KOCKA DO KOCKE, KOCKANJE

kockanjeProblem zavisnosti od kockanja sve češći u Srbiji, a svaki peti srednjoškolac svakodnevno posećuje sportske kladionice

"To je bila ekspanzija poker aparata, slot mašina, ratno stanje, devedeset prva, druga, treća godina, kada je čovek tražio bekstvo iz realnosti. Jednostavno smo provodili neko vreme u tim klubovima. Vi sa 100 evra gubitka možete za 10 dana, mesec dana, nebitno, da zapadnete u ozbiljna dugovanja. I zato ne treba tražiti sreću ni u kakvom dobitku, sreća se ne može dobiti, može se samo izgubiti. Kada sam izgubio sve, sreo sam jednog čoveka koji je izvršio samoubistvo maltene pred mojim očima, a sa kojim sam razgovarao sat-dva pre toga. To mi je pomoglo, to je bila  kap koja je prelila čašu",

priča Dejan Stanković, bivši kockar koji se posvetio pomaganju zavisnicima od kockanja.

Stručnjaci tvrde da je kockanje karakteristično za društva u tranziciji, a smanjuje se rastom standarda. U Srbiji se prema istraživanjima skoro pola miliona ljudi rizično kocka. Svaki peti srednjoškolac svakodnevno posećuje sportske kladionice, a isti problem se sve češće javlja i u nižim razredima osnovnih škola.
KOCKA JE BAČENA
Na tribini pod nazivom "Kocka je (od)bačena" stručnjaci su se okupili da objasne problem patološkog kockanja. "Kockanje i igre na sreću postoje otkad je sveta i veka. Međutim, kockanje u današnjem smislu počinje da se razvija tek sa savremenom civilizacijom,  parlamentarnim monarhijama i početkom 19. veka. U Engleskoj su to bila  klađenja na životinje, a  u Americi razne vrste igara na sreću, jer je bilo mnogo  egzistencijalnih problema. Savremeni čovek se stalno nalazi na granici između neke vrste opasnosti i zadovoljstva. Tako je kod svih oblika zavisnosti", rekao je profesor doktor Branko Ćorović. Uprkos očigledno rastućem problemu, medicina se nije mnogo osvrtala na njega. Tek 1957. godine je osnovano Udruženje anonimnih kockara u Los Anđelesu. Svetska zdravstvena organizacija i Udruženje američkih psihijatara priznali su patološko kockanje kao bolest 1980. godine, ali su ga klasifikovali kao poremećaj navika impulsa kao što su kleptomanija, grickanje kose, piromanija. Naučno objašnjenje je da su patološki kockari zavisni od adrenalina koji se luči u većim količinama prilikom  kockanja. Pored žudnje da se ode u kockarnicu, kod kockara se, kao i kod svih zavisnika, javlja agresivnost, ljutnja i apstinencionalna kriza. Za razliku od nekih drugih bolesti zavisnosti, poput alkoholizma, kockanje je skriveno i teško ga je primetiti. Jedan od pokazatelja je kad osoba sve više vremena provodi kockajući se, praveći velike pozajmice i dugove. Posledice toga su porodični problemi, a često i razvod. Članovi najuže porodice uglavnom moraju da pokrivaju dugove prodajom stanova i nepokretne imovine. Faktori  rizika za nastanak i održavanje patološkog kockanja su faktori ličnosti, okruženja i porodice, a posledice mogu biti od uticaja na zdravlje, do socijalnih i finansijskih posledica.  Patološki kockari završe tako što više ne mogu da kontrolišu svoje postupke i sve podređuju samo tom trenutku kockanja. Često padaju u depresiju, pa čak izvršavaju i samoubistvo.

SAVREMENI KOCKARI


Stručnjaci tvrde da zavisnost od kockanja u najvećoj meri stvaraju elektronski rulet i sportske kladionice. Međutim, sportske kladionice koje sve češće posećuju maloletnici, često nisu prepoznate kao problem jer se povezuju sa interesovanjem za sport. U nekim kockarnicama se, s druge strane, na ulazu proverava lična karta. Š to se tiče kockanja na Internetu, ono je mnogo dostupnije. Najuspešnije su klasične onlajn kockarnice s kartama i ruletom ali je sve popularnije i sportsko klađenje, naročito u Evropi. Umesto uplaćivanja listića na prodajnim mestima, sve više igrača se odlučuje da svoje opklade postavi preko veba. Koliko je onlajn kockanje postalo popularno u izuzetno kratkom vremenu, najbolje pokazuje podatak da se, prema Pokerpulse.com, svakog dana uloži 200 miliona dolara na onlajn pokeru, a godišnji prihodi organizatora takvih igara premašuju cifru od 1,4 milijarde dolara. Ova vrsta kockanja najzastupljenija je u Velikoj  Britaniji jer u ostalim državama Evropske unije Internet kladioničari nailaze na velike pravne probleme.  Najveći problem sa svetom onlajn kockanja je prilično neregulisano polje delovanja, jer na svaki legitiman kazino dolazi nekoliko prevaranata. Broj kreditne kartice zato ne bi trebalo ostavljati bilo kome. Onlajn kazina i kladionice su najdraže mete hakera koji mogu veoma lako da saznaju broj tuđih računa i zloupotrebe ga.

