Govori srpski da te ceo svet razume!

srpskiKako danas stranci, pa još studenti žive u Srbiji? Š ta vole, a šta ne? O svojim iskustvima  govore Marc, Isabella i Lietty

Godine izolacije, nemira i suza učinile su da sospstvenu zemlju posmatramo kao daleku zabit i poslednju destinaciju u glavama stranaca. Zaboravili smo da hvalimo sebe i možda smo i sami stvorili predrasude da "nas niko neće". Ogluveli smo i kao da ne čujemo sve te strane jezike oko nas. Oslepeli smo i ne vidimo ljude drugih rasa kako šetaju Beogradom. Kao da smo naučili da živimo sami i budemo sebi dovoljni pitajući se "zašto bi neko došao ovde da studira?". Odgovor ćemo naći u sudbinama, okolnostima, putevima ukrštanja, okretanju globusa i nasumičnim ubadanjem prsta baš na Srbiju.

Kad sudbina umeša prste"

Ako se slučajno jednog dana nađete u delu zgrade Filološkog fakulteta u Beogradu, gde ćete oko sebe čuti engleske konstrukcije prevedene na srpski, reči samo u nominativu i  poneko "ć" umesto "č", definitivno se nalazite u Centru za srpski jezik. Nastava srpskog jezika za strance organizuje se od 1986. godine. Po rečima sekretara Centra, Jasmine Š ević, kroz Centar godišnje prosečno prođe oko 150 ljudi, bilo stipendista bilo onih koje su različite životne okolnosti nanele u Srbiju. Osim ove jednogodišnje nastave organizovane za početni, srednji i viši stepen znanja, postoje i letnji kursevi u trajanju od tri meseca, za koje važi takođe velika zainteresovanost.

Na novoskovanom "srpsko-engleskom", Marc Dalbos, ambiciozni 22-godišnjak iz Bordoa objašnjava mi kako je pun ideja za svoju budućnost, ali da ipak još uvek želi samo da uči. Posle završenog studiranja italijanskog i engleskog u Š paniji, upisao je slavistiku u Parizu. I kako kaže: "Gde mogu srpski bolje da naučim ako ne u Srbiji!?". Uz sve pohvale za nastavu na Filološkom, priznaje da ponekad oseća da na fakultetu vlada haos i da nekada čak nije siguran ni gde ima predavanja. Predavanja iz ruskog koja pohađa znatno mu olakšavaju učenje srpskog jezika i veruje da će bez problema položiti završni ispit koji ga očekuje na kraju školske godine na matičnom fakultetu. Š etnje po centru Beograda uvek rado menja šetnjom kraj Dunava zemunskim kejom - svojim novim, trenutnim domom od oktobra 2005. Sa neverovatno mnogo topline govori o tome. Kaže da kada ne uči u Narodnoj biblioteci, koja ga je oduševila mirom i radnom atmosferom, voli da pogleda dobar evropski film.  I zna da se razbesni kada zbog nedovoljne informisanosti i nesnalaženja u Beogradu propusti dobru izložbu.

"Ja sam iz Niš"

Isabella Bonasia, komunikativna Italijanka, pričajući svoju priču o životu u Beogradu na tečnom srpskom, povremeno mi upućuje upitne poglede i zastajkuje čekajući da je možda ispravim. Ohrabrujem je da nastavi, jer posle tri godine studiranja srpskog uz portugalski i francuski u Italiji i pohađanja srednjeg nivoa srpskog za strance u Centru, ona zaista dobro govori naš jezik. Ona na to samo sramežljivo odgovara: "Ali ipak, moram još da učim. Padeži su mi najteži. Zato svima koje upoznajem odmah u šali kažem - Ja sam iz Niš!" Skromno objašnjava da kao stipendista naše vlade, sa besplatnim smeštajem u  studentskom domu "Rifat", ona jednostavno mora da bude zadovoljna. Zaista tako i deluje. Ljute je jedino dugo čekanje gradskog prevoza i nepostojanje zabrane za pušenje na javnom mestu. Priznaje da joj se nekoliko puta desilo da je izludi završavanje svakakve papirologije, ali eto, tada se bar osetila kao svaki drugi građanin Srbije. Sa ponosom prepričava kako se izborila da dobije studentsku povlasticu za prevoz posle brojnih poteškoća. Koliko god nostalgično da se oseća, veruje da će je post-diplomske studije, koje tek planira, zadržati u Srbiji malo duže od za sada planiranih godinu dana.

Temperamentna Kubanka, Lietty Martínez Menéndez, odmah nakon toplog osmeha i iskrenog "drago mi je" počinje da čavrlja o popularnim lokalnim kafićima, latino muzici i o tome kako je načula da će ova zima biti oštra. Posle završenog studiranja nemačkog jezika u Kubi, brzo je našla posao, a onda se ubrzo javila potreba za prevodiocima srpskog jezika. Ponuđenu šansu na radnom mestu je prihvatila, bez obzira što su roditelji, kako ona sama priznaje, bili malo zabrinuti stanjem u Srbiji. Od oktobra, 2004. boravi u Beogradu. Posle uspešno savladanog početnog nivoa srpskog jezika za strance,  upisala je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Priznaje da joj ni malo nije lako i negoduje dvosemestralnom sistemu, pošto se totalno opusti kao i svi tešeći se činjenicom da je jun daleko. Padeži i lomljenje jezika pri izgovaranju "ć,č i dž" je najviše ometaju u komunikaciji.  Kuba joj nedostaje, kao i porodica, ali osmeh sa lica joj ne nestaje. Ovde je prijatelji čine srećnom. Govori, sećajući se sa ushićenjem kako ih je sve zabrinula kada se razbolela i propustila nekoliko predavanja. "Ljudi su ovde slični ljudima sa Kube - temperamentni i uvek vole da"" Onda se iznenada ućutula i samo očima pokazala na kriglu piva. Namrgodi se pri pomisli na sneg, koji je prvi put u životu videla prošle zime u Srbiji.

Jednom se odrasta i svako bira način na koji to čini. Uvek je bilo i biće onih koji žive bez tabua, suludih predrasuda, željni izazova, smeli, kulturno drski i rešeni da kroz život idu neutabanim stazama. Recimo, strani studenti u nedovršenoj Srbiji. Rešili su da progovore na jednom više (ne)svestkom jeziku, izbore se sa reformama prilagođavanja Bolonjskoj deklaraciji i steknu potrebno stručno znanje. Ali ne samo to. Oni se ovde tako uče životu crpeći ono najbolje iz prilika koje su im ukazane s jednim jedinim ciljem - da budu i ostanu pobednici.

Milica Petrović, FPN