Kirile, brate Srbine

KiriloJezičarenje

Pre nekoliko nedelja se po beogradskim trotoarima počeo širiti nimalo romantičan natpis "NE GAZI ĆIRILICU". Na prvi pogled mi se učinilo da je, obzirom na mesto na kojem se natpis može naći, trebalo dodati šta se još sve ne sme raditi s našim nacionalnim pismom. Ali, da ostavimo taj problem nadležnim organima zaduženim za čistoću. Međutim, pitanje ćirilice je ozbiljan problem, a i latinice takođe.Možda se ne bih ni zamarao njime da on nije počeo da poprima sve veće razmere, a vrhunac dostigao u najnovijem predlogu našeg budućeg Ustava.

Naime, predviđeno je da ćirilica ponovo postane jedino zvanično pismo, a da ostala pisma (čitaj: latinicu i eventualno glagoljicu?) mogu koristiti nacionalne manjine služeći se svojim jezicima. Nigde, međutim, ne stoji da li je nama, običnim Srbima, dozvoljeno da pišemo latinicom, a poznavajući birokratiju majke Srbije, to verovatno znači da nije. Dakle, ćirilicu na ulice, a latinica - marš!
Zbog čega je ovo pitanje sada toliko bitno? Pa, ako nećemo pričati o ljudskim pravima (a nećemo!), onda da sagledamo čitavu priču iz jezičarske perspektive. Pismo nije samo odlika osobe koja njime piše, već i čitavog naroda. U srpskom narodu se odavno koriste oba pisma, ali je u poslednje vreme kakva-takva ravnoteža koja je postojala između njih opasno poljuljana. I opet dolazimo do čuvenog paradoksa koji ni najveći svetski stručnjaci ne mogu da objasne: Kako dva Srbina mogu da imaju tri mišljenja i kako to da i kada smo složni, jedan mora da odstupi, eto tako, iz inata! Kada su Grci (i ponavljam Grci) Kiril i Metodios došli u zemlju Srbiju da nam reše pitanje pismenosti, mi smo ih odmah prigrlili i prihvatili kirilicu kao svoju. Ako se danas raspitate malo o tome ko su ta dva strana špijuna zapravo bila, u najvećem broju slučajeva ćete dobiti odgovor da su Ćirilo i Metodije (s naglaskom na "o") bili čisti Srbi koji nam podariše "svetu" ćirilicu. U skladu s tim, predačko pismo treba čuvati, a latinicu što pre iskoreniti.
Čitava ova fama potiče od proste činjenice da veoma mnogo ljudi smatra da su srpski i hrvatski dva različita jezika, i da se u srpskom piše ćirilicom, a u hrvatskom latinicom. Uzgred, a šta ćemo s bosanskim i crnogorskim jezikom? Prema lingvistici, ako dva govornika koriste svaki svoj jezik i ne razumeju se, onda su to dva različita jezika, a ako se razumeju, onda su to dijalekti. Jasno je da po ovoj definiciji srpski i hrvatski idu ruku pod ruku kao dijalekti nekog trećeg sistema koji smo jednom davno zvali srpskohrvatski ili hrvatskosrpski. Odvojenim jezicima se mogu smatrati iz političkih razloga i kulturnih razlika, ali to nisu lingvistički kriterijumi. E sad! Kako smo nekada govorili zajednički jezik, tako smo koristili i dva pisma - svako je mogao izabrati svoje ili koristiti oba.
Pa zašto su sada svi podigli glas protiv latinice, u korist pisma koje su nam osmislili braća Grci, doduše, u Vukovoj verziji. Jedno se ne može poreći, a to je da je ćirilica u poslednjih deset godina sve više počela da uzmiče pred latinicom. Razlog za to je sve veći uticaj stranih jezika, u prvom redu engleskog, tako da ćirilicu u svakom slučaju treba podržati i održati, ali iz pravih razloga. A sada - razjašnjenje!
Ne postoje manje ili više vredna pisma, sveta ili pogana, pravoslavna ili inoslavna, naša ili njihova - svako pismo koje je u upotrebi u jednom jeziku je podjednako vredno i značajno - i što ih je više, to bolje po narod koji ga piše. U tom pogledu, Srbi su izuzetno blagosloven narod. Najpre imamo ćirilicu koja svojom lepotom i starinom zrači i čuva baštinu naših predaka, a sa druge strane, imamo i nešto stariju latinicu, pismo drevnih Latina, koja je kroz nebrojene vekove pokazala i dokazala svoju vrednost i koja nas povezuje s najstarijim evropskim tradicijama i kulturom. Učeći decu ćirilici, učimo ih sebi samima, a učeći ih latinici, smeštamo ih gde pripadaju, u srce Evrope, tamo odakle bi mnogi danas rado da nas izbace, tvrdeći da nam put do Evrope tek predstoji. Š ta nam je činiti? Oni, da uzmu geografske karte i istorijske udžbenike, da pogledaju i shvate da su Srbi bili Evropa dok su oni još uvek trčali polugoli i razarali tuđe kulture, a mi da se malo podsetimo i ne zaboravimo kako narodu ovakvog dostojanstva ne priliči da se ograničava na jedno pismo, jednu veru, jednoumlje, i da nam dug put zaista predstoji, ali ne do Evrope, već do svojih korena i sebe samih. A tebi Kirile, Srbine, brate, hvala na pismu kojim si nas prosvetlio!

Igor Solunac