Počni od početka, vrati se na početak

Jovana-ZdjelarevicIdealno zanimanje ne postoji, ali postoji idealni splet okolnosti da se bavite onime što zaista i želite. Da sklopite ono lepo i korisno. Jovana Zdjelarević je mlada Novosađanka koja je uspela u tome: svoju želju da se bavi novinarstvom je i ostvarila, a poslednje četiri godine pokazuje da je novinarska scena koja vlada Srbijom neće tako lako pokolebati. Pored dosadašnjeg angažmana u Novosadskoj hronici dnevnog lista „Dnevnik“, kao studentkinja žurnalistike na novosadskom Filozofskom fakultetu stekla je iskustvo u televizijskom novinarstvu, a stažiranje na studentskom radiju u Francuskoj donelo joj je dragoceno radijsko iskustvo. Jovana je 2013. godine dobila nagradu Novosadske novinarske škole za sveukupni angažman, promovisanje javnog interesa i rodne ravnopravnosti. Mlada, uspešna novinarka koja se ne plaši sebe, svog uverenja i koja je svakog trenutka spremna za dobru svirku.

VOX:: Šta je za vas novinarstvo?

Kreativna i društveno odgovorna profesija.

VOX:: Šta vas najviše uzbuđuje kad je vaš posao u pitanju?

Konstantno učenje i saznavanje informacija koje (u idelanoj varijanti) drugi ne znaju.

VOX:: Šta je to što vi pokušavate da promenite?

Uvek najpre prepoznajem greške kod sebe koje pokušavam da promenim, na profesionalnom i neprofesionalnom planu, potom nepravilnosti u neposrednom okruženju, pa se valjda sa iskustvom i odrastanjem ti koncentrični krugovi šire…

VOX:: Novinarstvo uvek teži ka nekim promenama, da li se slažete s tim?

Ne mislim da novinarstvo uvek i nužno teži ka promeni, mislim da pre svega teži ka razjašnjavanju i rasvetljavanju pojava i procesa u društvu te uzročno-posledičnih veza među njima. Tek kad je to jasno, novinarstvo može da teži ka promenama koje su nužne da bi svi oni koji čine društvo živeli dostojanstvenim životom.

VOX:: Koji deo svoje dosadašnje karijere biste istakli?

Novinarstvom se bavim kratko, tek četiri godine, pre toga su bili studentski dani. Do sada mi je, ma koliko zvučalo kao kliše, svako novinarsko iskustvo bilo dragoceno. I rad na studentskoj emisji „Dekodiranje“, i rad u redakciji Novosadske hronike dnevnog lista „Dnevnik“, pisanje za „Vojvođanski magazin“, stažiranje na studentskom radiju u Francuskoj, novinarski seminari i obuke na koje sam išla… Mislim da će mi i nadalje svako iskustvo biti važno jer je profesija takva – svaki put je pred tobom nova tema (ili stara, ali s novim elementima), novi sagovornici, novi pristup, i trudiš se kao da je prvi put. Dobro, rutina se stiče, ali uvek si potpuno fokusiran na temu i maksimalno se trudiš.

VOX:: Šta za vas znači nagrada koju ste ove godine dobili od Novosadske novinarske škole?

Prva je i neočekivana. Nije bilo konkursa pa da namenski nešto napravim/napišem kako bih pobedila, tako da je zbilja bilo iznenada. Novosadska novinarska škola smatrala je da moj dosadašnji rad zavređuje tu nagradu i ja sam ponosna na to. Važno mi je i što je to upravo organizacija koja se bavi medijima, dakle neko ko zna šta je dobra novinarska praksa.

VOX:: Rad kojeg kolege cenite?

Izuzetno poštujem reči i dela Borisa Dežulovića i Predraga Lucića. Volim da čitam Antu Tomića. Poštujem Dimitrija Boarova i Jana Brizu, a imala sam sreću da mi njih dvojica budu predavači tokom studiranja. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković iz Peščanika su izuzetne novinarke. Tu su i Teofil Pančić i Ljubomir Živkov. Ima ih, samo treba stići sve to pročitati, pogledati, poslušati…

VOX:: Šta mislite da nedostaje medijima u Srbiji?

Novac i pre svega poštovanje etičkih principa profesije.

VOX:: Šta, po vašem mišljenju, nedostaje mladima u Srbiji što bi im olakšalo život?

Vaspitanje, socijalna pravda i perspektiva.

VOX:: Šta mislite o obrazovanju koje pružaju srpski fakulteti, više škole?

Ne volim da osipam drvlje i kamenje po obrazovnom sistemu jer sam i sama bila deo tog i takvog sistema; završila sam fakultet i ne vidim da mi je to u bilo kom smislu odmoglo.Da sam mislila da tu ništa ne valja, ne bih studirala. Ok, nisam zaradila milione sa diplomom žurnalistike, ali to je bio moj izbor fakulteta i zanimanja. Ja verujem u neprikosnovenu snagu pojedinca pa je za mene fakultet mesto gde ti, ako želiš, možeš da crpiš znanje od predavača, a ima ih kompetentnih i kvalitetnih, kao i da uvidiš prilike za usavršavanje. A sistem, kao i svaki drugi, ima svoje (u ovom slučaju mnogobrojne) manjkavosti. Samo ne volim da te manjkavosti budu opravdanje za nerad i opštu letargiju.

VOX:: Šta obično kupujete u supermarketu?

Štapiće s kikirikijem i sve vrste čokolada, sem one sa grožđicama.

VOX:: Da li ste putovali negde u skorije vreme i gde?

Skoro sam bila u Sarajevu, a pre toga sam posetila Osijek, Zagreb, Beč, Milano, Pariz… Imala sam sreće da sve te gradove obiđem tokom protekle godine. Volim da putujem po zemljama bivše SFRJ, još samo u Makedoniji nisam bila. Volim da putujem na koncerte, to je idealna kombinacija – u drugom si gradu, ili čak u drugoj državi, a povod je muzika, uz koju uvek idu i drugari. Nema bolje.

VOX:: Knjiga koju ste poslednju pročitali?

Omiljena igra“ Lenarda Koena. Još koja strana pa ću završiti Ljubav i prepreke“ Aleksandra Hemona, a uporedo s tim čitam Enter džehenem“ Damira Avdića i Autoportret s torbom“ Semezdina MehmedinoviVOX:: a. Iako pitanje zahteva jedan odgovor spominjem ih sve, ali ne zato da bih istakla koliko, bože moj, ja mnogo čitam, jer ne čitam non-stop ovim tempom, već zato što su svi oni odlični pisci (a dvojica i sjajni muzičari) vredni pažnje. To ja sad lobiram ne bi li se neko od čitalaca i čitateljki zakačio za nekoga od njih. Umnogome će sebi ulepšati i/ili oplemeniti život.

