NEDOSTATAK KVALITETNIH LIDERA

liderPolitička kultura je jedna vrsta kiseonika koja omogućava da nam demokratske institucije dobro rade.
Srbija nije zemlja bez potencijala.Izrazito su visoki potencijali u pogledu sposobnosti ljudi i svega što bismo mogli nazvati nekim društvenim ljudskim kapitalom.Veoma veliki deo tog kapitala otišao je iz zemlje kada su bile teške godine i taj proces nije ni sada zaustavljen.Kada nemaju šansi da dobiju posao,mladi ga traže na drugoj strani...Ali i oni koji se sada vraćaju imaju stalne probleme.Mnogi obrazovani ljudi dođu sa

diplomama uglednih univerziteta u svetu i kada započnu proces nostrifikacije diplome naiđu na velika razočarenja i teškoće.Naime,naša univerzitetska sredina karakteristična je po narcisoidnosti i visokom mišljenju o sopstvenim programima.Stoga se često dešava da se od studenta koji je magistrirao na Kembridžu,Oksfordu ili na nekom od vodećih američkih univerziteta,traži da polaže dopunske ispite ili piše teze od nekoliko stotina strana.Dakle,mlad svet se vraća iz sredine gde bi imao mnogo veću platu,i nailazi na ovakve stvari.Suočava se sa nerazumevanjem i formalnim kriterijumima koji upoređuju trajanje studiranja ovde i tamo a previđaju intenzitet tog studiranja i kvalitet rada.


Ovo je samo jedna ilustracija iz polja koje je meni najbliskije ali verujem da je i u mnogim drugim oblastima slično.Našim ljudima,ni onima koji su otišli,ni onima koji su ostali,ni onima koji su otišli pa odlučili da se vrate,stvarno nije lako.Mislim da su mlađe generacije najviše zakinute.
Ovo je samo jedan deo naše priče,koja je mnogo obimnija i mnogo složenija.   

                                                                                                      
Srbija je u procese tranzicije i promena,koje su zahvatile i sva bivša socijalistička i istočnoevropska društva,ušla sa velikim zakašnjenjem.To nije samo decenija izgubljenih devedesetih godina nego i period koji je predhodio raspadu predhodne Jugoslavije,unutar koje je Srbija imala poziciju proseka u raskoraku između najrazvijenijih delova Jugoslavije i sveta.Osim velikog vremenskog zaostatka,problem po sebi predstavljale su i one pretpostavke koje su pred raspad Jugoslavije bitno umanjene u svakom pogledu,pre svega ekonomskom i političkom,pa se i stim u vezi moglo očekivati da procesi promena neće ići ni brzo ni lako-počinje analizu aktuelnog stanja tranzicije profesor dr Vukašin Pavlović sa Katedre političke sociologije beogradskog Fakulteta političkih nauka i odmah upozorava na postojanje psihološkog problema zbog raskoraka između očekivanog i ostvarenog na samom startu tranzicionog puta.


-Ljudi su,nakon političkih promena,nakon onoga što se desilo u oktobru dvehiljadite,očekivali boljitak u svakodnevnom životu,posebno u rastu životnog standarda,ukratko,da će se sve to direktno i brzo odraziti na povoljnije pozicije svakog od nas.Prevelika očekivanja i male sposobnosti društva,pogotovo novoh političkih elita,dovele su do talasa razočaranja i apatije što se odražavalo u apstinenciji na izborima i sl.Druga vrsta problema vezana je za socijalno-psihološku dimenziju.U prirodi ljudi je da na nevolje koje su prošle gledaju blagonaklonije nego na ono sa čim se suočavaju danas ili na neizvesnost koja ih sutra očekuje.Nevolje koje su prošle i bile velike,u očima ljudi smanjuju se samim tim što su u prošlosti.Naša politička memorija izuzetno je kratka.


