PSIHOTERAPIJA ČUDOTVORNIH LEKOVA

lekoviOčuvanje mentalnog zdravlja u Srbiji još uvek je na dnu hijerarhije nege sopstvene homeostaze. Ovo ne treba da nas čudi ako znamo da oko 40 odsto stanovnika naše zemlje nema dovoljno sredstava za ishranu, a čak 60 odsto ne može sebi da priušti adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Takođe, polovina građana ima potrebu za humanitarnom pomoći, a dve trećine je pod stalnim stresom, zbog čega im je neophodna psihosocijalna podrška.Ovakav način života postavlja jake temelje za stres, anksioznost, depresiju, alkoholizam i narkomaniju, probleme u porodici, poremećaje ličnosti... Još uvek nedovoljno medicinski i psihološki edukovan, naš čovek će u takvim situacijama početi da zlostavlja decu i supružnika, opterećuje prijatelje i komšije svojom životnom pričom, gleda u solju, čita horoskop, a kada skupi dovoljno novca radije će ga dati nekoj proročici nego psihoterapeutu.


Zašto se kod nas prednost u rešavanju psiholoških problema daje isceliteljima u odnosu na stručna lica, odgovara nam psihoterapeut i savetodavac iz novosadskog Centra za traumu, Jelena Š akotić - Kurbalija.


- Ljudi se češće obraćaju proročicama i vidovnjacima zato što je psihoterapija, uglavnom, dug proces koji podrazumeva našu ličnu pramenu. Možemo uticati samo na sopstvena osećanja, način mišljenja i ponašanje. Menjajući svoje rea­kcije automatski menjamo i celokupnu situaciju ili odnos sa ljudima koji posle pramena ne može da bude identičan kada se u njemu jedna strana drugačije ponaša. Naravno, psihoterapija ne može preko noći da nam promeni život, ona zahteva vreme i angažovanje samog klijenta. Zato je lakše držati se spoljašnjeg lokusa kontrole: "Nije mi dobro, ali nije problem u meni već u šefu, suprugu, deci, pa ja zbog svih njih patim." Ljudi se osećaju loše kada u prvi mah čuju da oni ne mogu da promene okolinu.


Savetovališta i psihoterapeuti se ne rekla­miraju u komercijalnim medijima što i jeste suprotno od marketinga vidovnjaka. Jelena S. Kurbalija ističe da se građani obraćaju Centru za traumu, uglavnom, posle većih kampanja Cen­tra, a još češće kada čuju da je neko od njihovih poznanika tražio tu vrstu pomoći, jer klijenti daju najbolju reklamu.


 - Mali broj ljudi poznaje one koji posećuju psihoterapeute. Otežavajuća okolnost je što procenjujemo da li je nešto normalno ili ne, na osnovu toga da li je uobičajeno i koliko njih to radi. Ako smatramo da se psihoterapeutu obraćaju samo oni koji "nisu normalni", a za psihologe i psihijatre nismo često ni sigurni šta rade, onda trpimo dok ne postanemo svesni da nije strašno obratiti se za pomoć i da nas drugi neće osuđivati - smatra J. S. Kurbalija.


Kada smo pitali Vidovitu Nadu koja ima svoju agenciju u novosadskom centru Apolo, zašto se građani radije obraćaju ljudima poput nje nego psihoterapeutima, odgovorila nam je daje to zbog osećaja srama.


-           Sramota ih je da dođu i kod mene, a kamoli da odu kod terapeuta. Ovde ljudi dolaze zbog različitih problema tako da su i cene različite. Najniža cena je 400 dinara za jednu posetu, a neke moje kolege naplaćuju i po 100 eura. Pošto se često prepoznam u tuđim ljubavnim problemima, njihovo rešavanje naplaćujem minimalno. Nema pravila koliko puta neko treba da dođe, klijenti sami odlučuju o tome - kaže gospođa Nada.
Š to se tiče cene jednočasovne seanse u nekom od psihoterapeutskih i psiholoških centara, ona se kreće od 1200 do 2000 dinara, u zavisnosti od vrste terapije. Potrebno je najmanje pet do deset seansi, a neke terapije traju mesecima. Novac u procesu psihoterapije ima svoju funkciju koja se ogleda u nestanku otpora koji se prirodno javlja, povećanoj motiva ­ ciji klijenata da se brže otvaraju i iznose svoje probleme, poštujući zakazane termine. Takođe, kada plaćaju, ljudi više obraćaju pažnju na rad samog terapeuta.


Ako se podsetimo sumorne statistike sa početka ovog teksta, možemo slobodno da kažemo da je sve to luksuz za naše prosečne građane, ma koliko njihovi problemi bili ozbiljni. Sva sreća što postoje psihološka savetovališta čija je stručna pomoć besplatna, kao i ona kojima se građani mogu obratiti putem telefona. Jedno od njih je i pomenuti Centar za traumu.


Nedostatak novca, informisanosti i motivacije, uz prevelike predrasude i primitivne pokušaje izlaska iz beznađa kroz čudotvorne lekove, latino sapunice i kvizove, samo su neki od pokazatelja kulture siromaštva na kojoj počiva naše društvo, te je nemoguće razlikovati šta je kultura siromaštva, a šta samo društvo.

Slađana Nedeljković