavao njihove fizičke i emocionalne potrebe. O tome kako se s blagošću i istinom suprotstavljao la­žima i licemerju, o vladanju prirodom i prirodnim zakonima. Iščezao je strah u njemu i bio je preplavljen spokojem. Pojavila se nada. Poput vojnika koji se pripremao za boj, osetio je kako u nje­mu raste snaga. Prvi put za nekoliko dana da mu je um bio potpuno bistar. A sad, odakle krenuti? Matej i Luka su počeli od Isusovog rođenja, a Marko od njegovog krštenja. Previše brzaš, Jovane. Pre nego što odlučiš koje priče da ispričaš, moraš prvo da defmišeš laži i argumente kojima se služe tvoji oponenti.


Koje laži? Morao je da se vrati onim fundamentalnim. Ako obezvredi njih, onda će ostale ostati bez osnova. Dakle, o čemu su lagali? Lagali su o Isusovoj prirodi. Neki su učili da on nije Bog, drugi da je samo duh. To je ključna greška koju treba da ispravi. Kada Isus ne bi bio i Bog i čovek, ništa što je ura­dio uopšte ne bi imalo značaja. To bi moralo da bude jasno u čitavom izla­ganju. Na šta bi mogao da se pozove? Isus je činio mnoga čuda da bi dokazao svoju božansku prirodu, ali ljude bi uvek toliko zasenila sama čuda da se ne bi unosili u njihov smisao.


Dugo vremena je Jovan prebirao po sećanju one tri i po godine koje je proveo sa Isusom. Ima toliko znako­va da nije lako napraviti izbor. Dok se prisećao svih priča shvatio je da to što je Isus rekao i uradio ne bi stalo ni u sve knjige ovoga sveta. Mnoga od sećanja su izmamila osmeh na nje­govom snuždenom licu i ponovo su se pojavile bore smejalice. Vreme je letelo. Tek negde duboko u noć, konačÂ­no se opredelio za sedam znakova. Za Jevrejina, broj sedam je predstavljao celinu. Grci su voleli znakove. Sedam znakova će dati potpuni dokaz o nje­govom božanstvu. Po mišljenju Grka, bogovi su podređeni Prirodi, Magiji, Sudbini i Vremenu. Ti znaci treba da pokažu kako Grcima tako i Jevrejima da Isus ima božansku prirodu i da je iznad ove četiri pojave. Odlučio se za sledeće znake:

  1. Pretvaranj e vode u vino,
  2. Isceljenje bolesnog deteta sa uda­ljenosti veće od 30 km,
  3. Isceljenje čoveka bolesnog skoro 40 godina,
  4. Hranjenje 5000 ljudi sa 5 hlebova i 2 ribe,
  5. Hodanje po vodi,
  6. Isceljenje čoveka slepog od rođe­nja,
  7. Podizanje čoveka iz mrtvih

Prirodni zakoni, vreme, prostor, kvalitet, sudbina, bolest, smrt su po­dređeni Hristu. To će biti dovoljno. On je gospodar svega.


Valjalo bi spomenuti i svedoke. Njegov narod, kao i njegovi neprijatelji slagali su se oko toga da je on tvrdio da je Bog. Isus je otvoreno pozivao svoje neprijatelje da pronađu greh u njegovom životu. Jedini koji su nalazili bilo je bogohuljenje. Jevreji su često posezali za kamenjem u nameri da ga ubiju. Kako je uspeo da izbegne smrt zbunjivalo me je do kraja. Kao da ih je namerno provocirao, što je i radio sa ciljem da ih navede da glasno kažu šta imaju protiv njega. "Za dobro delo te ne zasipamo kamenjem, nego zbog hule na Boga, što se ti - kao čovek - gradiš Bogom." Nekako je uvek uspevao da im isklizne šaka. Čak se jednom, nakon vrlo napornog dana tokom koga su ga mnogi sledbenici napustili, okrenuo prema nama i pi­tao: "Da nećete i vi da idete7. ". Petar je odgovorio za sve nas: "Gospode, kome da idemo? Ti imaš reći većnoga života; mi smo uvereni i saznali smo da si ti svetac Božiji."


Za one čitaoce koji su Jevreji doda-će još jedan dokaz koji ne može da im izmakne. Kada je Mojsije pitao Boga za ime, Bog mu je odgovorio: "Ja sam onaj koji jesam." To je postalo ime koje se vezuje za njegov karakter, nje­govu posvećenost njima i za njihovo izbavljenje iz ropstva u Egiptu. Na he­brejskom "Ja sam onaj koji jesam" piše se Jahve, i to ime, za jednog Jevrejina, predstavlja toliku svetinju da se ne srne ni izgovoriti. Kada su Isusa provocirali da otkrije svoj identitet, on bi im često odgovorio: "Ja sam onaj koji jesam." To je Jevreje izluđivalo, i po običaju bi posezali za kamenjem u nameri da ga ubiju. Jovan je odabrao nekoliko tih detalja da Jevrejima podvuče suštinu. Odlučio se za sledeće:

  1. Ja postojim pre no što se Avraam rodio,
  2. Ako ne poverujete da sam onaj koji jesam, umrećete u svojim gre-sima,
  3. Ja sam, koji govori s vama.