VOX:: Koji je vaš moto koji vam pruža podsticaj?

Nemam jedan moto. Nekad osvanem s nekom rečenicom u glavi pa odlučim da mi baš ona bude moto tog dana ili prosto neki soundtrack koji biram da me prati. Mehmedinović kaže : „Prijateljstvo je privilegija“ pa o tome ovih dana tako nešto, kao, dumam. A kad mi baš zatreba da samoj sebi izmantram nešto na brzinu… Sve češće otpevam deo pesme „Leb i igri“ makedonskog post pank benda „Bernays Propaganda“ koji u originalu ide ovako :

Почни од почеток, врати на почеток. Заборави на сѐ што те научивме и барај срце во себе. Почни од почеток, и не се плаши.... од себе, од себе

Dakle, kad zafali energije, plana, entuzijazma, ja pomislim na to: „Počni od početka, vrati se na početak, zaboravi na sve što su te naučili i traži unutar srca. I ne plaši se sebe

 

Milena Milenković

Visoka skolastrukovnih studija za vaspitace

Da li su prave vrednosti izašle iz mode?

„Iz njenog ugla“

 

tanja3Mala dela sa velikom ljubavlju predstavljaju njen moto. Majka je troje dece i srećno udata za svoju srednjoškolsku ljubav. Autor je i koordinator nekoliko programa za mlade i već15 godina radi u nevladinom sektoru, zalažući se za promociju pravih životnih vrednosti. Psiholog, edukator, savetnik i „kouč” u treningu, interesuje se i za teologiju, koju vidi u saradnji sa psihologijom. Veruje da su ljubav, vera i nada pokretač pozitivnih promena i transformacije pojedinca. O stanju u društvu, mladima, pravim životnim vrednostima i veri govori Tanja Ilijazović.

Kao svaka odrasla i odgovorna osoba zainteresovana za budućnost svoje dece i pokolenja koja stasavaju, Tanja ne ostaje imuna na trenutnu situaciju u našoj zemlji. Prema njenim rečima, potrebna je promena i to ona koja će doći kao rezultat integriteta i karaktera izgrađenog na pravim vrednostima: promena koja neće nikoga gurati na dno, već ona koja će snagu prepoznati u udruživanju i sinergiji. Promena koja ne poznaje konkurenciju, već u napretku drugih vidi podstrek da se unapredi i razvije, jer se i drugi razvijaju i napreduju.

Mada na pitanje šta je danas odgovorno priznaje da teško može da pronađe pravi odgovor, sigurna je u to da u modi svakako nije ono što bi trebalo da bude: Retko se može čuti za mlade uspešne ljude iz naše zemlje, toliko se malo o njima govori da je to i neprimetno. Naš problem nije u tome što nema za koga da se pročuje, već što nema mesta za takve ljude. Pitam se samo – ako nema mesta za njih, u kom pravcu mislimo da nam se kreće društvo? Zavaravamo se ako mislimo da taj pravac nije očigledan. Citirala bih svog profesora: „Život je veoma predvidljiv. Ako pogledate izbore jednog čoveka, veoma vam je jasna njegova putanja i lako možete predvideti gde će biti za godinu, dve, pet ili deset“. Ako hoćemo da prave vrednosti budu u modi, one treba da budu i zastupljene, da se o njima glasno govori.  

Za nju su prave vrednosti one koje su konstantne i ne menjaju se, a na kojima se i temelji i ustav naše države, samo što nije sigurna da smo ih svesni. Kako naša sagovornica pojašnjava, to su vrednosti koje su zapisane u Svetom pismu, kao što su vera, ljubav i praštanje. Navodi primer himne ljubavi, koja je zapisana u Svetom pismu i kaže da bismo, kad bismo je samo jednom u dva dana pročitali, oplemenili sebe emocionalno i duhovno, a posledica toga bi bila praktična pomoć mnogima kojima je ona potrebna. Bez tih pravih vrednosti, Tanja smatra da nema zdravog i stabilnog pojedinca, lokalne zajednice i društva.

A kako da prave vrednosti vratimo na mesto koje im pripada? Verujem da svaka dobra promena u društvu počinje od pojedinca, jer ako se pojedinac promeni nabolje, nabolje se menja i celokupno društvo. Promena počinje od tebe i mene, sada, a ne „od ponedeljka“. Iako društvena situacija u kojoj se nalazimo ne deluje motivaciono i ohrabrujuće, to nije razlog da mi ne činimo ništa. Svako od nas treba da napravi barem malu promenu, mali korak napred.. Ljudi će često reći „nemam snage“, „istrošio sam se“, „pokušao, ali ne vredi“... Nikad nije kasno da se krene od početka i nije obeshrabrujuće počinjati po ko zna koji put iznova – važno je da se krećemo napred. Moje ohrabrenje svima nama je da ukoliko verujemo da možemo, tako će i biti, a ukoliko verujemo da ne možemo – opet će tako i biti, kaže Tanja.

Društvo bi u filmu promena i oporavka trebalo da ponese jednu od glavnih uloga. Potreban je strateški plan o promociji, izgradnji i implementaciji pravih vrednosti. Edukacija u vrtićima, školama, fakultetima... Potrebna je inicijativa svih institucija, celokupnog društva. Ne bih volela da zvučim kao da trenutno niko ništa ne radi po tom pitanju, jer nije tako. Ipak, sve je to na minimumu koji će nas mravljim koracima voditi napred. Važno je da shvatimo potrebu da ubrzamo korak; mlade generacije stasavaju i vreme ne stoji i ne čeka nikoga, dodaje ona.