IMA LEKA


"Patološko kockanje se ranije lečilo više putem individualnog psihijatrijskog pristupa kada je tretirano ili kao depresija ili kao neki poremećaj druge vrste. Tek 2005. godine formiran je program za porodice sa patološkim kockanjem u našoj Dnevnoj bolnici Klinike za bolesti zavisnosti", navela je dr Vera Trbić, šef Dnevne bolnice za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Kako se patološko kockanje sve više javlja kod mladih, decembra 2007. godine otvorena je i nova velika Dnevna bolnica za adolescente. Kada se utvrdi da pacijent ima problem sa patološkim kockanjem, on se upućuje u Dnevnu bolnicu. Pacijent sa najbližim članovima porodice ostaje na bolničkom lečenju šest nedelja. Pri tom prolazi kroz sistem grupnih terapija. Narednih godinu dana pacijent učestvuje u rehabilitacionoj grupi. Zatim se uključuje u klub zavisnika od kockanja, u kome učestvuju ljudi koji su prošli kroz identične probleme i terapiju oporavka. Lečenje u svim medicinskim ustanovama u Srbiji koje se bave tim problemom traje oko dve godine, a prilikom lečenja se primenjuje program koji je usmeren na pojedinca, mada je poželjno da sa zavisnikom na prve razgovore dolaze i članovi porodice. Ako je zavisnost od kocke udružena sa depresijom ili pokušajem samoubistva, osoba se hospitalizuje na Odeljenju za psihijatriju Instituta za mentalno zdravlje. Posle stabilizacije psihičkog stanja lečenje se nastavlja po programu u Dnevnoj bolnici. Za pomoć se uglavnom obraćaju sredovečni muškarci kao i ljudi između dvadeset i trideset godina koji upadaju u probleme i dugove. U Klinici za bolesti zavisnosti u Paunovoj ulici u Beogradu od marta do juna prošle godine radilo je Savetovalište za patološke kockare kome se obratilo ukupno 95 ljudi. Primećeno je da su pri tom pomoć najčešće tražile majke za sinove koji su u ranim dvadesetim godinama.

GDE JE DRŠ½AVA


"Sekretarijat za zdravstvo je prepoznao patološko kockanje u Srbiji kao rastući problem i nije očekivano da on stagnira. Nemamo iluzija da grupa stručnjaka ili bilo koja društvena  institucija može rešiti problem patološkog kockanja. U taj problem moraju da budu uključene sve strukture društva", istakao je Tomislav Radovanović, predstavnik Sekretarijata za zdravstvo Beograda, koje je omogućilo rad Savetovališta za patološke kockare. Međutim, država nije tako angažovana na rešavanju ovog problema iako, kako tvrde predstavnici fonda HERC, od igara na sreću zarađuje oko 100 miliona evra godišnje. Ovaj fond za prevenciju patološkog kockanja je nastao pre tri godine, a bavi se pružanjem pomoći kockarima i njihovim porodicama kroz programe edukacije i prevencije. Oni su zato pokrenuli akciju da se, kao i za cigarete, i za prevenciju patološkog kockanja izdvaja 1% ostvarenog prihoda od igara na sreću. Skupljeni novac Fond bi iskoristio za finansiranje programa prevencije patološkog kockanja i pomoći kockarima i njihovim porodicama.

Antrfile


"Nisam mogla više da izdržim, otišla sam u kladionicu po njega. Sedeo je za slot mašinom i neprestano udarao one dirke. Pozvala sam ga i zamolila da krene sa mnom ali on se nije obazirao. Na kraju sam mu prišla i dodirnula rame. Pogledao me je nekako izopačeno, s mržnjom. Krenuo je tek kad mi je pozlilo od preklinjanja," priča Bojana, majka sedamnaestogodišnjeg M.K. Prema istraživanju Fonda za prevenciju patološkog kockanja HERC, čak svaki peti srednjoškolac u Srbiji svakodnevno posećuje sportske kladionice.

Radmila Jović

Društvo za pomoć MNRO (mentalno nedovoljno razvijenim osobama)

MNRO"Društvo za pomoć MNRO" grada Novog Sada je nevladina nestranačka humanitarna organizacija. Osnovana je 1962. godine od strane roditelja osoba sa smetnjama u razvoju. Ova organizacija bavi se problematikom osoba sa mentalnim invaliditetom. Društvo se trudi da jača kapacitete i povećava vidljivost osoba sa mentalnim invaliditetom, kao i njihovih porodica. Društvo broji oko sto članova i preko 30 volontera, stručnih saradnika. Pored korisnika i volontera, u Društvu su angažovani roditelji, vaspitači, vojnici na civilnom služenju

vojnog roka, pedagozi, psiholozi. Društvo se trudi da bude otvoreno i inkluzivno tako da svaki dan imamo mnoštvo ljudi koji protutnje našim prostorijama (komšije, prijatelji, poznanici")", reči su Tamare Paroški.

Tamara Paroški je završila gimnaziju u Sremskim Karlovcima, studirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek pedagogija, a trenutno je na Fakultetu za menadžment, Odsek menadžment u medijima. U decembru 2004. počela je da volontira u Centru za volontere, projekat Ekumenske humanitarne organizacije, da bi u martu 2009. postala inicijator i pokretač projekta pod nazivom "Učimo na licu mesta". Kroz intervju sa Tamarom pokušali smo da saznamo koji su osnovni ciljevi i ideje aktuelnog projekta, ali i organizacije u celini.


Da li je ova organizacija jedina te vrste na teritoriji grada Novog Sada?


Tamara Paroški: Pored Društva za pomoć MNRO, u Novom Sadu postoji više organizacija koje rade sa ovom populacijom. Ono što je specifično za naše Društvo je program personalne asistencije koji smo razvili. Naime, pored radionica koje svakodnevno imamo u boravku i gde se korisnici kreativno ispoljavaju, uče životne i socijalne veštine, zabavljaju se i druže, oni imaju mogućnost individualizovanog rada sa svojim volonterom personalnim asistentom. PA jedinice su sačinjene od jednog volontera i jednog ili više korisnika koji imaju slične potrebe. Ovakav način rada ima za cilj da korisnicima maksimalno pruži mogućnost da se razvijaju na onom polju koje je za njih i njihovu porodicu najznačajnije. Jedna PA jedinica će na primer aktivno učiti korišćenje javnog prevoza, dok će druga PA jedinica biti fokusirana na širenje socijalne mreže"


Recite nam nešto više o projektu koji je trenutno na snazi i koja je njegova osnovna ideja?


