Hoću da radim,bre

hocu da radimZavršili ste fakultet ili ga završavate, tražite posao, a u oglasima najčešća stavka - iskustvo. Znajući da je na većini naših fakulteta praksa u nekoj firmi misaona imenica, a tamo gde postoji svodi se na period od mesec dana preko leta, javlja se veliki problem. Š ta vam preostaje - da radite neki bezveze posao (i da se pitate zašto ste uopšte studirali), ili da budete volonter ili pripravnik i tako steknete iskustvo, pa onda da probate da nađete nešto bolje. Ako vam kažem da je u februaru 2006. bilo 998.845 nezaposlenih, da se mesečno zaposli u proseku oko 50.000 nezaposlenih a da je od toga 500 pripravnika (prosek), što su podaci Nacionalne službe za zapošljavanje, da li još uvek mislite da nema razloga za paniku?!

Trenutna situacija je takva, ali ne može (i ne sme) da potraje. Za par godina bi trebalo da bude bolje, bar tako kažu. Trenutno naši Univerziteti prolaze kroz reformu, tj. uvođenje principa Bolonjske deklaracije. Iako je to naša država potpisala 2003, tek 2005. je usvojen novi zakon o visokom obrazovanju. Više od 50% fakulteta je sprovelo reforme u nastavnom programu a za dve godine bi trebalo to da urade i ostali fakulteti. U novoj strukturi, bitna komponenta će biti studentska praksa, koja će biti uvedena sa odgovarajućim brojem poena u studijske programe. Međutim, nije samo praksa ono što nedostaje našem obrazovanju. Nomenklatura zanimanja nam je bajata, a mladi nemaju svest o tome gde mogu i šta da rade, odnosno kako najbolje da upotrebe stečeno znanje. ''Ne znamo još šta i zašto školujemo i da li se za 21. vek može školovati unutar granica disciplina koje su određene u 19. veku. Ono što su bile interesantne i jasno omeđene discipline ne mogu biti, a praksa nas uči i da nisu, discipline koje postoje u 21. veku. Idite na sajt nekog Univerziteta u Evropi i pogledajte njihove fakultete, videćete departman za mehatroniku (nastao ujedinjenjem mašinskog fakulteta i instituta za tehnologiju), departman za inženjersku tehnologiju (ujedinjenjem građevinskog, tehnološkog i još jednog fakulteta). Nekadašnje fakultete ne možete nigde prepoznati. To treba da ostvari integrativna funkcija fakulteta"- kaže Srbijanka Turajlić, predsednik Alternativne akademske obrazovne mreže.

Š to se poslodavaca tiče, oni su zainteresovani da omoguće studentima praksu, ali su opterećeni silnim taksama i administrativnim problemima koji su nametnuti od strane države. Studenti na praksi bi mogli da primaju neki lični dohodak u visini stipendije (npr. 4500 din.), koja je oslobođena od poreza i doprinosa, što poslodavcima najviše i smeta. Država izgleda nema ni u viziji za blisku budućnost studensku praksu, jer praksa nije regulisana nijednim zakonom. Na primer, može se desiti da finansijska inspekcija, u nekom preduzeću zatekne praktikanta, i postupajući po zakonu o radu, podnese prekršajnu prijavu protiv odgovornog lica zbog nalaženja nezaposlene osobe u službenim prostorijama preduzeća. Onda su svi na gubitku: student, poslodavac, fakultet, država. Nema komunikacije na liniji država - privredni sektor - univerzitet, a studente retko ko sluša. Mada, pogledajte šta su francuski studenti uradili povodom zakona o prvom zaposlenju, koji im nije odgovarao. Posle njihovih protesta Vlada je povukla sporni zakon.

Zanimljiv podatak je da je početkom 20. veka u Srbiji postojala obavezna praksa. Tada su Ministarstva izlazila u susret studentima i slala ih na praksu. A danas, sto godina kasnije, nemamo niti praksu, niti bilo kakav sistem. Zar toliko idemo unazad!

Student 6. godine medicine, Verica Milosavljević kaže da oni imaju sasvim zadovoljavajući nivo prakse i da su po završenom fakultetu sasvim spremni za posao (bilo bi zlo da nije tako). Dok student mašinstva kaže: "Kakva praksa, toga kod nas nema." Postoje pozitivni primeri, ali su malobrojni. Npr. na Pravnom fakultetu u Nišu postoji advokatska kancelarija za siromašne, gde studenti besplatno zastupaju građane. A šta po zaposlenju, da li imamo dovoljan nivo znanja i veština? Inženjer rudarstva, sveže zaposlen kaže: "Mi smo imali neku praksu, ali to nije isto kao kad te bace u rudnik. Ja se snalazim, malo se pravim pametan a malo učim od drugih."

Tržište rada bi trebalo da bude mesto gde se susreću svet rada i svet obrazovanja. Međutim oni se trenutno mimoilaze. Prošle godine 21.442 radna mesta za fakultetlije, 1.116 za magistre, 1.105 za doktore nauka ostala su nepopunjena, jer nisu usklađeni zahtevi poslodavaca sa onim što mlade stručnjake umeju i mogu da nauče profesori fakulteta u Srbiji. Poslodavci očekuju da oni imaju potrebno znanje za obavljanje posla, usklađeno sa savremenim naučnim i tehničkim dostignućima, veštine samoorganizovanja, samostalnog rešavanja problema i učenja, sposobnost za timski rad, komunikacione veštine, da poznaju informacione tehnologije, bar dva strana jezika i po mogućstvu da se bar malo razumeju u finansije. Sve pomenuto, sem znanja, naši fakulteti ne mogu da pruže studentima.

Uprkos svoj ovoj zbrci, čini mi se da se stvari polako poboljšavaju. Prilagođavanju obrazovanja i tržišta rada, što bi dovelo do bolje zapošljivosti, trebalo bi da pomogne nacionalna strategija zapošljavanja za period od 2005. do 2010. godine, koja je usvojena i harmonizovana sa smernicama i preporukama EU i Međunarodne organizacije rada. Za 4-5 godina diplomcima će biti lakše da dođu do posla. Nama ostaje da čekamo da se to desi i, naravno, da tražimo posao

Svetlana Milenković, Biološki fakultet