NEKOLIKO KORAKA NAKON BUKVARA

nekoliko korakaOpadanje  popularnosti čitanja ipak nije zabrinulo   samo   optičare. Š alu na stranu, ova činjenica izazvala je po­trebu da se književnosti i književnim delima vrati status koji im je pripadao, i, neizostavno, ozbiljnost u njihovom proučavanju.
Pristup književnom delu zahteva strpljivost i vreme da bismo ispitali da li i šta neko delo može da nam pruži. Na nezadovoljstvo svih kojima lektira predstavlja veliki teret, masovna produkcija i dalje nije došla do idejnog koncepta za instant čitanje. Ipak, za one dovoljno strpljive postavićemo neka pitanja za koja se nada­mo da će ihnavesti da se zamisle na trenutak. Za početak, to je više nego dovoljno... U skladu sa nenametljivošću same književnosti, čitaocu će biti ostavljena potpuna sloboda - da se zamisli - i možda preuzme inicijativu i učini nešto za šta će, nadamo se, imati dovoljno hrabrosti - da počne da koristi člansku kartu svoje biblioteke, ili da prosto okrene sledeću stranicu ovog lista, zaboravi na ovaj članak i ne uradi ništa. (Reč inicijativa čitalac može potražiti u bilo kojem Rečniku istorizama tj. leksema koje su sasvim nestale iz upotrebe budući da je radnja koju su označavale prestala da čini repertoar ponašanja ljudi.)


Jedini način da upoznamo neko delo je da ga pročitamo - naravno, ova izjava nije ni­šta novo. Ali, proučavaoci književnosti zauzimaju dva stanovišta po pitanju čitanja. Ako polaze sa stanovišta autonomije književnog dela, onda sma­traju da dela treba da se čitaju bez prethodnog informi-sanja o imenu pisca, vremenu u kom je nastalo, društvu koje ga je iznedrilo - dakle, treba se prepustiti intuiciji i ličnom doživljaju. Nasuprot njima, drugi pristupaju čitanju iz ugla jednog erudite smatrajući da treba aprio-ri obezbediti sebi neku vrstu «baze» za verodostojnu recepciju. Po njima, svako delo je zasnovano na brojnim činjenicama umetnutim u tekst. Da bi se delo dobro razumelo, treba ga posmatrati u tom kontekstu - poznavanja autora, njegove priznatosti kao pisca i epohe u kojoj je stvarao (npr. realizam i romantizam, i ideje koje oni impliciraju) i si. U prilog ovom stano­vištu najbolje govori činjenica da ova­kav pristup delu pomaže čitaocu da ga shvati onako kako su ga shvatali čitaoci u vremenu njegovog nastanka, u nekom njegovom izvornom značenju. Na primer, Domanovićeve satire su usko povezane sa (tadašnjom) političkom situacijom u Stradiji, pardon, Srbiji. Međutim, ovakav način posmatranja svakako da zanemaruje činjenicu da pojava da se neko delo često shvati na različit način nije mana književnosti i nešto što treba izbegavati, već samo po sebi vrednost. Ova dva pristupa recepciji književnog dela u suštini se mogu posmatrati kao subjektivan i objektivan pristup. Koliko su u pitanju nijanse pokazuje "eksperiment" koji je izveo jedan profesor književnosti. Postavio je svojim studentima zadatak da analiziraju nekoliko pesama, ne navodeći pri tom imena njihovih autora. Dosta studenata je veoma negativno ocenilo radove pozna­tih pesnika, što, može se sa sigurnošću reći, ne bi bio slučaj (ili barem ne u tolikoj meri) da su znali čije pesme analiziraju.

