PUTOVATI KAO SAV NORMALAN SVET

putovati kao sav normalan svetSadašnje statistike pokazuju da dve trećine studenata u Srbiji i Crnoj Gori nije nikada prešlo granice svoje zemlje.Uprkos realnim teškoćama i neprijatnostima,nada ipak postoji.
Mladi ljudi koji ne uspevaju da upotrebe,pa i unovče,svoje znanje u vlastitim zemljama odlaze da to ostvare u onim razvijenijim.Čuveni pasoš na kome su nam zavideli svi drugovi drugarice sa iste strane gvozdene zavese i o kome svedoče naši roditelji,pasoš koji prolazi sve granice bilo je moguće koristiti samo ako ga odobri država,i ako je odgovarajući njen

organ izda izlaznu vizu. Izlazna viza više nije potrebna,ali nam je zato uvedena ulazna.Nju je za zemlje Evropske unije  ponekad teže dobiti nego postati stručnjak na nekom naučnom polju.Ukratko,ako  uspete da pružite uverljiv dokaz da ste student univerziteta,da imate POVRATNU kartu, još nekoliko preostalih nepoloženih ispita,po mogućstvu neku nekretninu u vlasništvu,čitavo malo bogatstvo na računu roditelja,obezbeđen smeštaj u zemlji u koju putujete,domaćina koji garantuje za vaš opstanak tamo,uverenje da ste zdravi i da ćete gledati da zdravi i ostanete bar dok se u svoju zemlju ne vratite,imate realnih šansi da vam u odabranoj ambasadi u putnu ispravu utisnu toliko željenu vizu.Ovi uslovi su činjenica je,ponižavajući.Situacija nije blistava ni kada vam vizu odobre.Na aerodromima svih zemalja EU čeka vas nimalo suptilno ponovno suočavanje sa podozrivim službenicima nepoverljivim prema vašim motivima putovanja.Postoji poseban izlaz do carine za sve koji nemaju pasoš neke od zemalja pripadnica EU .I dok gledate svoje privilegovane kolege iz Pariza,Rima,Madrida, ili Berlina kako im uz osmeh službenici žele dobrodošlicu,čekajući da istraga počne vi stojite u dugačkom redu sa spremnim dokazima i potvrdama da novac i povratnu kartu zaista imate,i da nećete ilegalno raditi i zarađivati.Tim se gore osećate ako i vi i pomenute kolege idete istim povodom na isto mesto,npr.neki studentski seminar ili naučni skup.


Sadašnje statistike pokazuju da dve trećine studenata u Srbiji i Crnoj Gori nije nikada prešlo granice svoje zemlje.Suočeni sa u ovdašnjim uslovima uobičajenim pitanjem-ima li života pre smrti,studenti ove zemlje postaju sve svesniji potrebe da izađu iz klaustrofobične sredine,"vide sveta",oprobaju svoje sposobnosti,steknu dragoceno znanje i iskustvo,i na kraju krajeva,vide kako to sve funkcioniše u nekim drugim okvirima.Pri tom,ukoliko bi im se omogućilo da bez velikih komplikacija i nepotrebnih troškova cirkulišu sa jednog kraja Evrope na drugi kao što to čine svi ostali,većina njih verovatno ne bi živela u nasušnoj potrebi da odavde pobegne glavom bez obzira i nikad se više ne vrati.Time bi se izbrisao osećaj teške izolovanosti i obeleženosti i takva putovanja više ne bi predstavljala nedostižni ideal i luksuz privilegovanih.Na nedavno održanom koncertu u Domu omladine Rambo poručuje svojoj mladoj publici:"Š½elim vam da odete u inostranstvo,bar na pet dana...bilo gde.Da vidite kako je."


