Svetli srednji vek

svetli sredji vekAntikvarnica

Velika je predrasuda srednji vek smatrati mračnim. Naime, termin srednji vek počeo je da se koristi u renesansi sa pežorativnim značenjem, kao period između dva svetla perioda: Grčke i renesanse. Međutim, vremenom, što se više izučavao period od V-XV veka to se više dolazilo do zaključka da je to vreme razvoja inteligencije na sebi svojstven način.

To je vreme kada umetnici, pisci, hroničari počinju da se potpisuju uz svoja dela. Srednjovekovni čovek je i homoviator, dakle čovek koji je stalno na putu, stalno u težnji ka nečem novom. On nije statičan. Postoji individualna sloboda čoveka.

Samim tim dolazi i do velikih prostornih pokreta koji su vođeni određenim ideologijama (npr. krstaši, koji vođeni svojom ideologijom, kreću sa krajnjeg severa ka krajnjem jugu Mediterana). Sem toga, homoviator je i čovek čija duša i intelekt teže ka novinama.
Srednji vek je izuzetno važan za razvoj gradova. Razvija se novo poimanje funkcije grada, strukture grada, stvaraju se univerziteti, uvodi se novi sistem obrazovanja, nastaju kolegiumi kao zajednice nastavnika i učenika. Čak i jezik ima svoje formativno razdoblje u srednjem veku: razvija se latinski, kao i romanska grupa jezika (italijanski, francuski, španski, portugalski). Veoma izuzetan je i razvoj sajmova, u smislu razmene dobara. Trgovački gradovi bili su povezani rimskim trgovačkim putevima i sistemom plovnih puteva. Sem toga izuzetnu važnost za srednjevekovnog čoveka imali su hodočasnički putevi poput Rima, Santiaga de Kompostela, Š artra, Remsa i mnogih drugih.
Naravno, mnogo toga bilo je drugačije nego što je danas jer su mnoge pojave bile neotkrivene i neshvaćene. Smatralo se da svet stari. Nastajale su mnoge hronike koje su govorile o znacima koji upućuju na ostvarenje Eshatona. Oko 1000. godine čovek je živeo u iščekivanju kraja sveta. Za to iščekivanje vezuju se i strah i sreća. Sreću je srednjovekovni čovek osećao pri pomsli na večno blaženstvo koje će uskoro nastupiti. A strah zbog časa kada će svi biti isti među jednakima i kada će pravednici otići u raj (koji se po verovanju nalazio u Mesopotamiji), a grešnicima je sledio ulazak u Ad (na teritoriji između Južne Italije i Sicilije). Da ste živeli u doba srednjeg veka mogli ste biti član jedne od mnogih organizacija koje, vođene svojim idealima, uveravaju da su vaše misli i postupci bezgrešni pa vam je tako predodređen raj. Sa druge strane, mogli ste i prodati svoje imanje, a potom putovati po svetu kako biste videli ovozemaljska dobra i lepote. Ljudi toga vremena očekivali su da će se kraj sveta dogoditi u Jerusalimu onda kada poslednji car položi krunu na Hristov grob. Zastrašujuća činjenica za čoveka toga vremena bio je i pad Carigrada četiri decenije pre očekivane godine.
Predrasude koje su stvorene o mračnom srednjem veku imaće svoje opravdanje kada shvatite da je čovek toga vremena svoje večeri provodio u straćarama osvetljenim slabom vatrom ognjišta, u monaškim ćelijama uz uljane lampe ili u prostranim dvoranama i hodnicima zamkova osvetljenim samo bakljama. Takvi su bili i prizori po gradovima i selima. Sa druge strane, vredi primetiti da je takva slika svojstvena i periodu renesanse i baroka. Podstaknut pričama i legendama srednjovekovni čovek je bio sklon mnogim oblicima sujeverja protiv kojih su čak pisani i traktati. Dok je u grčkoj mitologiji lepa žena svetlih očiju bila poznata pod imenom Glaukopis, srednji vek takvoj ženi pripisuje epitet veštice koja može nauditi časnom čoveku ma kome sloju društva on pripadao. Zatim, 28. decembra (na dan pokolja Vitlejemske dece) nije se započinjao nikakav posao niti se polazilo na put jer se taj dan smatrao nesretnim. Čvrsto se verovalo i da čovek ne stari za vreme dok sluša bogosluženje.
Moguće je da upravo bežeći od svega toga srednjovekovni čovek podiže crkve u kojima oseća sigurnost i božansko prisustvo. Već u vremenu romanike započinje se sa igrom svetlosti koja prodire kroz vitraže. U gotskim katedralama dimenzije rozeta i prozora značajno se uvećavaju pa tako razmaknute zidove sve više drže potporni zidovi i nagnuti lukovi. Katedrale su sada u službi svetlosti koja nadire kroz otvore. Ako shvatite da su ti rani vitraži rađeni pojedinačno i da ne spadaju u serijske proizvodnje, shvatićete i značaj ovih remek dela. Vremenom prozori bivaju sve uži i zašiljeniji te tako bivaju nanizani jedni pored drugih i razdvojeni samo tankim stubovima i ukrašeni malim medaljonima sa prozorima koji se ređaju jedan iznad drugog. Oko sredine XIII veka u slikarstvu vitraža dolazi do potpune promene: napušta se tamna koloristička gama, a staklo postaje prozirno. Unutrašnjost na taj način biva oživljena blještavom intenzivnom svetlošću. U tom okruženju čovek mora imati osećaj bliskosti sa Bogom. Okupan takvom svetlošću on mora osetiti delovanje Boga u prostoru crkve. Naravno, nisu sve srednjovekovne crkve očuvane u svom punom sjaju, ali fascinacija takvom celinom je prvi utisak koji doživljava čovek kako srednjeg tako i XXI veka.
Srednji vek je veoma emotivno razdoblje. Ovo naše razdoblje je, u poređenju sa srednjevekovnim, veoma plastično i potpuno suprotno. Međutim, takvo svetlo arhitektonsko okruženje mora makar na tren nadjačati mračne misli svakoga čoveka ma u kom vremenu on živeo: emotivnom ili plastičnom.