Neki grčki filozofi uče da je čovek u osnovi dobar. Zlo je rezultat nezna­nja, a ne moralne iskvarenosti. Njihovo rešenje je sticanje znanja, i to posebne vrste znanja koje oni nude i koje je re-zervisano za one koji su prošli dobru obuku. Priča o Isusu i Nikodimu bi ovde dobro poslužila. Nikodim je bio taj učitelj Izraela! Nije bilo učenijeg intelektualca u zemlji. Međutim, za­nimljivo je da je on došao Isusu. Za njegove savremenike odlazak Isusu značio bi profesionalno samoubistvo, zato je k njemu otišao noću.Želeo je racionalnu diskusiju o teološkim pi­tanjima. Isus ga, međutim, u samom startu zapanjuje izjavom »Moraš se iznova roditi«. Nikodim je mislio da se ovde radi o intelektualnom i mo­ralnom problemu. Kakav je sad to odgovor "Roditi se ponovo"?! Pa ipak, konačno je shvatio. Postao je predani Isusov sledbenik.


Ostali filozofi uče da je fizički svet iskvaren. Petljanje sa tim svetom oso­bu čini moralno nečistom. Kako bi njima zvučalo to što je Isus na svadbi pretvorio vodu u vino? I to ne u bilo kakvo vino, već najbolje moguće! Š ta bi rekli za to što je razgovarao sa pro­stitutkom? Doticao je bolesne i mrtve. On sasvim izvesno nije izbegavao svet. Š taviše, često se mešao sa njim.


Š ta još treba reći? Za Grke je ve-rovanje ustvari intelektualno prihva-tanje bez ikakve praktične primene u realnosti. Mnogi su verovali u Hrista, ah on nije imao nikakvog uticaja na njihov svakodnevni život. Š to se prak­tičnog života tiče još uvek su živeli po paganskim merilima. Intelektualno su se slagali sa informacijama koje su ćuli o Isusu, ali vrlo malo je od onoga što je on naučavao uticalo na njihovu svakodnevnu komunikaciju sa supružÂ­nikom, decom, saradnicima, susedima i društvenom zajednicom.


Isus je stalno prekorevao ljude jer njihova vera nije davala rezultate u praksi. Reč verovanje će u ovoj knjizi predstavljati glagol, radnju. Verovati u Isusa će značiti da se to reflektuje u svakodnevnom ponašanju.

Jovan je beležio mnoge ideje. Š to je više razmišljao to mu je više priča padalo na pamet. Sećanja na te tri go­dine bila su još uvek vrlo živa. Sada je došlo vreme da piše. Matej i Luka su počeli od Isusovog rođenja, a Mar­ko od njegovog krštenja. Krenuli su od toga da je Isus ispunjenje Božijeg obećanja Jevrejima, čovečanstvu, da će doći Spasitelj. To je tačno, ali Jevre-ji to koriste kao dokaz da je Isus bio samo ljudsko biće. Izopačili su sve što je bilo dobro. Isus je bio mnogo više od običnog čoveka. Jovan je o tome dugo razmišljao. Kako da počne a da još prvom rečenicom privuče pažnju svoje publike, i da se dotakne svih laži koje su o njemu izrečene od samog početka? Bio je čovek koji je došao do suštine i hteo je da ih pridobije pr­vom rečenicom. Konačno se dosetio. Uzeće prvu rečenicu jevrejske Biblije ali koristeći grčke filozofske termine. Obratiće se od početka i Jevrejima i Grcima. Izvukao je svitak i pero, i po­čeo da piše:

U početku bese Reč Božija, i ta Reč bese u Boga, i Bog bese Reč. Ova bese u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, stoje postalo, nije postalo bez nje. U njoj bese život, i život bese sve-tlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati. I Reč se ovaploti i stanova medu nama, i gledasmo njenu slavu slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine.
(Jovan 1:1-4, 14).

Nije mu mnogo trebalo da završi knjigu o Isusu. Znao je kud ide, kako će tamo da stigne i zbog čega ide. Knjiga je napisana za vernike koji su napadnuti lažima. Ona je primenljiva i danas baš kao što je bila i tada, jer nas laži do danas nisu napustile. Ovim recima je završio:


 I mnoga druga čuda učini Isus pred učenicima, koja nisu zapi­sana u ovoj knjizi; a ova su za­pisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime.
(Jovan 20:30-31).

Džejms Vunder, dr teologije ©2006