Zemljino magnetno polje

Zemljino mag poljeNauka

Da je zemlja jedan veliki prirodni magnet, verovalo se sve do 19. veka, tačnije do 1820. godine kada je Hans Kristijan Ersted (Hans Christian Oersted) primetio da se magnetska igla kompasa pomera kada se približi provodniku kroz koji teče struja. Otkriveno je da se u okolini prostora, oko kružno namotanih navojaka kroz koje teče struja, javlja magnetsko polje, po prirodi jednako onom koje se javlja kod prirodnih magneta.Sve nedoumice vezane za poreklo Zemljinog magnetskog polja otklonjene su zahvaljujući radu poznatog fizičara Pjera Kirija (Pierre Curie).On je, zajedno sa svojom suprugom Marijom Kiri (Maria Scladowska Curie), krajem 19. veka, vršio eksperimente i utvrdio da feromagnetski materijali gube svoja magnetska svojstva kada dostignu određenu temperaturu.
Danas je ona poznata kao Kirijeva temperatura i za gvožđe iznosi 750ºC. (Ovaj par naučnika je 1903. godine dobio Nobelovu nagradu iz fizike za rad delimično zasnovan na ovom otkriću.) Temperatura Zemlje se povećava sa dubinom, i već na 25 km se premašuje Kirijeva temperatura svih feromagnetskih materijala. To je veoma tanak sloj Zemljine kore, ako se ima u vidu da njen poluprečnik iznosi 6345 km. Ovaj površinski sloj je dobro ispitan i ne pokazuje prisustvo jake magnetizacije. Zemljino magnetsko polje je zato jedan ogroman elektromagnet koji je posledica struja koje kruže unutar njenog jezgra.
Sigurno najvažnija uloga ovog polja jeste to što nas ono štiti od pogubnog uticaja solarnog vetra i kosmičkog zračenja. Veoma je sabijeno na strani okrenutoj Suncu, usled pritiska čestica solarnog vetra.  Uticaj polja je takav da na njih deluje normalno na pravac talasnog fronta čime se ove čestice skreću i zaobilaze površinu naše planete.
Zemljino magnetsko polje je jedna od prvih izmerenih fizičkih veličina. To je uradio nemački matematičar Karl Fridrih Gaus (Carl Freidrich Gauss) 1835. godine, novom matematičkom metodom koju je razvio upravo za tu potrebu. Izračunata je vrednost magnetskog momenta (M), fizičke veličine koja u potpunosti opisuje magnetsko polje. Njegova veličina se prati već 170 godina i u tabeli se mogu videti izmerene vrednosti i imena naučnika zaslužnih za njihovo dobijanje.
Tabela pokazuje da se Zemljino magnetsko polje ponaša kao i svaki drugi elektromagnet u odsustvu spoljnjeg izvora energije, tj. da njeno magnetsko polje eksponencijalno opada.  Brzina ove promene se najslikovitije može opisati vremenom poluživota koje iznosi oko 1400 godina. To znači da se jačina Zemljinog magnetskog polja smanjuje za dva puta svakih 1400 godina.
Najnovija merenja urađena od strane Međunarodne Unije Geodezije i Geofizike (International Union of Geodesy and Geophysics - IUGG) potvrđuju ove podatke. Oni su mnogo preciznijim merenjima u poslednjih 35 godina zaključili da Zemljino magnetsko polje gubi polovinu svoje ukupne energije svakih 1465 godina.
Rezultati ovih merenja dostupni su pod nazivom International Geomagnetic Reference Field (IGRF). U pitanju je najnoviji matematički model Zemljinog magnetskog polja koji je u širokoj upotrebi u naučnim istraživanjima i koji je dovršen u decembru prošle godine.
Prihvaćen zbog neoborivih dokaza od strane svih naučnih krugova, ovaj podatak je iznenađujuće malo poznat u javnosti obzirom na njegov značaj. Razlog tome su možda direktne implikacije koje proizlaze iz činjenice da magnesko polje Zemlje veoma brzo opada.
Kalkulišući o budućnosti mogu se predvideti brojne promene na našoj planeti koje će biti primarna ili sekundarna posledica ovoga. Verovali ili ne, mnogo su važniji zaključci koji se dobijaju sagledavanjem prošlosti. Tu su odgovori na pitanja koja su prisutna u ljudskom rodu od samih početaka razvijanja logičkog razmišljanja i filozofije, o našem poreklu nas, poreklu naše planete i celog svemira.