Miljana Stričević, Filozofski fakultet

 

Zemljino magnetno polje

Zemljino mag poljeNauka

Da je zemlja jedan veliki prirodni magnet, verovalo se sve do 19. veka, tačnije do 1820. godine kada je Hans Kristijan Ersted (Hans Christian Oersted) primetio da se magnetska igla kompasa pomera kada se približi provodniku kroz koji teče struja. Otkriveno je da se u okolini prostora, oko kružno namotanih navojaka kroz koje teče struja, javlja magnetsko polje, po prirodi jednako onom koje se javlja kod prirodnih magneta.Sve nedoumice vezane za poreklo Zemljinog magnetskog polja otklonjene su zahvaljujući radu poznatog fizičara Pjera Kirija (Pierre Curie).On je, zajedno sa svojom suprugom Marijom Kiri (Maria Scladowska Curie), krajem 19. veka, vršio eksperimente i utvrdio da feromagnetski materijali gube svoja magnetska svojstva kada dostignu određenu temperaturu.
Danas je ona poznata kao Kirijeva temperatura i za gvožđe iznosi 750ºC. (Ovaj par naučnika je 1903. godine dobio Nobelovu nagradu iz fizike za rad delimično zasnovan na ovom otkriću.) Temperatura Zemlje se povećava sa dubinom, i već na 25 km se premašuje Kirijeva temperatura svih feromagnetskih materijala. To je veoma tanak sloj Zemljine kore, ako se ima u vidu da njen poluprečnik iznosi 6345 km. Ovaj površinski sloj je dobro ispitan i ne pokazuje prisustvo jake magnetizacije. Zemljino magnetsko polje je zato jedan ogroman elektromagnet koji je posledica struja koje kruže unutar njenog jezgra.
Sigurno najvažnija uloga ovog polja jeste to što nas ono štiti od pogubnog uticaja solarnog vetra i kosmičkog zračenja. Veoma je sabijeno na strani okrenutoj Suncu, usled pritiska čestica solarnog vetra.  Uticaj polja je takav da na njih deluje normalno na pravac talasnog fronta čime se ove čestice skreću i zaobilaze površinu naše planete.
Zemljino magnetsko polje je jedna od prvih izmerenih fizičkih veličina. To je uradio nemački matematičar Karl Fridrih Gaus (Carl Freidrich Gauss) 1835. godine, novom matematičkom metodom koju je razvio upravo za tu potrebu. Izračunata je vrednost magnetskog momenta (M), fizičke veličine koja u potpunosti opisuje magnetsko polje. Njegova veličina se prati već 170 godina i u tabeli se mogu videti izmerene vrednosti i imena naučnika zaslužnih za njihovo dobijanje.
Tabela pokazuje da se Zemljino magnetsko polje ponaša kao i svaki drugi elektromagnet u odsustvu spoljnjeg izvora energije, tj. da njeno magnetsko polje eksponencijalno opada.  Brzina ove promene se najslikovitije može opisati vremenom poluživota koje iznosi oko 1400 godina. To znači da se jačina Zemljinog magnetskog polja smanjuje za dva puta svakih 1400 godina.
Najnovija merenja urađena od strane Međunarodne Unije Geodezije i Geofizike (International Union of Geodesy and Geophysics - IUGG) potvrđuju ove podatke. Oni su mnogo preciznijim merenjima u poslednjih 35 godina zaključili da Zemljino magnetsko polje gubi polovinu svoje ukupne energije svakih 1465 godina.
Rezultati ovih merenja dostupni su pod nazivom International Geomagnetic Reference Field (IGRF). U pitanju je najnoviji matematički model Zemljinog magnetskog polja koji je u širokoj upotrebi u naučnim istraživanjima i koji je dovršen u decembru prošle godine.
Prihvaćen zbog neoborivih dokaza od strane svih naučnih krugova, ovaj podatak je iznenađujuće malo poznat u javnosti obzirom na njegov značaj. Razlog tome su možda direktne implikacije koje proizlaze iz činjenice da magnesko polje Zemlje veoma brzo opada.
Kalkulišući o budućnosti mogu se predvideti brojne promene na našoj planeti koje će biti primarna ili sekundarna posledica ovoga. Verovali ili ne, mnogo su važniji zaključci koji se dobijaju sagledavanjem prošlosti. Tu su odgovori na pitanja koja su prisutna u ljudskom rodu od samih početaka razvijanja logičkog razmišljanja i filozofije, o našem poreklu nas, poreklu naše planete i celog svemira.