Tamara Paroški: Projekat koji je trenutno u toku u našoj organizaciji je projekat "Učimo na licu mesta", podržan od strane Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu. Ovaj projekat se fokusira na učenje u realnim životnim uslovima, gde korisnici napuštaju svoje zatvorene prostorije i izlaze u grad zajedno sa svojim volonterima. Neka od mesta koje naši volonteri i korisnici posećuju su parkovi, prodavnice, sportski klubovi, omladinske organizacije, kulturna dešavanja, kafići, bioskopi i druga mesta gde osobe redovne populacije provode svoje vreme. Ovakav način rada ne samo što će pomoći našim korisnicima da brže usvoje veštine koje će povećati stepen njihove samostalnosti, nego će i osobe redovne populacije imati priliku da se upoznaju sa ovom populacijom i razbiju predrasude koje su trenutno vrlo snažne. Drugi deo projekta je pravljenje kratkog filma o osobama sa smetnjama u razvoju. Na ovom filmu rade studenti Fakulteta za menadžment, Odsek menadžment u medijima. Kroz ovaj kratki film, koji će biti puštan na lokalnim stanicama, pokušaćemo široj populaciji da dočaramo ko su osobe sa smetnjama u razvoju.


Rezultati samog Društva za pomoć MNRO


Tamara Paroški: Društvo ima 5 osnovnih programskih aktivnosti: "Dnevni boravak - prijatelji" (u dnevni boravak dolaze osobe sa smetnjama u razvoju koje su starije od 27 godina. Za ovu populaciju sve do pre nekoliko godina nisu postojali nikakvi sadržaji ni usluge. Tj. sa 27 godina bi završili školu Milan Petrović i posle toga bi ostajali zatvoreni u svojim porodicama do kraja života. Biblioteka igračaka "Cvrčkoteka" dva puta nedeljno organizuje aktivnosti za decu sa smetnjama u razvoju i decu bez smetnji. Ovo je inkluzivni projekat, gde deca imaju priliku da se druže sa svojim vršnjacima i koriste biblioteku igračaka. Ovu projektnu aktivnost vodi pedagog koja je honorarno angažovana u našem Društvu. Omladinski klub "Krilce" održava se tri puta nedeljno i otvoren je kako za decu, tako i za starije osobe sa invaliditetom, njihove roditelje i prijatelje koji žele da nam se pridruže. Ovde organizujemo radionice šivenja, tkanja, kuvanja, pravimo žurke, igramo karte, pravimo kreativne rukotvorine i sjajno se zabavljamo.


"Klub roditelja": Roditeljima je često potrebno da se sastanu, podele svoje brige, probleme, strahove ali i da se druže i ohrabruju jedni druge. Ova projektna aktivnost im pomaže da budu povezani, podržani i da po potrebi dobiju besplatnu uslugu psihologa koja im pomaže da što lakše prebrode probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju.


"Volonterski servis": Volonteri su veoma bitan deo naše organizacije. Oni su deo gotovo svakog projekta. Donose nove ideje, energiju, ljubav i posvećeni su misiji same organizacije jednako kao i ostali članovi. Često kažemo da su volonteri naš najvažniji resurs.


U okviru svih ovih programskih aktivnosti realizovano je ukupno 747 radionica, u kojima je učestvovalo 92 korisnika društva i 51 realizator radionica. Imali smo preko 70 različitih izleta i poseta kulturno-zabavnim događajima. Takođe smo učestvovali na raznim izložbama, izlagali štandove, bili na manifestacijama...
Postoji li neki uslov koji se mora ispuniti da bi neka osoba postala volonter u vašoj organizaciji?


Tamara Paroški: Dovoljno je da osoba bude motivisana, da ima dovoljno vremena da se posveti radu u ovoj organizaciji i da pokaže da nema predrasuda prema ovoj populaciji. Kod nas su u najvećoj meri angažovane volonterke zbog opšte feminizacije u svim sferama socijalnog rada, što ne znači da momci ne volontiraju. Š taviše, korisnici su prezadovoljni kada imaju momka volontera koji sa njima može da ode na utakmicu, priča o popravljanju automobila ili sportu. Svi volonteri imaju konstantnu podršku stalno angažovanog osoblja i u stalnom su kontaktu sa koordinatorima i supervizorima na projektu gde rade. Naši volonteri dobijaju besplatne obuke, a naše prostorije i resursi koje posedujemo su im svakako dostupni. Volonteri takođe imaju nadoknadu nekih osnovnih troškova kao što su troškovi komunikacije i prevoza i deo su timova koji pišu projekte, prave strategije, idu ne izlete"

.
Planovi organizacije u skorijoj budućnosti


Tamara Paroški: Nameravamo da nastavimo sa dosadašnjim radom ali ćemo se truditi da poboljšamo kvalitet rada, broj angažovanog osoblja, a težimo ka tome da nađemo nove prostorije koje će zadovoljiti potrebe naših korisnika. Jedna od važnijih stvari na kojoj ćemo u budućnosti raditi jesu obuke drugih organizacija u Vojvodini o koracima za pokretanje servisa personalne asistencije. Naša organizacija ima akreditovan program obuke razvoja personalne asistencije za osobe sa mentalnim invaliditetom. Naravno, u budućnosti se nadamo da ćemo zajedno sa ostalim organizacijama moći da razvijemo standarde rada sa ovom populacijom.