Poznavanje činjenica u vezi s delom često npr. kad je u pitanju poznati pisac, dovodi, ne do objektivnog, već sasvim neočekivano, do subjektivnog pristupa. Sukob ova dva stanovišta koja zauzimaju proučavaoci, po meni se ne može razrešiti potpunim odbacivanjem jednog od njih. Oba pružaju specifičan uvid u neko delo i trebalo bi smatrati vrednim svako ponaosob, kao i bilo koje shvatanje koje ima nameru da pomiri ova dva stanovišta. Jedina tvrdnja koja može da važi za svako književno delo jeste da ono do­pušta nebrojeno mnogo interpretacija od kojih su sve na svoj način tačne ako su zasnovane na čitanju i poznavanju dela. Dakle, oni koji u jednom delu nastoje da pronađu jednu ideju koja pretenduje na apsolutno važenje, zalutali su i traže egzaktnost na polju u kom ona ne predstavlja vrednost. Književno delo nije naučna rasprava i ne sme da bude dogma jer se tako gubi njegova polisemija koja je njegova suština. Višeznačnost omogućava bezbroj perspektiva iz kojih će se delo posmatrati i od kojih ni jedna nije pogrešna štaviše, svaka je poželjna jer omogućava delu da se stalno iznova pojavljuje kao drugačije i ostvari u svom punom potencijalu. Svoj potencijal delo ne može da ostva­ri bez onih koji ga čitaju.


Jednom napisano delo koje je za­počelo svoj samostalan život odvojivši se od svog autora, uspostaviće specifičnu interakciju sa svakim čitaocem. Dijalog na liniji delo-čitalac jeste specifičan vid dvosmerne komunikaci­je u kojoj čitaoci nisu oni koji samo prihvataju informacije, već imaju i aktivnu ulogu zato što informacijama daju značenje koje važi samo za njih. Čitanje dela pruža jedinstven doži­vljaj sam po sebi i omogućuje da se ostvare čitaočevi kreativni potencijali. Marko Kraljević, knez Lazar, Stefan Nemanja, Karađoz i mnogi drugi likovi iz književnosti biće doživljeni na različite načine iz ugla studenta književnosti, teologa, istoričara, etnologa ili "običnog" čitaoca. (Pridev "običan" nema funkciju da potceni ova­kvog čitaoca već samo da ukaže na to da njegov pristup delu nije zasnovan na određenoj interesnoj sferi.) Zatim, ako se uzmu u obzir razlike koje se ukazuju kad se svaki čitalac posmatra kao individualno biće, jasno je da je broj varijacija na "temu" književnog dela beskonačan.


Ono što odlikuje književnost je da se broj književnih dela neprestano uvećava jer ona ne zastareva, za razliku od npr. tehnike. Ono što joj se sasvim sigurno ne može osporiti je trajnost. Jedno pored drugog na nečijem pisa­ćem stolu naći će se Homer, sv. Sava, F. Kafka, M. Selimović, I. Andrić i mnogi drugi. T. S.Eliot, književni kritičar, video je književnu tradiciju kao spoj "vanvremenskog" i "vremenskog" i zastupao mišljenje da čitava evropska literatura, posmatrana počevši od Homera, istovremeno egzistira i sačinjava jedan poredak.


Neko će reći, sve je to lepo, ali iz perspektive savremenog čitaoca potpuno je očekivano pitanje: kakvu korist uopšte čitanje nekog književnog dela može da donese? Ovo pitanje zadire u suštinu književnosti. Treba li neko delo da bude tendenciozno - napisano, dakle, u nameri da ostvari neki cilj, ili književnost treba da bude, u skladu sa načelom larpurlartizma, dovoljna sama sebi? Utilitar-nost, ako se nalazi u delu, trebalo bi da bude samo jedan od aspekata dela, ali nikako ne jedini. Vrednost basni se ne nalazi (samo) u njihovoj didaktičnosti, već i u njiho­vom alegorijskom izrazu i drugim stilskim osobenostima. Književnost strogo usmerena na ostvarivanje nekih pro­gramskih ciljeva jednostrana je i nije književnost u pra­vom smislu reči. Savremena orijentacija na svrsishodnost i primenljivost znanja previđa važnu činjenicu: da su književnost, kao sastavni deo obrazovanja, i obrazovanje u celini, vrednosti po sebi. Možda će neko ovo nazvati idealizmom i utopističkim posmatranjem stvari, ali, bilo ko ko je nekada pročitao neku knjigu i uživao u njoj, shvatiće.


Ovaj tekst nema cilj da ubedi čitaoce u neoborivost iznetih stavova.Želimo, pre svega, da čitaoci zastanu i razmisle o onom što su pročitali. Ukoliko imaju neke pri-medbe autor će biti prezadovoljan - onda to znači da je neko drugi osim urednika i članova autorove uže porodice pročitao ovaj tekst. Razlike u mišljenjima su, u duhu književnosti, apsolutno poželjne.

 

Radmila Racić