Kada se jačina Zemljinog magnetskog polja ekstrapolira unazad u vremenu, zaključuje se da je pre 8000 godina ono trebalo da bude jednako polju magnetske zvezde, što je nemoguće. Pre samo 20.000 godina, magnetsko polje bi bilo dovoljno jako da indukuje struje koje bi sasvim sigurno sprečile postojanje bilo kakvog života na Zemlji. Pre 50.000 godina magnetsko polje bilo bi jednako polju pulsara, najsnažnijem emiteru energije u svemiru.
Imajući sve do sada pomenute naučne činjenice u vidu, zaključuje se da je naša planeta Zemlja sigurno mlađa od 10.000 godina. Ovaj podatak je možda čudan onima koji su gradivo u školi i fakultetu prihvatali zdravo za gotovo i koji se nisu obazirali na površnost i nepostojanje logike u pretpostavkama nekih naučnih metoda i teorija. Jedan od primera za to upravo je vezan za Zemljino magnetsko polje kao i za posledice njegovog opadanja.
Naime, sa opadanjem Zemljinog magnetskog polja, do Zemljine atmosfere dopiru sve veće količine solarnih vetrova i kosmičkog zračenja. Ovaj porast prouzrokuje sve brže stvaranje ugljenika C14  koji se koristi u najzastupljenijoj metodi datiranja. Ova metoda je zasnovana na pretpostavci da je brzina generisanja ugljenika C14  konstantna, što nije tačno.  Upravo zahvaljujući njoj dobijene su nestvarne brojke koje smo svi čitali u udžbenicima biologije, istorije, geografije, itd. Imajući u vidu da je brzina generisanja ugljenika C14 bila jednaka današnjoj, kada je ona u stvari bila izuzetno mala, umesto stotina godina dobijene su desetine hiljada, a umesto hiljada dobijene su stotine hiljada i milioni godina!
Ono što se učenicima i studentima servira kao objašnjenje uz ostale podatke, i preko čega se brzo prelazi je čudnovato tvrđenje da Zemljino magnetsko polje menja svoj polaritet u vremenu. Dokaz, razlog ili objašnjenje ovog tvrđenja niko nikada nije dao niti ga danas ima. Verovati u jednu ovakvu izmišljotinu je, blago rečeno, naivno.

Prvi koji će se složiti sa ovim trebalo bi da budu studenti elektrotehnike koji su u laboratoriji za elektroniku svojim očima pratili procese opadanja struje i napona na krajevima kalema nakon prestanka delovanja izvora energije koji je prethodno uspostaviomagnetsko polje u njemu.  Podatak da su Zemlja, i ceo svemir veoma mladi, može i astronomima da razjasni neke zegonetke za koje oni tvrde da ne postoji objašnjenje. Jedna od njih je vezana za supernove. Za one koji ne znaju, supernovom se naziva nekoliko tipova eksplozija zvezda. To su eksplozije ogromnih razmera koje na nebu proizvode, golim okom vidljive, veoma svetle oblike čija svetlost ne jenjava nedeljama ili čak mesecima.
Danas ne znamo samo za supernove koje su se dogodile u bliskoj prošlosti već i za one koje su se dogodile i pre hiljadu godina. Zapisi o njima nastajali su paralelno u različitim delovima sveta. Oni potvrđuju pravilo koje i danas postoji da se supernove javljaju u proseku svakih 25 godina. Ostaci eksplozije se mogu videti uz pomoć teleskopa. Udaljavaju se od njenog centra i procenjuje se da ostaju vidljivi preko milion godina!
Ko veruje u evoluciju trebalo bi da očekuje da je nakon miliona i miliona godina, nebo potpuno prekriveno takvim ostacima. To, naravno, nije slučaj. Na nebu postoji svega oko 200 ostataka supernova što je jedva dovoljno da pokrije 7.000 godina. 
Odmah se razjašnjavaju još neke "misterije" moderne astronomije. Niko ne može da objasni postojanje kometa u Sunčevom sistemu. Po teoriji evolucije pretpostavlja se da su one stare upravo koliko i Sunčev sistem, tj. oko 13 milijardi godina. Nasuprot tome, svedoci smo njihovog brzog raspadanja tokom svakog prolaska pored Sunca. Rep komete koji vidimo tokom njenog prolaska, upravo je posledica tog raspadanja. Komete gube toliko svoje mase, da većina ne može da opstane ni 10.000 godina. Zar to ne govori da su Sunce, Zemlja i ostale planete mnogo mlađi?
Neverovatno, ali rešava se i dilema postojanja spiralnih galaksija, stara više od pedeset godina. I naša galaskija, Mlečni put, jedna je od njih. Kod svake od ovih galaksija, pa i naše, uočeno je nešto veoma zanimljivo. Zvede bliže centru galasije se oko njega okreću većom ugaonom brzinom od zvezda na njenom obodu. Posmatrane brzine su tako velike da bi u slučaju da je naša galaksija čak i 1000 puta mlađa od evolucionističke pretpostavke, odavno bila običan bezlični disk i nikako ne bi mogla da ima svoj sadašnji oblik.
Svi ovi podaci su samo delić beskrajnog broja dokaza koji ukazuju da je svet veoma mlad i da je stvoren za veoma kratko vreme. U gotovo svim školama na svetu zakonom je direktno ili indirektno zabranjeno i spomenuti postojanje druge teorije osim evolucije.  Umesto toga, prave se veoma lepo oslikane knjižice o dinosaurusima za decu predškolskog uzrasta koje počinju rečima: "Pre više milona godina..."
Možemo samo da se pitamo zašto nam se od malih nogu prezentuju selektovane informacije. Zašto nam se neosnovane pretpostavke serviraju kao činjenice i zašto su već davno drugi odabrali u šta ćemo verovati umesto da mi to učinimo sami?