Pitali smo je i da li je vera danas izlizan pojam koji je postao imperativ „modernog“ društva. Vera se danas veoma često brka sa religijom, „suvim“ tradicionalnim praktikovanjem običaja. Za mene je bilo iznenađujuće kada sam čula izjavu jedne mlade osobe da je pravoslavni ateista. Ni sada ne razumem šta to zapravo znači. Statistike govore da trenutno u Srbiji ima 91,54 odsto hrišćana, gde se ubrajaju pravoslavni, katolički i protestantski vernici. Na osnovu toga, neko bi mogao da pomisli da je Srbija harmonična zemlja, baš onakva u kakvoj bi voleli da žive, jer je centralna poruka hrišćanstva upravo ljubav. Ali, ako za trenutak zanemarimo statistiku i izađemo na ulicu da kupimo novine ili hleb, ako odemo na posao, prošetamo kroz grad i uveče se vratimo svojoj porodici, shvatamo da se nešto tu ne uklapa. Narušen sistem vrednosti, sve češći razvodi brakova i rizični oblici ponašanja navode nas da se zapitamo kako je moguće da nema korelacije tamo gde bi trebalo da je bude? Ko je onda pravi vernik? Da li mi to, zapravo, ne živimo ono što kažemo da jesmo? Nazalost, moram reći, vera je postala daleka i „prazna“, a ona je na prvom mestu lična i poseduje punoću koja daje svrhu životu i iz koje vrednosti poput ljubavi i praštanja treba da izviru, upravo kao posledica vere, a ne primarno kao cilj za sebe, poručuje Tanja.

tanjaNjen rad

Naša sagovornica radi sa mladima skoro 15 godina, a i sama je autor nekoliko programa za mlade. Zanimalo nas je da li je to teško i gde zapravo pronalazi inspiraciju?

Rad sa mladima me zaista inspiriše. Oni predstavljaju buduće nosioce našeg društva, a budućnost našeg društva zavisi upravo od njihovih vrednosnih izbora. Mladi imaju kapacitet da donesu prave odluke, imaju šta da kažu, samo im treba dati priliku za to. Od mladih možemo mnogo toga da naučimo o životu, to mogu da kažem iz sopstvenog iskustva. Kao edukator i mentor mnogim mladima menjala sam sebe, učila i upoznavala sebe na jedan novi način. Rad sa njima me oplemenjuje i izgrađuje.

U radu sa mladima nije teško, ali ima izazova, i to najviše u domenu organičenja koja sami sebi postavljaju. Postavljaju ih jer dobijaju takvu poruku iz svoje okoline – porodice, škole, medija, društva. Kod mladih se u dovoljnoj meri ne razvija motiv postignuća i empatije, pa imamo nove generacije mladih kojima je teško da nameste krevet, operu sudove,uče... razumeju i saosećaju sa prijateljima, porodicom, svojom okolinom. Mlade generacije u kojima je Fejsbuk i vreme na internetu glavna prekupacija. Kad ih pitate koje su njihove želje i kako misle da ih ostvare, mnogi bivaju zatečeni. Međutim, tu je veoma veliki broj onih kojima treba samo mali podstrek da bi „uzleteli“. I jedni i drugi poseduju isti kapacitet, važno je to prepoznati, ulagati, podsticati i podržati. Mladima smo potrebni mi „stariji“ i to ne smemo da zaboravimo. Mi utabavmo put kojim oni treba da prođu i da ih naučimo da ga utabaju za sebe i generacije koje za njima dolaze. Pitanje je kakav model mi dajemo njima, koji je naziv puta koji mi krčimo?

I sama sam majka troje dece, dve tinejdžerke i jednog đaka prvaka, i razumem sve poteškoće sa kojima se susreću mladi, a i roditelji. Inspiracija i satisfakcija treba da nam bude bolje okruženje u kojem će oni živeti i odgajati svoju decu. Vera je za mene svakako najveća inspiracija i motivacija.

Trenutno radi na projektu „Fokus na novim liderima“ kao koordinator i predavač. Ovaj projekat ogleda se u razvijanju karakternih osobina studenata, obuci u veštinama koje su neophodne za svakog mladog lidera. Takođe, ovaj trening ima za cilj da mlade, kao buduće stubove društva, podstakne da preuzmu aktivnu ulogu u razvoju svojih lokalnih zajednica i na taj način doprinesu razvoju svojih liderskih veština. To su projekti za koje duboko verujem da imaju odjek na duže staze. Ono što smo iskusili prošle godine sa prvom generacijom mladih lidera koji su prošli ovaj projekat jeste potvrda toga. Moram priznati da je, osim predavanja i edukacija, mentorski rad nešto što veoma volim i uživam dok gledam proces razvoja jednog mladog čoveka. Privilegija je imati takvu priliku, zaključuje Tanja.

tanja1

Poruka mladima u Srbiji

tanja2Tanjina poruka bi bila jedna kratka priča o buvama, koju je čula nedavno. Ovako otprilike glasi: Svi organizmi imaju samoograničavajuću tendenciju ako su suočeni sa negativnim iskustvom i neuspehom. Znate kakve su buve. Ako vam u kuću utrči pas pun buva, one će momentalno iskočiti i razleteti se po kući. Buva može da preskoči pola sobe u jednom skoku. Izvesni istraživači rešili su da istražuju ograničavajuća uverenja kod buva, pa su ih stavili u teglu koju su zatvorili poklopcem. Buve su skakale tako visoko da su stalno udarale u poklopac. U jednom momentu im je dosadilo, pa su počele da skaču do centimetar niže od poklopca. Spoljašnji faktori su formirali čak i uverenja buva. Međutim, ono što je interesantno za nas ljude je činjenica da su buve nastavile da skaču samo do određene visine i kad je poklopac sklonjen. Životno iskustvo ih je naučilo da ne skaču previše visoko.

Zato se osvrnite oko sebe, možda je poklopac vaše „tegle“ otvoren, samo što vi to ne znate. I skočite svom snagom koju imate, poručuje Tanja.  

Za kraj još ohrabruje: Naučite da birate dobro, napravite prave izbore, jer vaši izbori čine vas. Kao budući stubovi ovog društva, fokusirajte se na prave vrednosti kao što su ljubav, vera i nada. Koračajte kroz život uzdignute glave, ne nadmeno, već sa saznanjem da uzdignute glave moze ići samo onaj čovek koji ima integritet i izgrađen karakter, jer oni podupiru uzdignutu glavu. Budite omladina koja ljubavlju, trudom, zalaganjem i poštenjem donosi pozitivne promene u svom okruženju. Imate šta da kažete, zato neka se i vaš glas čuje!