Miloš Novaković, Srpska književnost i jezik

Počinjemo da živimo samo onda kad prestanemo da se plašimo

pocinjemo da zivimoBaš kao što je teško objasniti preobražavanje gusenice u leptira, isto tako je teško objasniti kako možemo da se oporavimo posle niza godina ispunjenih bolom i ogorčenošću koje su izazvali naši strahovi. Sve što možemo da učinimo je da posmatramo s čuđenjem preobražavanje ljudi koji odluče da zamene svoje strahove ljubavlju.
            Ova promena može da se desi samo kad primenimo određene životne smernice na svoje međusobne odnose s voljenim osobama. Baš kao što je i leptirova borba da izađe iz čaure značajna faza leptirovog razvoja, tako je i s našim ličnim razvojem. Dok svako od nas vredno i marljivo radi na svom

razvoju, otkriće da je rezultat tog napora nova sloboda da volimo, oslobođeni okova straha.
            Nekontrolisani strah ima poražavajući uticaj na našu sposobnost da pružimo i primimo ljubav. Kad nas pokreće strah, skloni smo da činimo dela koja škode i onima koje volimo i nama samima. Možemo da postanemo toliko prestrašeni da povređujemo druge iz pogrešnog nagona da zaštitimo sebe. Fil Jensi objašnjava: "Sušta suprotnost strahu nije hrabrost, već ljubav. Bezuslovna ljubav je moćna protivteža za nezdravi strah." [Philip Yancey, Where Is God When It Hurts? (Grand Rapids: Zondervan, 1988), n.p.] Da bismo ostvarili ovo, moramo da budemo spremni da donesemo odluku da pobedimo svoje strahove.

Naša najveća čežnja

            Stara irska poslovica kaže: "Osoba bez srodne duše je poput tela bez glave." Ova poslovica govori o našoj instinktivnoj želji za prisnim i ispunjenim odnosima. Još u sedmom veku, irska crkva je savetovala ljudima da zasnuju bliski odnos s nekim kome će verovati ceo život kao prisnom prijatelju i duhovnom učitelju. Crkva je opisala ovaj međusobni odnos srodnih duša kao odnos u kome postoji duboko osećanje poverenja, u kome ljudi mogu da priznaju svoje najmračnije tajne i dobiju savet.
            Naša potreba da budemo shvaćeni u jednom dubokom odnosu ista je danas kao i pre četrnaest vekova.Želimo takav odnos koji nas motiviše da sazrevamo i postajemo onakvi ljudi o kakvim nismo mogli ni da sanjamo. Uprkos isceljenju i nadi koje odnosi s drugima mogu da nam pruže, teško nam je da preduzmemo taj korak i pružimo i primimo ljubav. A to je naša najveća čežnja. Svi čeznemo za intenzivnim, ispunjavajućim i nežnim odnosima. Kad smo uistinu voljeni, slobodni smo da postanemo sve što naš Stvoritelj želi da budemo, pronalazimo sigurnost i slobodu.

Ljubav koja životu daje smisao

            Kad nas neko voli, naše rane zaceljuju, pronalazimo smisao života i razloge za život. Kad nas neko voli, sposobni smo da životna razočarenja sagledamo u pravom svetlu. Harold Kušner, pisac knjige Kad se loše stvari događaju dobrim ljudima, shvatio je ovaj princip jednog letnjeg dana dok je sedeo na plaži posmatrajući dečaka i devojčicu koji su gradili dvorac od peska.

                Marljivo su radili pokraj vode, gradeći kitnjasti dvorac od peska, s kapijama, kulama, jarkovima ispunjenim vodom i unutrašnjim prolazima.
                Baš kad su gotovo završili projekat, naišao je veliki talas i srušio njihov dvorac napravivši od njega gomilu mokrog peska. Očekivao sam da deca briznu u plač, očajna što je sav njihov trud propao. Ali iznenadili su me i potrčali dalje od vode, smejući se i držeći se za ruke, a zatim seli da grade novi dvorac.
                Shvatio sam da su me naučili važnoj lekciji. Sve stvari u našim životima, sve te složene strukture na čije stvaranje trošimo tako mnogo vremena i energije, izgrađene su na pesku. Samo naši odnosi s drugim ljudima traju. Pre ili kasnije, naići će talas i oboriti ono što smo tako marljivo gradili. Kad se to dogodi, samo će ona osoba koja ima koga da drži za ruku moći da se smeje. [Kao što je citirano u Leonard Sweet, A Cup of Coffee at the Soul Café (Nashville: Broadman & Holman, 1998), 30.]

            Ljubav koju doživljavamo u odnosu s drugim ljudima bledi je odraz Božije ljubavi za nas. "Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas", napisao je apostol Jovan (Prva poslanica Jovanova 4:19). On je izvor ljubavi. Bog nas voli savršeno i bezuslovno i pokazuje nam šta je prava ljubav. Ipak, negde između naših čežnji i božanskog ideala, svi smo iskusili duboke rane razočarenja i izdaje.

Pružanje ljubavi i preuzimanje rizika

            K. S. Luis je to lepo sročio. "Voleti znači biti ranjiv. Volite bilo šta, i srce će vam zasigurno biti mučeno i možda slomljeno." [C.S. Lewis, The Four Loves (New York, Macmillan, 1960), 160.] Voleti nekog znači izložiti se podrobnoj analizi i preuzeti rizik da budete ismejani i odbijeni. A ipak, kad rizikujemo, šta tačno dobijamo?

Rizik i mogući gubitak

            U svom klasičnom delu Bezuslovna ljubav, Džon Pauel je napisao:

                Pružiti nekome ljubav podrazumeva rizik - rizici od samorazotkrivanja, odbijanja i nerazumevanja. Takođe podrazumeva i tugu, zbog privremenih razdvajanja, psiholoških ili fizičkih, pa sve do konačnog razdvajanja usled smrti. Svako ko insistira na ličnoj sigurnosti i zaštićenosti kao neophodnim životnim uslovima neće biti spreman da plati cenu ljubavi ili da otkrije bogatstvo ljubavi. Svako ko se zatvori u čauru samoodbrane, držeći druge uvek na bezbednoj udaljenosti... smatraće da je cena ljubavi previsoka i ostaće zatvorenik straha. [John Powell, Unconditional Love (Allen, Tex: Tabor, 1978), 10.]

            U svakom od ovih slučajeva naša prirodna sklonost jeste da se zaštitimo od drugih i izgradimo nepristupačne odbrambene zidove od bola.