Nenad Tešović

ENIGMA KONFLIKTA

Enigma konfliktaKonflikti su stari koliko i čovečanstvo i nemoguće je zamisliti jednu organizovanu zajednicu bez njih. Jer,  kako bi naš narod rekao: sto ljudi sto ćudi. Međutim, iako se stalno susrećemo sa njima,  još uvek nismo postali imuni i oni nas veoma često dovode do frustracija, mentalne iscrpljenosti, stanja očaja, a vrlo često i do blažih oblika depresije.Dr Friedrich Glasl, ekonomista i konsultant za organizaciju, specializovan za rešavanje konflikata, kaže: "Konflikti do te mere utiču na našu sposobnost shvatanja i mišljenja da nismo u stanju jasno videti stvari oko nas i u nama samima. Kao da naše oči gube sposobnost vida, a naš poglad na nas same i na suprotnu stranu u konfliktu postaje sve jednostraniji i iskrivljeniji. Naša sposobnost razmišljanja ostaje zarobljena, a da mi toga nismo

ni svesni."Naša sposobnost razmišljanja ostaje zarobljena, a da mi toga nismo ni svesni."

U svakodnevnom životu konflikti se često poistovećuju sa svađom, sukobom interesa, upotrebom sile ili bitkom u kojoj se mora pobediti. Kada se nađemo u "konfliktnim situacijama" pokušavamo da iz njih brže bolje pobegnemo a da pritom ne znamo od čega i zašto bežimo. Ili se grčevito borimo sa željom da postignemo... nešto... nešto... što ni sami vrlo često ne znamo da definišemo.

Š ta su u stvari konflikti? Da li su svi konflikti isti? Kako uopšte dolazimo do njih? Zašto toliko loše utiču na nas? Da li ih je moguće izbeći? Da li u konfliktima ima nečega dobrog? Kako ih rešiti? Ovu su samo neka od pitanja čiji bi odgovori pomogli u razrešavanju ove čuvene enigme zvane KONFLIKT.  

"Konflikti odigravaju veoma bitnu ulogu u našem životu. Da nema konflikata ne bi bilo ni života, sazrevanja ni odrastanja. Postoje konflikti koji pokazuju da smo normalna osoba. To su one situacije kada se osoba odvaja, postaje autonomna i štiti svoj identitet tako što kaže NE, ja nisam kao ti, ja sam neko drugi, ja ne mislim kao ti, ja ne osećam kao ti.
Reč koja opisuje konflikt na najjednostavniji i najpraktičniji načina je reč SUKOB.  Pod tim se podrazumeva sukob unutar jedne grupe (konflikt u grupi), sukob između dva čoveka (interpersonalni konflikti) i unutar jedne osobe (intrapersonalni konflikti)", kaže Tijana Mandić profesor i dr kliničke psihologije.