Vox tim

 

DOĐOH, NE VIDEH, POBEDIH

milorad-pejicO Miloradu Pejiću moglo bi se govoriti u superlativima čak i ako bismo se otrgli sladunjavog konteksta „toplih ljudskih priča“, toliko čestog u izveštavanju o osobama sa invaliditetom. Svakako treba reći da je Milorad slep, ali i znati da je to tek periferni element definicije njegove ličnosti. U njegovom slučaju, floskula „bolje išta nego ništa“ transformiše se u „bolje sve nego išta“. Zato je dva puta bio prvak na republičkim takmičenjima i dva puta učenik generacije. Studira na dva fakulteta. Diplome nismo ni pokušavali da izbrojimo. Geslo mu je „Dođoh, ne videh, pobedih“, ali ne pobeđuje samo za sebe, već i za druge. Na forumima za slepe daje praktične savete u vezi sa tehnologijom, a osmislio je i periodni sistem elemenata na Brajevoj azbuci. Dok se većina perspektivnih mladih ljudi profiliše veoma uskostručno, čini se da njegova interesovanja uveliko prevazilaze polje jedne nauke, pa čak i sistema nauka. Od Mendeljejeva do Mandeljštama, od Šopena do Šopenhauera...

Kako je izgledalo tvoje školovanje – od prvih koraka u Brajevoj azbuci do prvog mesta na republičkom takmičenju u rodnom selu tvorca srpske azbuke?
- U predškolsku ustanovu sam išao sa ostalom decom, s tim što me je jedna žena podučavala Brajevu azbuku. Do šestog razreda išao sam u specijalno odeljenje za decu sa oštećenim vidom u školu „Milan Petrović“, ali u toj školi nisam pronašao sebe. Uvek sam bio okružen videćima, a moji su me posmatrali kao ravnopravnog člana porodice. Stoga mi je bilo nezamislivo da idem u školu gde nas je troje u odeljenju i gde svi pohađamo različit razred. U takvoj atmosferi javio se osećaj stagnacije, a u životu je najgore kada čovek stagnira na intelektualnom nivou. Zbog toga sam prešao u Osnovnu školu „Vasa Stajić“‚ gde sam završio šesti, sedmi i osmi razred. U toj školi nije bilo problema zbog toga što ne vidim – ljudi su zaista bili korektni. Kao đak generacije i prvak republičkog takmičenja iz srpskog jezika upisao sam gimnaziju, koju sam takođe završio kao đak generacije.

U osnovnoj školi si bio prvi na republičkom takmičenju iz srpskog jezika, a u srednjoj ništa manje bolji iz istorije. Kako su izgledale pripreme za ta takmičenja? Na koji način su testovi bili prilagođeni?
- Za takmičenja sam se pripremao na osnovu testova koje su mi moji čitali. Kasnije, na takmičenjima, u komisiji su bili profesori koji su mi čitali pitanja koja sam ja zapisivao, a potom sam čitao odgovore. Malo je slepih sa velikim ambicijama. Ja sam imao veliku volju, a i danas sam čovek koji ruši barijere.

Bilo ti je potrebno samo mesec i po dana da stvoriš spravu koja ti je omogućila da se snađeš u bespućima periodnog sistema elemenata. S obzirom na to da nisi poput ostalih istraživača mogao da se vizuelno osloniš na nešto što je već otkriveno, kako je izgledao proces združivanja Mendeljejeva i Braja?
- Periodni sistem elemenata na Brajevoj azbuci bio mi je potreban jer bez njega nisam mogao da imam visoku ocenu iz hemije.
Stvorio sam ga tako što su mi ljudi čitali periodni sistem, a ja sam ukucavao podatke u program. Pomoću opcije „search“ program je veoma lako prikazivao potrebne podatke.

Da li danas tvoju spravu koriste drugi slepi učenici?
- Nažalost, vrlo retko. Hemija nije toliko rasprostranjena nauka među slepima. U specijalizovanim školama oni uče samo elementarno, a ja sam u gimnaziju išao sa videćima.
Pritom nikada nisam tražio povlastice, već sam se sâm prilagođavao. Tako je i nastao ovaj periodni sistem.

Da li budućnost knjiga za slepe vidiš u štampanju na Brajevoj azbuci ili u audio-formatima?
- Definitivno u audio-formatima, budući da oni lakše nastaju i da zauzimaju manje prostora. Dobra alternativa su i digitalna izdanja u pdf formatu. Kad-tad će ovaj trend morati i kod nas da se pojavi, koliko god taj proces bio spor.
Mislim da je taj cilj dostižan.

Nedavno je u Beogradu prestala sa radom jedina biblioteka za slepe u Srbiji. Kakva je mogućnost slepih studenata da dobiju adekvatne udžbenike, nastavni materijal, ali i da čitaju beletristiku?
- To nije jedina biblioteka u Srbiji – postoji jedna i u Novom Sadu. Međutim, biblioteka u Beogradu bila je značajna u tom pogledu što su njihova izdanja bila digitalizovana. Radi se na tome da ona ponovo počne sa radom, i ja se nadam da će se taj problem rešiti u budućnosti. Biblioteka u Novom Sadu još uvek radi, i to lepo. Najzastupljenije su knjige iz oblasti beletristike. Kada je reč o stručnoj literaturi, studenti moraju da se snalaze. Olakšanje predstavlja to što Udruženje studenata sa invaliditetom iz Novog Sada ima svoj studio za snimanje zvučne literature.
Naravno, pri digitalizovanju se dešavaju i određeni propusti – ispusti se neka stranica, a od toga bukvalno može ispit da ti zavisi. Ukoliko je potrebno, i koleginice i kolege mi čitaju.

Atomski brojevi, fonetika, ratovi, padeži, zakoni, računari, revolucije, pravopis, programi, psihologija... Postoji li u svoj toj svestranosti neka oblast za koju nisi zainteresovan?
- Studiram pravo i psihologiju, radim, interesuje me jezik, mnogo čitam... Možda mi, eto, atomska fizika ne ide od ruke. (smeh) Svestran sam i ne odustajem lako, čak i onda kada bi skoro svaki prosečan čovek odustao.

Posledica tvoje nesvakidašnje svestranosti svakako se ogleda i u odluci da studiraš na dva fakulteta. U tom pogledu izlazimo iz okvira pitanja koja bismo postavili slepoj osobi, a nameću se ona koja bismo u toj situaciji postavili svakoj drugoj: kako stižeš na sva predavanja?
Kakav je osećaj kad u jednom ispitnom roku imaš dvostruko više ispita od svojih kolega?
- Osećaj je strašan. Bukvalno me nema mesec dana pred ispitni rok, nestanem sa lica zemlje. Međutim, to mi ne predstavlja veliko opterećenje jer mnogo volim i pravo i psihologiju. Na predavanja stižem kako znam i umem. Nekad se desi da budem i po 12 sati na fakultetima – odem u osam ujutro od kuće, a vratim se u osam uveče.