Deflektori bola

            Svako od nas, u nekoj prilici, razvija odstranjivače bola. Baš kao što nanosimo mleko za sunčanje da ne bismo izgoreli, deflektori bola nas čuvaju od emotivnih opekotina. Oni su način da se zaštitimo od osećanja bola koje se javlja usled odbijanja u odnosima. Naši deflektori bola mogu da budu distanciranje od drugih, odbijanje da se oseti duboka emocija ili pretrpavanje obavezama kako ne bismo imali vremena da razmišljamo o svojim stvarnim potrebama.
            Iako konkretni deflektor može da nas zaštiti od toga da doživimo veći bol, takođe nas sprečava da iskusimo prave i značajne nivoe prisnosti.

Onesposobljavajući strah

            "Plašimo se istine, sudbine, smrti i jedni drugih", izjavio je američki pisac i filozof Ralf Voldo Emerson. [Joe Kohut, The Little Book of Phobias, (Philadelphia: Running Press, 1994), 49.] Strah je najdestruktivnija emocija u međuljudskim odnosima. Strah nas onesposobljava; lišava nas radosti koja se može pronaći u brižnim odnosima.
            Kad se uplašimo, lišavamo se sposobnosti da volimo. Tada izbegavamo prisnost sa onima do kojih nam je najviše stalo. Motivisani potrebom za sigurnošću, udaljavamo se emotivno, a povremeno i fizički, da bismo se zaštitili od opasnosti da budemo povređeni. "Strah je veliki neprijatelj prisnosti", izjavio je Nouven. "Strah nas tera da bežimo jedni od drugih ili da se čvrsto držimo jedni drugih ali bez prave bliskosti." [Henry Nouwen, :Lifesprings (Garden City, N.Y.: Doubleday, 1986), 15.]

Strah od bola

            "Jedna od najčešćih prepreka za ispunjen život jeste naše izbegavanje bola", napisao je Klajd Rid, vanredni profesor Teološke škole na Univerzitetu u Denveru. "Užasavamo se bola. Plašimo se bola. Činimo sve da izbegnemo bol. Naša kultura potkrepljuje naše izbegavanje bola tako što nas uverava da možemo živeti bezbolnim životom." [Clyde Reid, Celebrate the Temporary (New York: Harper & Row, 1972), 43.]
            U svojoj knjizi Veličanje privremenog, Rid opisuje mit takvog života:

                "Reklame nas neprestano podstiču da verujemo da život može da bude bezbolan ali život bez bola je mit...Živeti bez bola... znači biti poluživ, živeti bez punine života. To je nepogrešiva, jasna, neizmenjiva činjenica... Mnogi od nas ne shvataju da bol i radost idu zajedno. Kad se izolujemo od bola, samim tim se  izolujemo i od radosti."

Š ta odaju naši strahovi?

            Pogrešno zaključujemo da prisustvo straha znači da smo kukavice i neodlučne osobe. Naprotiv, naši strahovi odaju da smo povređeni i otkrivaju osetljiva mesta u našim srcima. Bez obzira na to koliko nam beznačajno i glupo deluju naši strahovi, oni drugima otkrivaju gde su nam najpotrebniji razumevanje i briga.
            Za iskreno priznavanje i poveravanje svojih strahova nekom drugom neophodno je duboko poverenje. To znači reći toj drugoj osobi: "Pošto znam da me voliš, spreman/na sam da rizikujem i pokažem ti gde sam najranjiviji/ja." Dafne Rouz Kingma piše u Knjizi o ljubavi:

                Zanimljivo je što odavanje onoga čega se plašimo obično podstiče drugu osobu da razotkrije svoje strahove. Na taj način vas odavanje vaših strahova odmah povezuje s najskrivenijim ja druge osobe, s onim čega se ona plaši, s tim gde se oseća prestrašeno i usamljeno. Zato obelodanite svoje strahove, jer je biti zajedno u našim slabostima jedno od najnežnijih i najdirljivijih iskustava u ljubavi. [Daphne Rose Kingma, The Book of Love (Berkley, Calif.: Conari Books, 2001), 77.]

Izbor

            Možemo da biramo kako ćemo da se suočimo s bolom koji smo iskusili u međusobnim odnosima. Možemo da izaberemo da nas kontrolišu naši strahovi, a možemo da odlučimo da im dopustimo da budu pokretači isceljenja i promene.
            "Bog nam je darovao dve neverovatne stvari: aposolutno veličanstvenu sposobnost i slobodu izbora. Tragedija je u tome što, u najvećoj meri, mnogi od nas odbacuju obe", kaže Frenk Doneli. [Frank Donelly, kako je citiran u Tim Hansel, You Gotta Keep Dancin"™, (Wheaton, Ill.: Vistor, 1992), 63.] Možemo doneti odluku da ispitamo svoj bol, potražimo izvor svog straha i sagledamo kako je uticao na naše odnose sa drugima. Možemo da odlučimo da ih transformišemo u izvore radosti ili da postanemo ljuti, ogorčeni i emocionalno umrtvljeni.

Rej i Nensi Kejn, iz knjige "Od straha do ljubavi" ( "From Fear to Love)

CELA KNJIGA NA LISTU PAPIRA

mape umaSkoro da nema osobe koja se u jednom trenutku svog bitisanja nije našla oči u oči sa dvotomnim knjigama, godinu dana skupljanim beleškama sa predavanja, nezanimljivim lekcijama iz predmeta koji proklinje što uopšte postoji. Takve situacije često obeshrabre i destimulišu veliki broj učenika i studenata da dođu do novih otkrića, čak i pre nego što se upuste u trku za znanjem. Pa i u onim trenucima kada su se izborili sa stotinama, pa i hiljadama strana za ispit, teoremama, hipotezama, deklinacijama, pravilima" vrlo često su to učinili samo prividno, a stečeno znanje traje tek onoliko koliko traje odgovaranje pred profesorom.

Umesto suvoparnog bubanja i radi lakšeg savladavanja gradiva, naročito ako je obimno, danas se sve više mladih odlučuje da pre upuštanja u ozbiljnu bitku sa učenjem, nauči da kreira mape ume.

Š TA SU MAPE UMA?