 "Važno je znati da kada govorimo o konfliktima reč sukob ne bi trebalo da ima negativnu konotaciju, jer kao što sam rekla: da nema sukoba ne bi bilo ni života, sazrevanja, ni odrastanja. Svrha sukoba mišljenja jeste da proizvede nešto dobro i korisno za one koji se sukobljavaju i da ih dovede do kreativnih rešenja. Ponekad ti sukobi mogu da budu i neprijatni, međutim to ne mora da znači ništa loše, niti mora ukazivati na loš iskod. Ne možemo očekivati da će u životu sve biti lepo i prijatno. To bi nas u mnogome onesposobilo.
Naša ličnost je po prirodi konfliktna, tako da i naš odnos prema drugima i prema društvu može biti konfliktan i to može da bude izvor pokreta ka nečem boljem, lepšem i kreativnijem" objašnjava prof dr Tijana i dodaje: "Svaka osoba koja ima svoj identitet mora da iskusi sukob sa nekim i to je potpuno prirodno. Postoji mnogo razloga zbog kojih ulazimo u konflikte sa drugima. Jedan od njih je i naša različitost jer je svaka individua jedinstvena. Razlog zašto ulazimo u konflikte zbog različitosti nije sama različitost već neprihvatanje da je ona izvor nečega dobrog. Kvalitetno zajedništvo i kreativnost dolaze upravo iz nje i to je ono što je potrebno prihvatiti. Različitost je neophodna u međuljudskim odnosima i njena svrha nije sukobljavanje sa ciljem da se pokaže kako je tuđa različitost loša, već da se uspostavi ravnoteža u našim odnosima i da kroz to proistekne međusobna podrška, podsticaj ka višim ciljevima.
Pored različitosti, jedan od isto tako važnih razloga koji dovodi do konflikta je i nerazumevanje. Nerazumevanje onoga što nam druga strana poručuje i govori. Mi smo uglavnom više usredsređeni na sopstvene želje i potrebe, pa često nemamo "sluha" za druge i pokazujemo nerazumevanje prema potrebama drugih. Postoji i jedna zanimljiva kategorija ljudi koja naprosto voli konflikte i uglavnom kada se pojavi "konfliktić" oni ga eskaliraju i od toga naprave nešto mnogo gore.
Zatim imate ljude koji su konfliktualni sami po sebi. Oni dokazuju i pokazuju da su odvojeni, različiti, integrisani, drugačiji. Postoji još jedna kategorija ljudi koja teško podnosi konflikte. Tu spadaju oni koji su sebe ubedili da je sve ružičasto i da konflikti ne postoje. Kada se takvi ljudi nađu u konfliktu, obično veoma burno reaguju jer im njihovo pogrešno ubeđenje koje su sami kreirali ne dozvoljava realan pogled na život. Kod njih je postojanje konflikta deo svakodnevnice.
Naše ponašanje prema konfliktu kreira se u zavisnosti od toga kako mi vidimo sebe, svet oko nas i  našu društvenu realnost", ističe prof dr Tijana Mandić.

 "Jedan od razloga zbog koga su nam konflikti mučni i teški je naša potreba da stalno budemo u pravu. Ukoliko, uslovno rečeno, kreiramo neku svoju životnu filozofiju i verujemo da su neke stvari takve i takve, i sretnemo osobu koja nam kaže nešto što je suprotno toj našoj filozofiji, to će nas užasno uznemiriti i iziritirati jer smo sebe ubedili da smo mi uvek u pravu i da ta naša filozofija mora biti tačna. Ako smo takvi, trudićemo se da pojačamo neku svoju reakciju kako bi potvrdili ispravnost svog verovanja za tu stvar. Takve osobe će morati da pobede u dijalogu pa makar svog sagovornika i verbalno izvređale. Ako na primer neki profesor misli da su studenti glupi i da svi varaju na ispitu, onda će on prosto "vrebati" podatke koji će to i potvrditi. A ako neko pokuša da mu objasni kako je nepoverljiv i da to u šta on sumnja u stvari nije tačno, to će ga onda užasno uznemiriti. Dakle, ako ste sebe ubedili da morate uvek biti u pravu, to će uticati da konflikte doživljavate kao mučne i teške rasprave iz kojih ćete izlaziti isfrustrirani, očajni i prilično iscrpljeni. Moramo prihvatiti da ne možemo uvek biti u pravu i da tuđi predlozi, sugestije, stavovi i mišljenje mogu služiti za našu izgranju, proširivanje vidika kao i ispravljanje nekog pogrešnog ubeđenja koje smo sami kreirali", dodaje prof dr Mandić.

Na pitanje da li je moguće rešiti konflikte i na koji nači to možemo uraditi, prof dr Tijana odgovara: "Najbitnije je prihvatiti konflikt kao deo svakodnevnice i ne doživljavati ga kao katastrofu. Moramo se truditi da budemo tolerantni. Sasvim je normalno da vi mislite na jedan način a ja na drugi, vi gledate na stvar iz jednog ugla a ja iz drugog. To uopšte nije loše, na taj način se međusobno obogaćujemo. Isto tako je bitno razumeti važnost kreativnog rešenja samog konflikta. Drugim rečima, potrebno je markirati problem koji postoji ali se i usredsrediti na njegovo rešenje. Ljudi ne znaju, ili ne umeju, ili nisu obučeni da reše sukobe, pa onda oni prerastaju u opasne rasprave, tuče, krvoprolića, ratove"
Jedna od stvari koju bi odmah trebalo da zaboravimo je perfekcionizam jer konflikte nećemo nikada rešiti do kraja. Oni su deo naše svakodnevnice. Moramo prihvatiti da nismo savršeni i pokazati neku vrste brige za drugoga tako što ćemo, kada konflikt nastane, reći: "U redu, došli smo do ovoga, to ne znači ništa destruktivno. Sada, šta ćemo dalje?" Dakle, ne odbaciti osobu i usredsrediti se na rešenje. Kada izađemo iz problema, možda će sve biti bolje, pozitivnije. Važno je da ljudski pristupamo jedni drugima, bez međusobnog povređivanja i sa mnogo milosrđa. Jer da bismo nešto dobili u životu, moramo malo i da rizikujemo... a rešavanje konflikata sasvim sigurno zahteva od ljudi hrabrost i rizikovanje."
--------------------------------------------------------------------------------------------