Dobitnik si brojnih nagrada, među ostalima i one koju najuspešnijim studentima dodeljuje najprestižniji dnevni list „Politika“. Da li ti više znače male, svakodnevne nagrade, u vidu petice koju si dobio kada si prvi put upotrebio svoj periodni sistem za slepe, ili ove velike, medijski propraćene?
- Moj moto je da čovek uvek treba da teži tome da bude zadovoljan, ali da se pritom ne zadovoljava sitnim stvarima. Sve nagrade su značajni pokretači: od te petice iz hemije, pa sve do Svetosavske nagrade, koja je najveće priznanje u Republici Srbiji. Međutim, od ličnog zadovoljstva značajnije je to što sam tim nagradama vratio svojoj porodici, ali i ljudima iz gimnazije i osnovne škole „Vasa Stajić“ za sve ono što su učini za mene.
Te nagrade su pokazale da su svi ti ljudi opravdano imali mnogo poverenja u moj rad. Moje geslo je: Dođoh, ne videh, pobedih!

Aktivan si na nekoliko foruma za slepe osobe. Na koji način razmenjujete savete i iskustva?
- Postoji više mejling-lista koje su specijalizovane za različite oblasti. One uglavnom okupljaju slepe iz bivše Jugoslavije, mada su članovi i ljudi iz dijaspore. Ukupno nas ima tristotinak. Član sam više foruma, jedan sam i sâm osnovao, a pratim i inostrane, kojih je, razumljivo, mnogo više. Trudimo se da, koliko god da je stanje u državi teško, držimo korak sa svetom. Pomirio sam se s tim da sam slep. Ja tu trenutno ne mogu ništa da uradim. Nadam se da ću moći za koju godinu, jer se na tom polju trenutno rade brojni eksperimenti. Trudim se da pomažem slepima, da ih edukujem za rad na ajfon i android platformi. Prvi sam od slepih osoba na prostoru bivše Jugoslavije, a i šire, počeo da koristim ajfon. Vodio sam se američkim priručnicima i kasnije to znanje podelio sa drugima. Ponosan sam na to što sam doprineo tehnološkom razvoju slepih u Srbiji i regionu.

Koje su najčešće predrasude koje vladaju prema slepim osobama?
- Predrasuda ima, to je činjenica, ali ne samo u Srbiji. Lično nisam imao mnogo neprijatnih situacija, jer ne pridajem značaj tome što ne vidim. Ne potenciram tu temu u razgovoru, niti mi je potrebno sažaljenje. Šalim se na svoj račun i ne ljutim se kad se drugi ljudi šale na moj. Međutim, čuo sam da neke kolege koje ne vide imaju problema na svojim fakultetima.
Recimo, neki profesori ih pitaju: „Kako vi možete da studirate, a ne vidite?“

milorad-pejic1Ko ti je predstavljao najveću podršku, a šta ti je činilo najveću prepreku tokom svih ovih godina?
- Najveću podršku predstavljali su mi moji najbliži – porodica i prijatelji. Kad je reč o problemima, lično ih nisam imao mnogo, ali znam da mnogo slepih ljudi ne radi.
Oni bi, recimo, mogli da rade na računarima. Poznajem slepe koji se u tom pogledu snalaze pet puta bolje nego neki videći. Ali, nažalost, poslodavci verovatno imaju neku dozu skepticizma i predrasuda. Ako si samo slep, to u obavljanju posla ne predstavlja veliki problem. Pogotovo danas, kada je moguće raditi i kod kuće, što svetske kompanije odavno forsiraju. I sâm sam radio honorarne poslove, pisao programe za pojedine kompanije...

Bio si deo projekta Udruženja Fokus „Ljubav u akciji“ posvećenog studentima sa invaliditetom. Kakav je utisak na tebe ostavila ova akcija?
- Akcija je bila odlična, sjajno organizovana. Prisustvovalo je mnogo ljudi i svakako su mogli mnogo toga da nauče.

Šta će Milorad Pejić za deset godina imati u svojoj biografiji, a što nema sad?
- To je jedino pitanje na koje ne bih mogao da odgovorim.
Vodim se onim da se nikad ne zna šta nosi dan a šta noć, ali sam siguran u to da ću se truditi da budem uspešan kao i do sada.

 

Stefan Janjić

Žurnalistika Novi Sad

„Olovna“ odluka

Abortusi među mladima

Stručnjaci treba da daju odgovor kada je najbolje početi sa decom razgovor na temu seksa. Ako brojna istraživanja pokazuju da mladi sve ranije i ranije stupaju u seksualne odnose, onda to moramo prihvatiti i suočiti se s tim

abortus-medju-mladimaBila sam sluđena. Bila sam mlađa i mislila sam da nije pravo vreme za sve to. Nisam imala poverenja u partnera da ćemo uspeti sa bebom. Nismo imali novca. Tad mi se se činilo da sam uradila pravu stvar. Kod mene se to nije odrazilo strašno po psihu, jer sam bila pod totalnom anestezijom i nekako nisam imala osećaj da sam uradila nešto strašno. Kasnije sam se trudila da što manje razmišljam o tome. Sa godinama, ako još nemaš decu, nekad pomisliš da je to bila greška i da je možda trebalo zadržati bebu. Onda razmišljaš malo i o „daru od Boga“ i zašto se to desilo baš s tim čovekom i baš u tom periodu. Verujem da žena kojoj se to desilo i koja je posle rodila više o tome i ne razmišlja, a ona koja još nema dece – neće se rešiti tih sumnji dokle god ne rodi. U jednom dahu, kao da želi samo da što pre zaboravi izgovorene reči, prisetila se svog abortusa tridesetogodišnja Beograđanka, koja se pre pet godina odlučila na ovaj korak.

Ona je samo jedna u nizu, a čak 25 odsto učenika srednjih škola poznaje osobu svojih godina koja je imala abortus, dok je taj procenat među učenicima osnovnih škola nešto manji (19%), pokazalo je istraživanje novosadskog udruženja „Fokus“. Sprovedeno tokom školske 2012/2013. godine, na uzorku od 610 učenika uzrasta 13-18 godina, istraživanje je još pokazalo da 85 odsto ispitanika smatra da mladi danas prerano stupaju u seksualne odnose, dok njih 47 odsto smatra da je 18 godina pravo vreme za početak seksualnog života.