Problem postoji u strukturi naših stranaka jer nikako da zaživi jedna leva socijaldemokraska opcija kakva postoji u Evropi koja na legitiman način može da zastupa interese dela siromašnog stanovništva.Tu imamo i problem nepoverenja koje postoji prema međunarodnoj zajednici.Ovo nepoverenje je delom proizvođeno,a delom objektivno uzrokovano time što su mnoge mere međunarodne zajednice u predhodnom periodu bile kontraproduktivne ili imale sasvim negativne "nusprodukte"(sankcije,bombardovanje,...)
No,mislim da uprkos tome postoji jedan trend boljitka koji,istina,ima i uspona i padova,ali je ipak konstantan.Napredovanje nije možda tako brzo kako bismo želeli i sigurno nije ni onakvo kakvo bismo mogli da imamo,ali ma koliko bila "tanka" ta većina u Srbiji,ona ostaje orijentisana ka proevropskoj demokratskoj opciji i promenama.Postoje tu ozbiljni,vrlo,vrlo teški realni problemi,pre svega problemi ekonomskog oporavka.Privreda se sporo oporavlja,proces privatizacije koji se u jednom momentu započeo zahuktao,osporavan je i usporavao se  i to odlaže brže napredovanje.Čitav je tu korpus pitanja,naravno,otvoreno pitanje Kosova.... Dokle god živimo u jednoj"nedovršenoj državi",kao što je to pokojni premijer činđić govorio,kakva je danas Srbija,dotle je teško očekivati jednu demokratsku političku zajednicu.Demokratija se do sada uvek razvijala na granicama jasno omeđene političke zajednice,države,iako,naravno,procesi evropskih integracija i sveobuhvatne globalizacije to sada uzdrmavaju i dovode u pitanje.U svakom slučaju izrazito je teško da se obezbedi ulazak u jedan period normalnih demokratskih procedura i normalnog političkog života,kada nam neće nekakvi politički problemi iz temelja potresati život,u kome će politika postati jedna svakodnevna,normalna stvar koja nam neće dizati pritisak ili šećer.


Postoje univerzalni problemi posebno vidljivi u poslednjim decenijama 20.i na početku 21.veka i vidljivi su kako na svetskoj tako i na evropskoj sceni.S jedne strane imate strahovite društvene probleme i krize,organizovani kriminal,terorizam,siromaštvo,nasilje,veliki broj nezaposlenih i sl.,a na drugoj strani nemate političare sa vizijama i političku elitu koja će imati u vidu period od nekoliko decenija,a ne vođenje politike od danas do sutra.
U osnovi imate nedostatak kvalitetnih lidera.

Demokratija vam ne garantuje najbolje ishode.Jedna od najvećih opasnosti je manipulacija javnim mnjenjem.Odgovornost medija za javnu reč izuzetno je velika.Taj problem nivoa političke i standarda koji postoje u razvijenim demokratskim zemljama,ne može se rešiti drugačije nego razvijanjem nekih civilnih pretpostavki razvijenijeg civilnog društva koji je najveći i najbolji proizvođač toga što zovemo politička kultura.Politička kultura je jedna vrsta kiseonika koja omogućava da nam demokratske institucije dobro rade.Bez toga možete imati parlament,partije,medije,ali ako nemate i neke kriterijume,standarde,norme ponašanja koje se uspostavljaju na polju političke kulture i kulture uopšte onda vam preostaju samo neke zakonske sankcije,administrativne,ali one ne mogu nikada da reše same po sebi taj problem.Ne možete zakonima da podignete nivo političke kulture društva.Vrlo osetljiv proces socijalnog učenja,i medija i svih drugih aktera u civilnom društvu,jeste kritička distanca prema vlasti sa svrhom da vlast ne podlegne jednom mehanizmu koji je u osnovi svake političke moći:da se širi,da opstane,da vlada društvom,da nema granice.


Kako da ostane kritičan prema vlasti i moći,a istovremeno da se ta kritika razlikuje od one kritike koja dolazi od strane starog poretka i onih koji bi hteli da vuku društvo nazad,dakle jedna vrsta konfliktnog partnerstva,problem je koji nisu razrešili ni civilno društvo niti mediji.To je jedna vrsta misije koja bi i medije i druge aktere civilnog društva stavila u poziciju da budu kritički kontrabalans i kočnica svim nedemokratskim pojavama na političkom polju,a sa druge strane da ipak i mediji i civilno društvo ostanu saveznici državi i političkim akterima u svemu što su promene na bolje i što su pokušaji da se reformiše društvo.

Biljana Marković