Tri velike grupe konflikata

Konflikti u grupi mogu nastati zbog statusa jedne grupe. Različiti ljudi zauzimaju različite položaje u određenoj grupi (na osnovu porekla, ekonomske moći, ličnih sposobnosti i postignuća) a i sama grupa može zauzimati različit status u društvu. Pojedinci se bore oko toga ko poseduje snagu, ko pokreće energiju grupe, ko ispoljava otpor koji je grupi nužan da zadrži identitet. Jedna od najvećih moći je da se utiče na sudbinu grupe, te nije ni čudo što upravo tu nastaju i najžešći sukobi.

Interpersonalni konflikti predstavljaju konflikte između pojedinaca. Nečija ubeđenja se lako mogu sukobiti sa tuđim, naročito ako su kontradiktorna. Nečiji motivi mogu lako da se razlikuju u datoj situaciji, te tako i sukobe sa tuđim, a emocionalne konflikte lako prepoznajemo. Neko reaguje tugom a neko ljutnjom na isti stimulans, te se lako ispolji međusobno optuživanje. Jedan od osnovnih problema kada govorimo o ovoj grupi konflikata je i emocionalna nepismenost. Dva čoveka mogu različito da definišu realnost i da budu ubeđeni da su upravo oni objektivni a da druga strana ne vidi situaciju jasno. Ovakvi konflikti su teže prepoznatljivi, ali ne i manje burni. Nečije želje mogu da se sukobe sa tuđim vrednostima, a nečiji stavovi sa tuđim činjenicama. Nečiji motivi mogu da se sukobe sa tuđim osećanjima, kada će pri tom jedna osoba sebe doživeti kao profesionalca a druga kao bezdušnog karijeristu. Isto tako se nečije činjenice (ovo je istina) mogu sukobiti sa tuđim motivima (ovo želim), tako da prvi tvrdi da je to nemoguće iako drugi veruje da se bez toga ne može živeti.

Interpersonalni konflikti predstavljaju konflikte unutar pojedinca. Prema Bernerovoj transakcionoj analizi, unutrašnje konflikte u čoveku možemo definisati kao Moj Kritički roditelj (konflikt želje i zabrane), Moj Nemogući roditelj može da se sukobi sa Adaptiranim Detetom (konflikt dozvole i straha od kazne). Moje slobodno dete može da se sukobi sa mojim odraslim (konflikt želja i mogućnosti). Mogu se sukobiti vrednosti odraslog (konflikt vrednosti i mogućnosti). Konflikt autentičnosti je intrasistematska tragedija - koje je moje pravo ja, gde se svaki subsistem može sukobiti sa svakim.

        Preuzeto iz knjige "Psihologija komunikacije" Tijane Mandić

Za neuspešno rešavanje konflikata potrebni su:

  1. Nerazumevanje prirode konflikata
  2. Niska frustraciona tolerancija - kratak fitilj
  3. Rigidnost u mišljenju
  4. Egocentrizam
  5. Zablude da smo uvek u pravu
  6. Razne prisile (da se uvek borimo, da uvek bežimo)
  7. Preterana ranjivost (neadekvatni mehanizmi odbrane)
  8. Nepoznavanje i nepoštovanje razlika
  9. Emocionalna nepismenost
  10. Nisko samopoštovanje
  11. Nepoverenje
  12. Nesposobnost za empatiju
  13. Neiskustvo u konfliktima
  14. Nevoljnost da učimo
  15. Nespremnost da se prizna greška
  16. Nespremnost da se oprosti

Tanja Ilijazović

Ima li Boga

Ima li BogaZar ne biste voleli da vam neko bar jednom da dokaze o postojanju Boga? Bez pritiska i bez fraza poput: "Jednostavno treba da veruješ." Tekst koji sledi predstavlja iskren pokušaj da se izlože neki od dokaza o postojanju Boga. Međutim, stvar je u stavu: ako se neko protivi čak i mogućnosti da Bog postoji, onda će svaku činjenicu tumačiti na svoj način. Ako neko ne želi da poveruje da su ljudi bili na Mesecu, nikakvi dokazi, informacije, fotografije astronauta koji hodaju po površini Meseca, intervjui sa njima, kamenje doneto sa Meseca" neće ga ubediti. Takav čovek ostaje pri svom jer on a priori ima ubeđenje da ljudi naprosto ne mogu da stignu do Meseca.