 

Neophodan razgovor

Rezultati su pokazali da 63% mladih smatra da bi prve informacije o reproduktivnom zdravlju trebalo da dobije od roditelja, a zapravo ih tako dobija tek njih 33%. Najbolji savetnik mladima u vezi sa problemom abortusa treba da budu svi – od roditelja, škole, do masovnih medija. Pri tome je najpre potrebno da se svi oni dodatno obrazuju, da dobiju prave informacije i sagledaju naučne činjenice, te da nauče kako mogu da racionalno, svrsishodno i pedagoški pristupaju datom problemu, smatra sociolog Sonja Kuzmančev-Stanojević. Ona napominje da to nikako ne treba da bude stvar sporadičnih razgovora, koji obično počinju stidom, a završavaju smehom: Treba razgovarati konstantno, pa biti i dosadan. I nije dovoljno samo razgovarati. Deci i mladima treba pokazati do čega može da dovede abortus, ali i do čega mogu da dovedu još nezaštićeni seksualni odnosi. Treba im to otvoreno predočiti, pa i uplašiti ih istinom. U suprotnom, to može postati njihova istina.

Prema njenim rečima, stručnjaci treba da daju odgovor kada je najbolje početi sa decom razgovor na ovu temu. Ako brojna istraživanja pokazuju da mladi sve ranije i ranije stupaju u seksualne odnose, onda to moramo prihvatiti i suočiti se s tim. Takođe, ona naglašava da je problem što je tema seksa uopšte kod nas i dalje tabu, te roditelji, za početak, ne znaju kada i kako treba da o ovoj temi razgovaraju sa svojom decom. S druge strane, dodaje, u škole bi trebalo uvesti obavezan predmet Seksualno vaspitanje, i to pošto stručnjaci raznih profila na osnovu široke diskusije postignu saglasnost oko uzrasta đaka.

Spomenuto istraživanje je takođe pokazalo da samo sedam odsto seksualno aktivnih koristi kontracepciju. Među njima, najveći procenat je koristio prezervativ i antibebi pilule, a ono što zavrinjava je da se 22 odsto njih izjasnilo da je koristilo „pilulu za dan posle“ kao kontraceptivno sredstvo.

Ipak, nešto drugačija i reklo bi se ohrabrujuća slika pojavljuje se među studentima danas. Tako se Zavod za zaštitu zdravlja studenata u Beogradu može „pohvaliti“ sve većim brojem devojaka koje pravilno vode računa o svom reproduktivnom zdravlju. Dr Slobodan Obradović, koji radi u ovoj zdravstvenoj ustanovi, kaže da se vodi aktivna kampanja i edukacija o kontraceptivnim pilulama: Sve je više devojaka koje ih piju, a i mnogo je više njih koje same dolaze da traže recepte i savete. Primetno je i da su više upućene i mnogo lakše prihvate pilulu kada se sa njima porazgovara i kada se na adekvatan način objasni dejstvo pilule. Prema njegovim rečima, iako je svestan da brojke na nacionalnom nivou alarmiraju, u ovoj beogradskoj studentskoj klinici je manje devojaka koje se pojavljuju sa neželjenom trudnoćom nego što je to bio slučaj pre pet-šest godina. Kako još kaže, iako devojke kod njih već dođu uglavnom rešene da izvrše abortus, oni im najpre objasne da bi to trebalo da bude poslednji izbor. U nekim slučajevima ih i upućuju kod psihijatra.

Potiskvanje krivice

Kada do neželjene trudnoće dođe, da li je uopšte moguće odgovoriti parove od ideje abortusa? Psiholog Aleksandar Šibul odgovara: Da bismo dali odgovor na ovako važno i osetljivo pitanje, veoma je značajno sagledati razloge zbog kojih se mlada osoba odlučuje na pobačaj. Rešenje je svakako da društvo iznedri efikasan sistem koji bi osobama koje se odluče na to posvetio posebnu pažnju, jer često se u praksi događa da mlada osoba koja se odluči na prekid trudnoće promeni svoje mišljenje posle razgovara sa stručnjakom od koga čuje koje su sve posledice koje prekid trudnoće ostavlja na telo i psihu žene. Mnoge studije su pokazale da abortus povećava – i to višestruko – mogućnost za različita kancerogena oboljenja, i to se pokazalo da je rizik veći što je više prekida trudnoće.

Kako Šibul smatra, kad žena donese odluku da abortira, ona sebe ubeđuje da je u tom trenutku to neizbežno i neophodno i tada se osećaj krivice potiskuje. Međutim, sve što je potisnuto se jednog dana može vratiti kroz monoštvo neurotičnih simptoma. Zato se psihološka reakcija na pobačaj u nekim slučajevima može javiti i posle nekoliko godina u vidu tužnog raspoloženja, nesanice, gubitka apetita i motivacije kao i nastanka ozbiljnih psiholoških poremećaja.

Ona druga strana para, podjednako odgovorna za „neželjenu“ trudnoću – mladić koji nije spreman za dublju i odgovorniju vezu – svakako će vršti pritisak na devojku da se reši „problema“. Kako Šibul objašnjava, kod njega je prisutan strah od greške koju je napravio i često želi da se nje (trudnoće) reši veoma brzo. U drugom slučaju, ako je veza emotivnija, onda se novonastala situacija vaga i analizira, i češće se tada zajedničkim dogovorom donosi odluka, koja je u većini slučajeva, nažalost, prekid trudnoće.

Pitanje odgovornosti

Ako se par nađe u situaciji neželjene trudnoće, prema rečima Šibula, najpre bi trebalo da oni iskreno i otvoreno porazgovoraju jedno s drugim, a zatim i sa osobom od autoriteta i poverenja za devojku (par), ili stručnim licem. Odluku konačnu donosi devojka (par). I svakako je bitno da samu odluku, kakva god da je, sredina ne bi trebalo da osuđuje, a najbliži devojci (paru) bi trebalo da joj (im) pruže podršku, poručuje Šibul.

Kuzmančev-Stanojević takođe podseća da jedna od najvećih vrednosti civilizovanog sveta jeste pravo na izbor i da su se ljudi vekovima borili za to. Međutim, ono što je problem kad je abortus u pitanju, dodaje ona, je to što uz pravo na izbor, koji uključuje slobodu, nije dovoljno razvijena svest o onome što je neizostavni i sastavni deo te slobode – a to je pitanje odgovornosti: To je proces učenja. Ako decu odmalena učite (pri tome, ne mislim samo na roditelje, već na sve agense socijalizacije) da je njihova sloboda besplatna, bezuslovna i bezgranična, za posledicu ćete imati odrasle ljude bez osećaja odgovornosti. Bez osećaja odgovornosti prema sebi, prema drugima i prema društvu u celini.