Nadajmo se da putovanja i studentske razmene ubuduće neće spadati u domen pustih snova i neostvarenih želja.Uprkos realnim teškoćama i neprijatnostima,nada ipak postoji.Proces evropske integracije je u toku,zemlje se jedna po jedna udružuju u EU ,i sva je prilika da ćemo joj se i sami polako(s naglaskom na polako)priključiti.Paralelno sa tim,dešava se i proces svojevrsne integracije na nivou univerziteta u Evropi.Postoji plan da se do 2010.godine stvori jedinstveni akademski prostor(European Higher Education Area)kako bi univerziteti u Evropi postali konkurentniji i atraktivniji za studente iz čitavog sveta i kako bi se razvila i ojačala intelektualna, kulturološka,društvena i tehnološka dimenzija kontinenta.Svesni da ima previše studenata koji su diplomirali a da nisu imali priliku da bar neko vreme provedu van granica svoje zemlje,predstavnici ministarstava za obrazovanje iz 4 zemlje(Francuska,Nemačka,Italija i Velika Britanija)izrazili su spremnost da obezbede sistem akademskog obrazovanja preko kojeg će se studentima pružiti prilika da istraže i pronađu svoje mesto u naučnim oblastima koje im najviše leže.O tom planu se poveo razgovor u Parizu na Sorboni maja 1998.godine,da bi godinu dana kasnije bio konkretizovan i precizno formulisan u dokumentu poznatom kao Bolonjska deklaracija.Time je započet bonjski proces.Usledili su  sastanci ministara za obrazovanje u Pragu 2001.g.a zatim u Berlinu 2003.sa prvobitnih 29 zemalja članica i potpisnica deklaracije,broj se u medjuvremeu uvećao na 40.Medju nima je i SCG čiji je zahtev za prijem u članstvo prihvaćen na pomenutom sastanku u Berlinu.Potpisivanjem deklaracije zemlje se obavezuju da će ozbiljno pristupiti reformi obrazovnog sistema na svojim univerzitetima,i poštovati i sprovoditi odredbe koje budu zajednički donesene.Cilj procesa nije standardizacija ili uniformisanje evropskog akademskog obrazovanja već međusobno povezivanje i približavanje univerziteta poštujući osnovne principe autonomije i različitosti svakog.Ovakvo povezivanje će za posledicu imati upravo stvaranje jedinstvenog akademskog prostora(JAP) i automatski će povećati mobilnost studenata ,mogućnost zaposlenja,a poboljšati kvalitet studija i samim tim konkurentnost evropskog akademskog obrazovanja u svetu.U bolonjski proces su se uključile i dve mreže(ERIC i  NARIC) čiji su pokrovitelji Savet Evrope i UNESKO s jedne,i Evropska komisija s druge strane.One su preuzele na sebe zadatak da olakšaju priznavanje diploma unutar budućeg JAP-a i drugih delova sveta.Najkonkretnije, obavezale su se da do 2005.g.omoguće da se svim studentima besplatno izda tzv.dodatak uz diplomu(Diploma Supplement)na nekom od značajnijih svetskih jezika.Takođe,sarađivaće na razvijanju sistema kredita  u ocenjivanju i formiranju stečenih diploma iz čega će se videti šta osoba praktično zna i ume da radi sa zvanjem koje ima.Doprinos rada ove dve mreže leži u tome da će student,ukoliko u bilo kom trenutku poželi da nastavi ili nadogradi obrazovanje u nekoj drugoj zemlji ili ukoliko želi da se tamo zaposli,imati dokument o svom obrazovanju razumljiv službenicima date obrazovne ustanove ili poslodavcima.


Š to se tiče učešća slabije razvijenih zemalja u koje spada i naša,Evropska unija,komisija i svi relevantni faktori i institucije pokazuju dobru volju i spremnost da nam pruže pomoć u priključivanju ovom procesu.Pokrenute su brojne inicijative da se našim studentima i nastavnim kadrovima odobre stipendije i subvencije,omoguće obuke i programi studentskih razmena.Svakako,pod jednim uslovom-da pružimo garanciju da ćemo sprečiti odliv mozgova iz zemlje tako što ćemo svoje studente po obavljenom poslu u nju vratiti.Pošteno.
Sledeći sastanak ministara će se održati u Bergenu u Norveškoj maja 2005.g.Tada će i naši predstavnici iz ministarstva obrazovanja imati priliku da prezentuju svoj domaći zadatak koji su po prijemu u članstvo dobili,a tiče se procene stanja na domaćim univerzitetima,koraka koje je potrebno preuzeti da bi se reformisao sistem,kao i onih koji su već preduzeti.Ima li zivota pre smrti ostaje da vidimo.
                                                                                         

U svojoj Autobiografiji-o drugima,Mihiz beleži ovu priču,sada već preko pedeset godina staru,a eto svedoci smo da uopšte nije izgubila na aktuelnosti: "Sa grupom naših izletnika za Pariski sajam,došao je i mladić student tehnike,ludo zaljubljen u televiziju.Znao je o njoj mnogo u zemlji gde i ne postoji i zbog nje je,kao zbog ljubavnice,došao ovamo .Odmah je odleteo na sajam i nije se odmicao od boksa televizije.Znao je francuski,počeo da razgovara sa ljudima iz preduzeća.Začudili su se znanju ,obaveštenosti,strasti mladića iz zemlje koja još nema televiziju u ovoj zemlji koja je i sama ima tek odskora.Rekli su mi da bi mu mogli omogućiti da radi kod njih , da praksom oplemeni svoje odlično teoretsko znanje.Lud od sreće,otrčao je tamo gde treba,u ambasadu,konzulat,da mu produže vizu.Rečeno mu je da ne može.Moljakao je,kukao kako to samo strasnici znaju uveren u svoju pravdu,a neko ko moćda toga dana nije bio raspoložen ili ko  možda starno nije mogao da učini to što je tražio-svejedno-rekao mu je rečenice zbog kojih i pišem ovu mučnu anegdotu:
-znam ja.Ti bi silom hteo da ostaneš u inostranstvu.Pa lepo!Ostani!Našoj zemlji nisu potrebni ljudi kao što si ti.Našoj zemlji su vrlo potrebni takvi ljudi kao što je ovaj mladić koji je sav slomljen seo na voz i vratio se za Beograd.   

 Koliko li je samo snuždenih lica i srušenih snova mladića i devojaka koji su imali želju da svoje znanje i umeće plasiraju ili steknu na nekom od unostranih univerziteta,a dobili su baš ovakav odgovor.S jednom prilikom koja doduše nije nista manje tragična.U vreme kada Mihiz piše ovu priču naša zemlja kojoj nisu potrebni ljudi kao onaj mladić se zaista i odnosi na našu zemlju.Danas,taj mladić nije potreban zemlji u koju bi želeo da ide.

Jadranka Pantelemonov