Kada se govori o mogućnosti postojanja Boga, u Bibliji možemo pročitati da ima ljudi koji su videli dovoljno dokaza, ali su potisnuli istinu o njemu.1  Sa druge strane, onima koji žele da ga upoznaju, sam Bog kaže: "Tražićete me i naći ćete me; kad me potražite svim srcem svojim. I daću vam da me nađete."2   Pre nego što razmotrite neke činjenice koje govore o postojanju Boga, zapitajte se: "Ako ima Boga, da li želim da ga upoznam?"

Evo, dakle, nekih dokaza o postojanju Boga . . .

1. Kroz čitavu istoriju, u svim kulturama sveta, ljudi su bili ubeđeni da postoji Bog. Da li neko sa sigurnošću može da kaže da svi oni nisu bili u pravu? Milijarde ljudi, iz različitih socioloških, intelektualnih, kulturnih miljea i različitih stepena obrazovanja, došli do istog zaključka - da postoji tvorac, Bog, kome se treba klanjati.
 "Antropološka istraživanja pokazuju da i među najudaljenijim i najprimitivnijim ljudima danas, postoji opšte verovanje u boga. Čak i u najranijoj istoriji i legendama širom sveta, originalni koncept bio je isti: Jedan Bog koji je ujedno i tvorac. Jedini veliki Bog je izgleda postojao u svesti čak i onih društava koja su danas politeistička."3

2. Složenost naše planete ukazuje na svesnog tvorca koji ne samo da je stvorio naš univerzum, već ga i dalje održava.  Postoji mnoštvo primera koji ukazuju na Božije stvaranje. Evo nekoliko njih:

Zemlja" veličina zemlje je savršena. Zemljina veličina i gravitacija održavaju tanki sloj gasa sastavljenog uglavnom od azota i kiseonika koji se pruža samo nekih 70 km iznad zemljine površine. Da je zemlja manja, atmosfera ne bi bila moguća - kao kod Merkura. Da je zemlja veća, atmosfera bi sadržavala slobodni vodonik - kao kod Jupitera.4 Zemlja je jedina poznata planeta koja sadrži atmosferu pogodnu za razvoj biljaka, životinja i ljudi. Ako uzmemo u obzir temperaturnu razliku, grubo gledano, od -40°C do 50°C, Zemlja se nalazi na pravoj udaljenosti od Sunca. Da je zemlja udaljenija, svi bismo se smrzli. Da je iole bliža, izgoreli bi. Čak bi i manje varijacije Zemljine udaljenosti od Sunca učinile život na njoj nemogućim. Zemlja zadržava savršenu udaljenost od Sunca dok rotira oko njega pri brzini od skoro 108000 km/h. Zemlja se takođe okreće i oko svoje ose, tako da se da svi delovi površine ravnomerno zagrevaju i hlade svakog dana.
I Mesec se nalazi na savršenoj udaljenosti od Zemlje da bi imao efekat na gravitaciju. Mesec utiče na plimu i oseku, tako da okeani ne miruju, a u isto vreme ih sprečava da se izliju preko kontinenata..5

Voda"bezbojna, bez ukusa i mirisa, pa ipak nijedno živo biće ne može da preživi bez nje. Biljke, životinje i ljudi sastoje se uglavnom od vode (oko dve trećine ljudskog tela sastoji se od vode). Pogledajte zašto je voda toliko važna za život: voda ima neobično visoku temperaturu ključanja i smrzavanja, što nam omogućava da živimo u datom temperaturnom okruženju zadržavajući pri tom telesnu temperaturu od oko 36°C konstantnom.

"Čak bi i manje varijacije Zemljine udaljenosti od Sunca učinile život na njoj nemogućim."

Voda je univerzalni rastvarač. Uzmite punu čašu vode i dodajte šećer... neće se izliti nijedna kap preko ivice posude. Voda jednostavno apsorbuje šećer. Ovo svojstvo vode omogućava da hiljade hemijskih, mineralnih i hranjivih sastojaka prolazi kroz naša tela pa i kroz najmanje krvne sudove.6
Voda je takođe i hemijski neutralna. Ona omogućava da telo apsorbuje hranu, lekove i minerale a da pri tome ne menja njihova hemijska svojstva. Voda ima jedinstveni površinski napon. Zbog toga može da teče uspravno kroz biljke, prkoseći zakonu gravitacije, donoseći "˜vodu koja život znači"™ i hranljive sastojke na vrhove čak i najviših drveća. Voda se ledi od površine naniže, i pluta po površini nezamrznute vode, što omogućava ribama da plivaju tokom zime.
97% vode na zemlji nalazi se u okeanima. Mađutim, na našoj planeti postoji sistem za preradu koji izvlači so iz vode, a onda tu vodu raznosi po celoj zemlji. Prilikom isparavanja vode, so ostaje u okeanu, a od isparenja se stvaraju oblaci koje vetar lako pomera i tako raspršuje vodu po površini - za biljke, životinje i ljude. To je sistem za pročišćavanje i snabdevanje koji omogućava život na ovoj planeti. Sistem reciklirane i ponovo upotrebljene vode.7