Za sve one koji se odvaže da sude o nečijim odlukama koje abortus povlači sa sobom, ona napominje da treba znati da suditi o bilo čemu donosi ozbiljne posledice: Pitanje je ko sudi i u čije ime sudi. Zakon je jasan po ovom pitanju. Medicina takođe. Crkva takođe. Po Ustavu je naša država svetovna, odnosno sekularna. Ali naše društvo nije. Ona smatra da pitanje prosuđivanja dolazi na kraju i najčešće nema nikakve efekte osim što dotičnu osobu stavlja na stub srama: Potpuno pogrešno, licemerno i izopačeno. Mnogo je važnije šta treba uraditi na početku. Mi smo kao društvo navikli da probleme rešavamo kad se razgore. To je ona stara priča o rešavanju posledica umesto uzroka.      

Bez generalizacije

Naša sagovornica Kuzmančev-Stanojević još kaže da bi za bilo kakvo uopštavanje i profilisanje devojka koje su spremne na abortus bilo potrebno dodatno empirijsko istraživanje uz, naravno, reprezentativan i adekvatan uzorak. Ipak, ono što se može pretpostaviti, kako ona dodaje, jeste to da će se na abortus pre odlučiti devojke koje nisu u stalnoj i stabilnoj ljubavnoj vezi, koje nemaju nikakve ili skoro nikakve izvore prihoda, koje žive kod roditelja koji ili ne žele ili ne mogu da im pomognu. U tu grupu se mogu svrstati i devojke koje smatraju da je „rano za dete“, te da će im ono onemogućiti da ostvare sve ono što su želele da ostvare pre rađanja dece, što posebno važi za studentkinje, koje, uz visoko obrazovanje, žele da ostvare i sopstvene profesionalne ambicije i ekonomsku nezavisnost, kaže ona.

Vrednost života

Zorica Kuburić, sociolog religije, objašnjava da religija kao najveću vrednost vidi život, pa zato i podržavaja rađanje dece i najveću važnost daju braku i porodici. Moralnost iz ugla verskog sistema podrazumeva vernost sebi i svom partneru. Seksualnost koja ne može preuzeti odgovornost za posledice nije zrela seksualnost. Abortus je promašaj i greh iz više razloga. Jedan od njih je namerno gašenje života koji je započet. Budući da greh izaziva osećanje krivice, crkva je ponudila ispovest kao korisno sredstvo za smirivanje savesti. Međutim, to nije uvek delotvorno, budući da je psiha vrlo komplikovana i nepredvidiva, dodaje ona.

Da bi se vernici zaštitili od rizičnog ponašanja crkva je imala različite praktične pokušaje, počevši od zabrana do kažnjavanja. Kako Kuburić podseća, bilo je primera kažnjavanja preljubnika, ali i lekara koji su vršili abortuse.

Seksualnost osim što donosi zadovoljstvo i bliskost s drugim bićem, ima i kreativnu dimenziju, koja čoveka približava i izjednačava sa Bogom dajući mu moć da prenese život na novo biće, istovremeno tražeći i odgovornost da se o njemu brine. I u tome je problem neodgovornog ponašanja. Približiti se Bogu znači preneti život, dobrotu, ljubav. Čovek nije tvorac života već samo prenosi život, zato nema pravo da ga oduzme nikome. Šesta zapovest Dekaloga ukazuje na zabranu ubijanja svake vrste, napominje naša sagovornica.

 

M. Petrović

 

Pokajanje posle abortusa

Pokajanje uvek podrazumeva promenu u stavu osobe koja se kaje za neki učinjeni čin. Sam čin pokajanja je drama koja se dešava u psihi čoveka i ona tada traži drugog koji će je razumeti, bilo da je reč o ispovedanju svešteniku ili o razgovoru sa drugim stručnim licem. Uloga stručnjaka je u tome da sa razumevanjem prihvati ovakav stav i da savetima pomogne i podrži ličnost da nastavi sa svojim rastom i razvojem, oslobađajući se osećaja krivice. Vrlo je značajno da se postepeno i polako prođe kroz čitav događaj, jer nerešavanje ovako dubokog problema može imati dramatične posledice po ličnost žene, objašnjava Šibul.

 

 

 

Komedija uživo

komedija-uzivoOrganizacija Standup.rs (www.standup.rs). osnovana je 15. juna 2010. godine u Beogradu, a između ostalog bavi se produciranjem i realizacijom klupskih i pozorišnih nastupa domaćih i regionalnih stand-up komičara (Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Bosna i Hercegovina) (podnaslov)

Retor, komičar, a i satiričar. Spontan, direktan, rečit i iskren. U pozorištu, kafeu, klubu, baru, na festivalu… Dajte mu samo binu, mikrofon i za početak tišinu, i ovaj „sam svoj majstor“ – istovremeno pisac, reditelj i izvođač – stand-up komičar vrlo brzo će vas uvući i svoju priču i nasmejati.

Prestonička mesta sve češće otvaraju vrata stand-up komičarima i publici koja bi da se nasmeje pričama umetnika iz ličnog iskustva i njihovih pogleda na svet. Osim Beograda, trupe stand-up komičara nastupaju i u Kragujevcu, Valjevu, Zaječaru, Loznici, Novom sadu, Pančevu, Vranju, Zrenjaninu, Užicu, Čačku, Subotici…

Glavni krivac za širenje smeha ove vrste među ljudima je organizacija Standup.rs (www.standup.rs). Osnovana je 15. juna 2010. godine u Beogradu, a bavi se produciranjem i realizacijom klupskih i pozorišnih nastupa domaćih i regionalnih stand-up komičara (Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Bosna i Hercegovina), kao i organizacijom konkursa za mlade talente, radionica i festivala u formi stand-up komedije. Prema rečima producenta Milice Mihailović, organizacija radi i na stvaranju šire scene stand-up komedije, jer, kako ona kaže, ova izvođačka forma doskora nije bila poznata na našim prostorima. Prioritet organizacije je da pomogne mladim umetnicima koji izvode sopstveni komični materijal da pronađu autentični izraz i najkraći put do publike. Standup.rs intenzivno sarađuje sa srodnim udruženjima i komičarima iz regiona, ali i iz Velike Britanije, dodaje ona.