Mape uma su set intelektualnih "alatki" uz pomoć kojih se mnogo informacija može staviti na samo jedan list papira. Moguće je čak i celu knjigu sumirati na takav način, olakšavajući sebi da se kasnije prisetimo glavnih stvari, bez velikih osvrtanja na detalje. U tome i jeste stvar, jer naš mozak voli da pamti ključne ideje i reči. Na taj način ne lutamo i ne gubimo vreme na nebitne detalje.
Mape uma sadrže elemente koji su zanimljivi i levoj i desnoj hemisferi mozga. Leva ili logička se bavi analizom, brojevima, linearnošću, rečima, logikom i listama. Desna ili kreativna polovina je zadužena za sintezu, prostorno poimanje, voli boje, ritam, imaginaciju i dnevno sanjarenje. Kada se podjednako koriste leva i desna hemisfera mozga, mozak može da radi mnogo bolje. Mape uma uključuju elemente koji drže pažnju i levoj i desnoj hemisferi mozga i uz pomoć mnogo boja, slika, asocijacija, vrlo brzo pamtimo informacije.
Mape uma se crtaju tako što se u sredinu postavlja ključni pojam. Ukoliko je centralna ideja predstavljena specifičnim crtežom, zanimljivim, koji sadrži asocijaciju na ključni pojam, naš mozak će sliku usvojiti za tili čas. Iz centralne slike se granaju ostale teme, koje mogu i dalje da se šire u sve manje važne pojmove. Mape uma se najčešće crtaju flomasterima, mada se mogu koristiti i bojice ili markeri. Važno je da srednji crtež sadrži bar tri boje, kako bi stvorio iluziju trodimenzionalnosti. Š to više boja, to bolje, a isto važi i za crteže. Naš mozak voli slike i crteže i sve mu je zanimljivije, lepše i lakše za pamćenje ako sve vreme pravi slikovitu asocijaciju za dati pojam. Uz to, preporučuju se pozitivne asocijacije.

KO JE NJIHOV STVARALAC?


Tvorac "Mapa uma" je britanski naučnik Toni Buzan. Diplomirao je psihologiju 1964. godine na univerzitetu British Columbia, od kada se bavi pragmatičnim delatnostima iz oblasti psihologije, razvoja naših umnih i kreativnih sposobnosti. Buzan radi i kao savetnik u ministarstvima, kao i u mnogim multinacionalnim kompanijama širom sveta. Radeći sa decom koja su imala problema u razvoju, dosetio se da im pomogne upravo stvarajući mape uma. Buzan je autor 64 knjige iz oblasti intelektualnog razvoja, a kod nas su do sada objavljene: "Mape uma", "Brzo čitanje", "Savršeno pamćenje", " Koristite obe hemisfere mozga", "Sklad uma i tela", "Horizonti inteligencija" i dve u kojima je Buzan koautor: "Moć dečijeg uma" i "Pouka iz umetnosti žongliranja". Za knjigu "Moć dečijeg uma" (koja sadrži mape uma za decu), koautor mu je bila 13-godišnja Lana Izrael, koja prema procenama nastavnog sistema u Velikoj Britaniji nije bila za pohađanje srednje škole. Posle završenog kursa mape uma, Lana je za samo godinu dana od najlošijeg, verovali ili ne,  postala najbolji učenik u školi.

"BEOGRADSKI" TONI BUZAN


U Beogradu po njegovoj metodi već deceniju radi Edukativni centar za razvoj intelektualnih veština "Finesa". Kako nam objašnjava direktor Branislav Maričić, u Centru se održavaju seminari: Briljantno učenje, Brzo čitanje, Savršeno pamćenje, Mape uma i Principi uspeha. Polaznici na svakom od ovih seminara, uče kako da razviju kreativno razmišljanje.
"Za razvoj celokupne ličnosti i uopšte rešavanje problema iz bilo koje životne sfere, važno je da čovek ima razvijeno kreativno i strategijsko razmišljanje", objašnjava Maričić. "Mape uma su, kroz korišćenje obe strane mozga, prirodni stimulans za bolje organizovanje misli. Važno je što kroz njih čovek može lakše uočiti i gde greši, pa se kasnije može efikasnije korigovati, čime će u budućnosti delati uspešnije."
Prema rečima Maričića, korisnici Centra su u najvećem broju studenti, zatim srednjoškolci, ali i poslovni ljudi. Da su rezultati njihovih seminara dobri, kazuju mnogi uzbuđeni polaznici, koji se javljaju posle položenih ispita, dobrih ocena i  uspešnih poslovnih "zahvata".
Naš sagovornik, inače licencirani internacionalni predavač i instruktor Programa razvoja intelektualnih sposobnosti Tonija Buzana, otkriva nam da će od školske godine 2009/2010. pokrenuti među profesorima srednjih škola program "Kreativna nastava, nastavnik-učenik-roditelj, tim koji pobeđuje". (Program je akreditovan u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Ministarstva prosvete.)
"Osnovni cilj ovog projekta biće da svi učesnici tog "˜tima koji pobeđuje"™ budu aktivni", objašnjava Maričić. "Profesori su vrlo često nezadovoljni što ne učestvuju u kreiranju nastavnih planova i udžbenika. U stalnoj trci sa vremenom, često nemaju vremena da motivišu đake. Učenici su nezadovoljni takođe što ne učestvuju više u odabiru onoga što uče. Posledično, i roditelji su nesrećni zbog loših uspeha svoje dece i rada profesora.
         Kako Maričić objašnjava, njegovi timovi imaće zadatak da obuče profesore da naprave kreativne timove đaka u kojima će jedan biti nešto poput vođe. Oni će jedni drugima predavati lekcije i poučavati, a to sve putem mapa uma. Tako će razvijati i kritičko mišljenje i biće veoma aktivni, istovremeno pospešujući i timski i takmičarski duh. Veruje se i da će odeljenje kao celina napredovati.
         Program će se po srednjim školama u Srbiji sprovoditi najmanje godinu dana. Po završetku će se naći najbolja, kreativna rešenja lekcija iz skoro svih predmeta, posle čega će biti poslati kao predlozi Ministarstvu prosvete. Tako će gimnazijalci društvenog smera širom naše zemlje na isti, kreativni način učiti deklinacije iz latinskog, dok će "prirodnjacima" na mnogo zanimljiviji način biti predstavljene sile u fizici" 
         Kada učenici budu znali da crtaju mape uma, koje Maričić radije zove - mape učenja ili mape znanja, profesor će moći odmah da vidi da li su zaista razumeli ono o čemu su učili ili su samo bubali. Ako je đak uspeo da lekciju izrazi kroz pet, šest ključnih reči - ko, šta, gde, kada, kako i, eventualno, zašto - shvatio je smisao lekcije.
         Stručnjaci veruju da ovakav način učenja umnogome može da razbije monotoniju prilikom sticanja znanja. Osim toga, učenici i studenti u Srbiji svedoci su vrlo često "serviranja informacija", koje ponekad ne mogu ni da primene. Ovime će proces učenja postati znatno kreativniji, a neprospavane noći nad knjigama biće zamenjene bržim i efikasnijim učenjem korišćenjem zanimljivih mapa uma. 