Kada se jačina Zemljinog magnetskog polja ekstrapolira unazad u vremenu, zaključuje se da je pre 8000 godina ono trebalo da bude jednako polju magnetske zvezde, što je nemoguće. Pre samo 20.000 godina, magnetsko polje bi bilo dovoljno jako da indukuje struje koje bi sasvim sigurno sprečile postojanje bilo kakvog života na Zemlji. Pre 50.000 godina magnetsko polje bilo bi jednako polju pulsara, najsnažnijem emiteru energije u svemiru.
Imajući sve do sada pomenute naučne činjenice u vidu, zaključuje se da je naša planeta Zemlja sigurno mlađa od 10.000 godina. Ovaj podatak je možda čudan onima koji su gradivo u školi i fakultetu prihvatali zdravo za gotovo i koji se nisu obazirali na površnost i nepostojanje logike u pretpostavkama nekih naučnih metoda i teorija. Jedan od primera za to upravo je vezan za Zemljino magnetsko polje kao i za posledice njegovog opadanja.
Naime, sa opadanjem Zemljinog magnetskog polja, do Zemljine atmosfere dopiru sve veće količine solarnih vetrova i kosmičkog zračenja. Ovaj porast prouzrokuje sve brže stvaranje ugljenika C14  koji se koristi u najzastupljenijoj metodi datiranja. Ova metoda je zasnovana na pretpostavci da je brzina generisanja ugljenika C14  konstantna, što nije tačno.  Upravo zahvaljujući njoj dobijene su nestvarne brojke koje smo svi čitali u udžbenicima biologije, istorije, geografije, itd. Imajući u vidu da je brzina generisanja ugljenika C14 bila jednaka današnjoj, kada je ona u stvari bila izuzetno mala, umesto stotina godina dobijene su desetine hiljada, a umesto hiljada dobijene su stotine hiljada i milioni godina!
Ono što se učenicima i studentima servira kao objašnjenje uz ostale podatke, i preko čega se brzo prelazi je čudnovato tvrđenje da Zemljino magnetsko polje menja svoj polaritet u vremenu. Dokaz, razlog ili objašnjenje ovog tvrđenja niko nikada nije dao niti ga danas ima. Verovati u jednu ovakvu izmišljotinu je, blago rečeno, naivno.

Prvi koji će se složiti sa ovim trebalo bi da budu studenti elektrotehnike koji su u laboratoriji za elektroniku svojim očima pratili procese opadanja struje i napona na krajevima kalema nakon prestanka delovanja izvora energije koji je prethodno uspostaviomagnetsko polje u njemu.  Podatak da su Zemlja, i ceo svemir veoma mladi, može i astronomima da razjasni neke zegonetke za koje oni tvrde da ne postoji objašnjenje. Jedna od njih je vezana za supernove. Za one koji ne znaju, supernovom se naziva nekoliko tipova eksplozija zvezda. To su eksplozije ogromnih razmera koje na nebu proizvode, golim okom vidljive, veoma svetle oblike čija svetlost ne jenjava nedeljama ili čak mesecima.
Danas ne znamo samo za supernove koje su se dogodile u bliskoj prošlosti već i za one koje su se dogodile i pre hiljadu godina. Zapisi o njima nastajali su paralelno u različitim delovima sveta. Oni potvrđuju pravilo koje i danas postoji da se supernove javljaju u proseku svakih 25 godina. Ostaci eksplozije se mogu videti uz pomoć teleskopa. Udaljavaju se od njenog centra i procenjuje se da ostaju vidljivi preko milion godina!
Ko veruje u evoluciju trebalo bi da očekuje da je nakon miliona i miliona godina, nebo potpuno prekriveno takvim ostacima. To, naravno, nije slučaj. Na nebu postoji svega oko 200 ostataka supernova što je jedva dovoljno da pokrije 7.000 godina. 
Odmah se razjašnjavaju još neke "misterije" moderne astronomije. Niko ne može da objasni postojanje kometa u Sunčevom sistemu. Po teoriji evolucije pretpostavlja se da su one stare upravo koliko i Sunčev sistem, tj. oko 13 milijardi godina. Nasuprot tome, svedoci smo njihovog brzog raspadanja tokom svakog prolaska pored Sunca. Rep komete koji vidimo tokom njenog prolaska, upravo je posledica tog raspadanja. Komete gube toliko svoje mase, da većina ne može da opstane ni 10.000 godina. Zar to ne govori da su Sunce, Zemlja i ostale planete mnogo mlađi?
Neverovatno, ali rešava se i dilema postojanja spiralnih galaksija, stara više od pedeset godina. I naša galaskija, Mlečni put, jedna je od njih. Kod svake od ovih galaksija, pa i naše, uočeno je nešto veoma zanimljivo. Zvede bliže centru galasije se oko njega okreću većom ugaonom brzinom od zvezda na njenom obodu. Posmatrane brzine su tako velike da bi u slučaju da je naša galaksija čak i 1000 puta mlađa od evolucionističke pretpostavke, odavno bila običan bezlični disk i nikako ne bi mogla da ima svoj sadašnji oblik.
Svi ovi podaci su samo delić beskrajnog broja dokaza koji ukazuju da je svet veoma mlad i da je stvoren za veoma kratko vreme. U gotovo svim školama na svetu zakonom je direktno ili indirektno zabranjeno i spomenuti postojanje druge teorije osim evolucije.  Umesto toga, prave se veoma lepo oslikane knjižice o dinosaurusima za decu predškolskog uzrasta koje počinju rečima: "Pre više milona godina..."
Možemo samo da se pitamo zašto nam se od malih nogu prezentuju selektovane informacije. Zašto nam se neosnovane pretpostavke serviraju kao činjenice i zašto su već davno drugi odabrali u šta ćemo verovati umesto da mi to učinimo sami?

Nenad Tešović