Kako ona još objašnjava, priče stand-up komičara nemaju ništa zajedničko sa prepičavanjem viceva, a do izražaja dolazi veština umetnika da na duhovit način pripoveda o svetu oko sebe. Bez obzira što spada u žanr popularne komedije, stand-up je uvek neizbežno imao određeni vid društvene satire. Takođe, to je i neka vrsta povratka govorništvu i formi društvene kritike. Kroz naizgled „bezopasnu“ priču, mogu se vrlo oštro, a suptilnim sredstvima, kritikovati trenutni problemi u društvu, kako na lokalnom nivou, tako i u globalnom kontekstu, priča Mihailović.

Prema njenim rečima, jedini način da se proveri sopstveni talenat jeste da stanete na scenu i izvedete par minuta svog materijala. Taj nastup najverovatnije neće biti dobar, ali će vam dati odgovor na pitanje da li želite da budete stand-up komičar. Ako želite, tada sledi onaj malo teži deo – kada se komičar kali pred publikom. To su, zapravo, probe jer ne postoji način da bez publike probate svoj humor. Oni koji postanu komičari tvrde da je to najlepši posao na svetu a to će reći i svaka svetska zvezda u ovom žanru. Najlepši i najteži savet je jedan: pokušaj, poručuje ona za kraj.

Prva stand-up komedija u produkciji Standup.rs je „Grupna terapija“ Srđana Jovanovića, premijerno izvedena maja 2009. godine.

Kroz takmičenje za nove komičare nazvano Otvoreni mikrofon, organizacija je došla do skoro svih komičara. Izuzetak je Srđan Dinčić, koji je napisao tekst drugom takmičaru, koji je nastupio, a s obzirom na to da je tekst bio sjajan, Srđan se ubrzo nakon toga popeo na binu i pridružio organizaciji Standup.rs. Prema rečima naše sagovornice, najbolji način za početak bavljenja ovom formom i jeste upravo Otvoreni mikrofon, jer kasnije pobednici dobijaju nastupe i radionice, što je velika podrška za početak rada svakog komičara. Kao posebno važan i njihov najveći projekat, ona je istakla i StandUpFest, međunarodni festival stand-up komedije, koji je u oktobru ove godine održan po treći put.

Milica Petrović

 

Razgovarali smo i sa dva stand-up komičara, a u nastavku teksta pročitajte njihova iskustva i savete za one u kojima se, zasada, kriju stand-up komičari.

*Aleksandar Perišić (30) iz Kraljeva, nezaposlen, a prvi stand-up nastup održao je 4.11.2010.

- Gde nalazite inspiraciju za nastupe? Da li je dozvoljena trema u nekoj meri?

Ne bi bilo lepo da je tražim u svakodnevnom životu, jer su teme koje obrađujem prilično škakljive, tako da mi i mašta dosta pomaže. Uglavnom, nađem neku sociološku kategoriju, filtriram ono najnegativnije što ona nosi, a onda pokušam da joj dodam duhovitu notu. Trema može svašta da učini, pa i da te ostavi bez teksta. Na svu sreću, do sada se ništa drastično nije desilo. Trema ne pita da li je dozvoljena ili nije. Ona je kao duh Hamletovog oca – pojavi se kad ona to nađe za shodno. A onda se snalazimo, kako ko ume.

- Imaju li stand-up komičari neke teme koje su samo njihove i po kojima su poznati/po kojima se baš razlikuju jedni od drugih?

Teme su manje-više univerzalne. Način na koji ih komičari obrađuju je nešto po čemu se razlikuju. Izbor stila uglavnom zavisi od senzibiliteta samog komičara i u većini slučajeva nametne se sam od sebe. Mislim da je publika i u Srbiji i u regionu već prepoznala stil svakog od nas, zna šta može da očekuje na nastupima ovog ili onog komičara (ili komičarke) i da već imaju svoje favorite. S izuzetkom mene. Mene niko ne voli.

- Poruka za one koji se još školuju i pronalaze sebe, ali pomišljaju da bi mogli da budu stand-up komičari – na koji način je najbolje da provere da li su talentovani za tako nešto?

Ne postoji nikakva škola za stand-up komediju. Ono što je osnovna mistifikacija je da će ljudi koji su duhoviti u društvu, za kafanskim stolom i slično, biti duhoviti i na bini. To ne mora uvek da bude slučaj. Najbolji način da to provere jeste da napišu tekst i da izađu na veče otvorenog mikrofona. Ja sam počeo tako što sam gledao britanske i američke komičare i pokušavao da prokljuvim mehanizme kojima izazivaju smeh kod publike. Onda sam te mehanizme, za koje sam verovao da su mi bliski, primenjivao na teme koje sam želeo da obrađujem.

*Srđan Dinčić (28) iz Sremske Mitrovice, po zanimanju stand-up komičar i TV scenarista, bavi se stand-up komedijom od 1. aprila 2011. godine.

- Gde nalazite inspiraciju za nastupe? Da li je dozvoljena trema u nekoj meri?

Inspiraciju pronalazim u svemu što postoji i sve je dobra tema za stand-up. Dobro, osim bušveldske kišne žabe (Breviceps adspersus), ona je malo dosadna i ljigava… Retko se dešava da ostanem bez teksta tokom nastupa, ali kad se desi – trudim se da publici sve izgleda kao da je baš tako trebalo da izgleda. Trema se obično vrlo bahato ponaša i ne pita da li joj je dozvoljeno pojavljivanje na nastupu, nego samo upadne i napravi lom.

- Imaju li stand-up komičari neke teme koje su samo njihove i po kojima su poznati/po kojima se baš razlikuju jedni od drugih?

Teme se uglavnom ponavljaju, ali način na koji obrađuju teme i predstavljaju ih publici je ono što pravi razliku među komičarima.

- Poruka za one koji se još školuju i pronalaze sebe, ali pomišljaju da bi mogli da budu stand-up komičari – na koji način je najbolje da provere da li su talentovani za tako nešto?

Jedini način da proveriš da li si talentovan za stand-up komediju je da uzmeš mikrofon i staneš pred ljude. Dovoljno je manje od pet minuta da po reakciji publike vidiš možeš li to ili ne. Prema mom mišljenju, pre audicije je najbitnije napisati dobar, AUTORSKI stand-up materijal za koji još neko osim tebe smatra da je duhovit. Sve ostalo (dikcija, ponašanje na sceni, komunikacija sa publikom) može da se stekne s vremenom kroz nastupe.