Milica Petrović

bauhaus 1919- 2009

bauhausGodina je 1919. i svet već godinu dana živi u miru nakon završetka prvog svetskog rata. austro-ugarska je prestala da postoji, formirana je kraljevina shs, a  republika vajmar počinje svoj život nakon završetka postojanja nemačke monarhije. walter gropius, tada 35-ogodišnji arhitekta, odlučuje da okrene leđa tradiciji i opšteprihvaćenom i odlučuje da u umetnost uvede za to vreme nesvakidašnje stvari, da načini neke promene i da pokuša da pokrene neke nove tokove stvaralaštva. u martu iste godine podnosi zahtev za osnivanje akademije, piše manifest i 12. aprila 1920. dobija dozvolu za pokretanje dugo planiranog projekta.  akademija je osnovana i otvorena u gradu vajmaru, nazvana je "državna kuća neimara u vajmaru", poznatija pod imenom - bauhaus.

Devedeset godina kasnije i dalje se vide  i osećaju uticaji škole koja je za nepunih petnaest godina postojanja uspela da pomeri granice u umetnosti do nesagledivih veličina. i dan danas tekstovi o bauhausu prevode se na sve svetske jezike, otvaraju se mnoge škole nastale upravo pod uticajem ove, koriste se knjige koje su nekada davno korišćene u vajmaru. danas bauhaus više nije nepoznanica, postala je internacionalni pojam i više nema potrebe za prevođenjem njenog naziva. trag koji je ova akademija ostavila neizbrisiv je i sve više prerasta u jedan vid legende.

Ideja je bila da se pod jednim krovom okupe svi ljudi, talentovani umetnici, koji imaju želju da stvaraju, da počnu sa nečim stranim,  nepoznatim, da krenu nesigurnim stazama  umetnosti, donoseći sa sobom nove načine izražavanja i kreiranja stvarnosti. otvorena forma bauhausa proistekla je iz otvorenosti koju je gropius pokazivao prema svemu što je novo, neobično i neistraženo. ideja mu je bila da bauhaus bude prožet životom, da bude blizak vremenu i njegovim problemima i da isto tako ne bude deo nikakve šeme ili kalupa.

Ako bismo se upitali šta je zapravo suština bauhausa, čime se to on odlikuje i razlikuje od ostalih akademija i umetničkih škola, i šta je to što mu je donelo toliku slavu i dugovečnost, možda ćemo najbolje objašnjenje naći u beleškama oscara schlemera, jednog od direktora akademije: "istinska struktura bauhausa izražena je u ličnosti njenog rukovodioca, koji se nije obavezao nikakvoj dogmi, već je imao osećanje za sve što je novo, aktuelno, i dobru volju da to asimiluje -  a uz to dobru volju da toj celini da čvrstinu, da joj nađe zajednički imenitelj, da stvori kodeks." njihovo shvatanje da je svekoliko oblikovanje fundamentalno jedinstvo, bilo je totalno suprotno od "l"™art pour l"™art" stava  kao i filozofije iz koje je larpurlartizam nastao - da je posao sam sebi cilj. 
prvih par godina akademije, tačnije do 1922, predstavlja period kada je škola krenula sa razvijanjem, primanjem sve većeg broja učenika, kako nemačkog, tako i inostranog porekla. formiraju se i pravila po kojima postoje majstori, majstorski pomoćnici i učenici.


Od samog početka ustanovljene su i katedre i to za najrazličitije vrste stvaralaštva -
vajarstvo, radionica za plastiku, slikarstvo na staklu, fotografija, metal, stolarnica, grnčarstvo, tipografija, zidno slikarstvo, tkačnica i mnoge druge. zanimljivo je i da, iako je osnivač bio arhitekta, prvih godina takva radionica nije postojala na akademiji.

Slikari koje je  gropius pozivao da predaju na akademiji do samog dolaska u bauhaus nisu bili "opšte poznati" ili previše priznati u umetničkom svetu. kandinsky, iako je bio član "plavog jahača" u to doba još nije stekao ni deo priznanja koje mu se danas pripisuje. tek mali krug prijatelja - poštovalaca, bio je upoznat sa njegovim dotadašnjim radom i stvaralaštvom. trebale su godine da prođu pre nego što je primljen u berlinsku nacionalnu galeriju. isti slučaj bio je i sa paulom kleeom. malo ko je znao za njega, a njegovi radovi skoro da nisu imali odjeka izvan granica nemačke. danas je on jedan od najcenjenijih, ako ne i najcenjeniji nemački autor tog vremena.


