Svetli srednji vek

svetli sredji vekAntikvarnica

Velika je predrasuda srednji vek smatrati mračnim. Naime, termin srednji vek počeo je da se koristi u renesansi sa pežorativnim značenjem, kao period između dva svetla perioda: Grčke i renesanse. Međutim, vremenom, što se više izučavao period od V-XV veka to se više dolazilo do zaključka da je to vreme razvoja inteligencije na sebi svojstven način.

To je vreme kada umetnici, pisci, hroničari počinju da se potpisuju uz svoja dela. Srednjovekovni čovek je i homoviator, dakle čovek koji je stalno na putu, stalno u težnji ka nečem novom. On nije statičan. Postoji individualna sloboda čoveka.

Samim tim dolazi i do velikih prostornih pokreta koji su vođeni određenim ideologijama (npr. krstaši, koji vođeni svojom ideologijom, kreću sa krajnjeg severa ka krajnjem jugu Mediterana). Sem toga, homoviator je i čovek čija duša i intelekt teže ka novinama.
Srednji vek je izuzetno važan za razvoj gradova. Razvija se novo poimanje funkcije grada, strukture grada, stvaraju se univerziteti, uvodi se novi sistem obrazovanja, nastaju kolegiumi kao zajednice nastavnika i učenika. Čak i jezik ima svoje formativno razdoblje u srednjem veku: razvija se latinski, kao i romanska grupa jezika (italijanski, francuski, španski, portugalski). Veoma izuzetan je i razvoj sajmova, u smislu razmene dobara. Trgovački gradovi bili su povezani rimskim trgovačkim putevima i sistemom plovnih puteva. Sem toga izuzetnu važnost za srednjevekovnog čoveka imali su hodočasnički putevi poput Rima, Santiaga de Kompostela, Š artra, Remsa i mnogih drugih.
Naravno, mnogo toga bilo je drugačije nego što je danas jer su mnoge pojave bile neotkrivene i neshvaćene. Smatralo se da svet stari. Nastajale su mnoge hronike koje su govorile o znacima koji upućuju na ostvarenje Eshatona. Oko 1000. godine čovek je živeo u iščekivanju kraja sveta. Za to iščekivanje vezuju se i strah i sreća. Sreću je srednjovekovni čovek osećao pri pomsli na večno blaženstvo koje će uskoro nastupiti. A strah zbog časa kada će svi biti isti među jednakima i kada će pravednici otići u raj (koji se po verovanju nalazio u Mesopotamiji), a grešnicima je sledio ulazak u Ad (na teritoriji između Južne Italije i Sicilije). Da ste živeli u doba srednjeg veka mogli ste biti član jedne od mnogih organizacija koje, vođene svojim idealima, uveravaju da su vaše misli i postupci bezgrešni pa vam je tako predodređen raj. Sa druge strane, mogli ste i prodati svoje imanje, a potom putovati po svetu kako biste videli ovozemaljska dobra i lepote. Ljudi toga vremena očekivali su da će se kraj sveta dogoditi u Jerusalimu onda kada poslednji car položi krunu na Hristov grob. Zastrašujuća činjenica za čoveka toga vremena bio je i pad Carigrada četiri decenije pre očekivane godine.
Predrasude koje su stvorene o mračnom srednjem veku imaće svoje opravdanje kada shvatite da je čovek toga vremena svoje večeri provodio u straćarama osvetljenim slabom vatrom ognjišta, u monaškim ćelijama uz uljane lampe ili u prostranim dvoranama i hodnicima zamkova osvetljenim samo bakljama. Takvi su bili i prizori po gradovima i selima. Sa druge strane, vredi primetiti da je takva slika svojstvena i periodu renesanse i baroka. Podstaknut pričama i legendama srednjovekovni čovek je bio sklon mnogim oblicima sujeverja protiv kojih su čak pisani i traktati. Dok je u grčkoj mitologiji lepa žena svetlih očiju bila poznata pod imenom Glaukopis, srednji vek takvoj ženi pripisuje epitet veštice koja može nauditi časnom čoveku ma kome sloju društva on pripadao. Zatim, 28. decembra (na dan pokolja Vitlejemske dece) nije se započinjao nikakav posao niti se polazilo na put jer se taj dan smatrao nesretnim. Čvrsto se verovalo i da čovek ne stari za vreme dok sluša bogosluženje.
Moguće je da upravo bežeći od svega toga srednjovekovni čovek podiže crkve u kojima oseća sigurnost i božansko prisustvo. Već u vremenu romanike započinje se sa igrom svetlosti koja prodire kroz vitraže. U gotskim katedralama dimenzije rozeta i prozora značajno se uvećavaju pa tako razmaknute zidove sve više drže potporni zidovi i nagnuti lukovi. Katedrale su sada u službi svetlosti koja nadire kroz otvore. Ako shvatite da su ti rani vitraži rađeni pojedinačno i da ne spadaju u serijske proizvodnje, shvatićete i značaj ovih remek dela. Vremenom prozori bivaju sve uži i zašiljeniji te tako bivaju nanizani jedni pored drugih i razdvojeni samo tankim stubovima i ukrašeni malim medaljonima sa prozorima koji se ređaju jedan iznad drugog. Oko sredine XIII veka u slikarstvu vitraža dolazi do potpune promene: napušta se tamna koloristička gama, a staklo postaje prozirno. Unutrašnjost na taj način biva oživljena blještavom intenzivnom svetlošću. U tom okruženju čovek mora imati osećaj bliskosti sa Bogom. Okupan takvom svetlošću on mora osetiti delovanje Boga u prostoru crkve. Naravno, nisu sve srednjovekovne crkve očuvane u svom punom sjaju, ali fascinacija takvom celinom je prvi utisak koji doživljava čovek kako srednjeg tako i XXI veka.
Srednji vek je veoma emotivno razdoblje. Ovo naše razdoblje je, u poređenju sa srednjevekovnim, veoma plastično i potpuno suprotno. Međutim, takvo svetlo arhitektonsko okruženje mora makar na tren nadjačati mračne misli svakoga čoveka ma u kom vremenu on živeo: emotivnom ili plastičnom.

Miljana Stričević, Filozofski fakultet