Jedini koji je pre dolaska na akademiju imao zavidno umetničko iskustvo i koji je bio priznat u širem krugu poznavalaca slikarstva bio je lyonel feininger. njegova dela već su bila deo nemačkih zbirki u kojima su, ipak, preovladavali ekspresionisti. međutim, pravo vreme slikara bauhausa bilo je nakon drugog svetskog rata. tada je svako od njih dobio priznanja koja zaslužuje, njihov rad konačno je cenjen onako kako treba, a skoro svaki važniji muzej od međunarodnog značaja u svom posedu ima bar jednu njihovu sliku. moholy-nagy, itten, muche i gore navedeni nalazili su se na položaju koji su mnogo ranije zaslužili svojim radom, i niko nije pao u zaborav.
slikarstvo je na bauhausu praktikovano kao zidno slikarstvo i kao oblikovanje prostora. izučavanje forme naročito je bilo aktuelno jer je paralelno sa slikarstvom polazilo od geometrijskih elemenata koje su u svojim delima, neko lirski a neko romantičarski, interpretirali kandinsky i klee. crtanje akta bilo je isto tako važno.
 
Godine koje su usledile donele su mnogo uspona, ali i padova školi. 1923. prvi put je održana i nedelja bauhausa. bila je ispunjena koncertima, predstavama, predavanjima i izložbama koje su bile sastavljene od radova majstora, radova sa nastave kao i sa radionica. izlazi i prva publikacija - "državna kuća neimara u vajmaru 1919-1923". sledeće godine pritisak koji je u vladi bio prisutan i ranije, sve više se povećava i bauhaus trpi sve češće napade u javnosti. prvog juna dolazi do otpuštanja svih majstora, a do prvog aprila 1925. gropius osniva "klub prijatelja bauhausa". smanjuju se prihodi, bauhaus se sama ukida i  polovinom 1925. prelazi u dessau. iako su desne partije bile protiv, gradsko veće, uprkos tome, odlučuje da preuzme školu u celini. iste godine izašla je prva knjiga u izdanju bauhausa: walter gropius - "međunarodna arhitektura". u oktobru se donosi odluka po kojoj se od tog trenutka sve u okviru škole piše malim slovima. ovaj period obeležen je konstantnim  sudaranjima dve bauhausove realnosti - one lošije koja je bila deo kampanje u javnosti o zabrani i borbi protiv akademije i one bolje, lepše, koja je s vremena na vreme donosila lepe vesti i neke vedrije poglede. tako je i 1926. počeo sa izlaženjem časopis "bauhaus" koji je objavljivan do 1931. tada bauhaus dobija i zvanje "visoke škole za oblikovanje", a majstori stiču titule profesora.

Walter gropius napustio je akademiju 1928. objavio je da se povlači i posvetio se projektovanju i samostalnoj arhitekturi. ostao je upamćen kao osoba koja je pokrenula sve, prenula mlade gladne stvaranja, znanja i estetskih eksperimenata. stvorio je školu gde su svi oni željni nečeg novog u umetnosti mogli da dođu i da zajedno sa ostalima prkose kalupima društva i krče put stvaralaštvu do tada nepoznatom u ovom svetu. uspeo je da u svojim polaznicima probudi neke nove ideje po kojima postoji jednakost svih vidova stvaralaštva i njihovo povezivanje sa modernim svetskim poretkom. o svom viđenju akademije jednom je rekao:  "vodila nas je misao da nagon za oblikovanjem nije ni intelektualnog ni materijalnog porekla, nego da jednostavno predstavlja integralni deo jednog civilizovanog društva. želeli smo da umetnika prodrmamo u njegovoj otuđenosti od sveta i da ga povežemo sa realnim svetom zanata." obrazovanje u bauhausu video je kroz pripremne kurseve. nastojao je da ljude sa talentom obrazuje za rad u industrijskom oblikovanju i umetničkim zanatima. baza je bila u manuelnom treningu sa ciljem zajedničkog rada na zgradi. najvažnija stvar u okviru ovog načina obrazovanja bio je pripremni kurs u kome se učenik, kroz eksperimente, upoznavao sa proporcijom, merama i ritmom. upoznavali su jezik forme, učili o oblasti optike, sticali teorijske osnove koje vode ruku koja oblikuje i stvara.


Nakon odlaska gropiusa stvari su nastavile da se odvijaju onako kako je on na samom početku i zamišljao. broj učenika se povećavao, "klub prijatelja bauhausa" bio je sve veći, a i broj radionica povećavao se svake godine. ipak, dolaskom na čelo hannesa meyera, škola prvi put dobija i političku obojenost, jer je meyer, iako nije bio član, ipak bio simpatizer komunističke partije nemačke. zbog toga je bio prinuđen da se povuče, a on sa nekolicinom učenika odlazi u moskvu. dolaskom na vlast nacional-socijalista i škola je prinuđena da menja lokaciju. odlaze u berlin, useljavaju se u jednu telefonsku fabriku i tu ostaju do konačnog zatvaranja. po nalogu tužilaštva deo učenika biva pritvoren, zgrada pretresena, a jula 1933, na početku letnjeg semestra mies van der rohe, tadašnji direktor, ne želevši da prihvati uslove gestapoa zatvara školu. konačno, 10. avgusta pismenim saopštenjem svi učenici su obavešteni o zatvaranju bauhausa.


Sve vreme svog postojanja akademija se trudila da pokrene mlade umetnike, da im pruži mogućnost da stvaraju, da se izraze i da krče put nečemu što se pojavilo tu, sa njima, a što su sami pokrenuli i kreirali. važno je znati da "bauhausovski stil", kako su ga neki nazivali, nikada nije postojao, i da su se oni, na čelu sa gropiusom, borili protiv toga. nisu želeli da  propagiraju neki određeni stil ili sistem, već da pokažu kako na oblikovanje utiče život.

Iako je uticaj i snaga nacional-socijalističke partije dovela do prestanka rada škole, to ipak nije moglo da sreči da ona nastavi da živi sa umetnicima koji su bili deo nje svih tih godina. bauhaus je ostao jedan od najvećih uticaja na stvaralaštvo čitavog xx veka i legenda koja nastavlja da se prepričava.  

Stefan Lazić, Geoekonomski fakultet