Ljudski mozak" istovremeno obrađuje neverovatnu količinu informacija. Mozak registruje sve boje i objekte koje vidite, temperaturu oko vas, pritisak koji vaša stopala imaju na pod, zvuke, suvoću vaših usana, čak i teksturu ovog članka koji upravo držite u rukama. Vaš mozak registruje emocionalne reakcije, misli i memoriju. U isto vreme mozak prati vitalne funkcije tela kao što je brzina disanja, kretanje očnih kapaka, glad i kretanje mišića u vašim rukama. Ljudski mozak obrađuje više od milion informacija u sekundi.8  Mozak zatim sređuje te informacije po važnosti, isključujući one relativno nevažne. Ova funkcija "˜proveravanja"™ omogućava vam da se koncentrišete i efektivno funkcionišete u prostoru. Možemo li za organ koji obrađuje više od million informacija u sekundi, i pri tom određuje njihovu važnost i omogućava vam da odgovorite na one najpogodnije, reći da je nastao tek onako, pukom slučajnošću?

Kada NASA pošalje šatl u svemir, pretpostavljamo da nije majmun napravio plan leta, već inteligentan um. Kako objasniti postojanje ljudskog mozga? Samo neko ko je inteligentniji i pametniji od čoveka mogao je da stvori ljudski mozak.

3. Puka slučajnost nije odgovarajuće objašnjenje.
Zamislite da gledate Rušmor planinu u koju su uklesani likovi Vašingtona, Džefersona, Linkolna i Teodora Ruzvelta. Da li možete da poverujete da se to dogodilo slučajno? Uzmite u obzir neograničeno vreme, vetrove, kiše i razne druge okolnosti" ipak je teško zamisliti da se nešto takvo, vezano za istoriju, jednostavno izvajalo u planini. Zdrav razum nam kaže da su ljudi zamislili i stručno isklesali te figure. Ovaj članak dotiče se samo nekih neverovatnih aspekata našeg sveta: položaja Zemlje u odnosu na Sunce, nekih osobina vode, jednog od organa u ljudskom telu. Da li je išta od svega toga moglo da nastane slučajno?
Poznati astronom Ser Frederik Hojl pokazao je da slučajno spajanje amino-kiselina u ljudskom telu predstavlja matematički apsurd. Ser Hojl je slabost "slučajnosti" ilustrovao na sledeći način: "Kolika je verovatnoća da tornado prođe kroz otpad na kome se nalaze svi delovi Boinga 747 i da ih slučajno sklopi u avion spreman za poletanje? Čak i kada bi se univerzum sastojao samo od takvih otpada, i kada bi taj tornado prošao kroz sve njih, verovatnoća je toliko mala da je zanemarljiva."9
Ako uzmete u obzir zamršenost naših života i univerzuma, razumno je misliti da je neki inteligentni tvorac, koji nas voli, obezbedio sve što nam je potrebno za život. Biblija opisuje Boga kao tvorca i održitelja života.

4. Urođeni osećaj za dobro i loše kod ljudi ne može se biološki objasniti. U svakome od nas, u svim kulturama, nalazi se jedinstveni osećaj za dobro i loše. Čak se i lopov iznervira i oseća izigranim kada ga neko pokrade. Ako neko otme nečije dete i zlostavlja ga, javljaju se ljutnja i zgražavanje, koji taj postupak definišu kao zlo, bez obzira na naciju i kulturu. Odakle potiče osećaj za dobro i zlo? Kako objasniti univerzalni zakon u svesti svih ljudi koji kaže da je ubistvo iz zadovoljstva pogrešno? A šta je sa hrabrošću, umiranjem za cilj, ljubavlju, dostojanstvom, dužnošću i samilošću? Odakle je sve ovo došlo? Ako su ljudi samo produkt fizičke evolucije - "opstanak najjačih" - zašto se žrtvujemo jedni za druge? Od koga smo dobili taj unutrašnji osećaj za dobro i loše? Postojanje savesti kod ljudi najbolje se može objasniti postojanjem tvorca kome je stalo do ljudskih postupaka i sklada među ljudima.

5. Bog se nije otkrio samo kroz ono što se može videti u prirodi i u ljudskim životima, već se konkretno pokazao i u Bibliji.
Božije misli, ličnost i stavovi mogu se saznati jedino ako Bog odluči da nam ih pokaže. Sve ostalo bilo bi samo ljudsko nagađanje. Bili bismo na gubitku kada Bog ne bi želeo da ga upoznamo. Ali on to želi i rekao nam je sve što treba da znamo o njemu, kao i kako da se odnosimo prema njemu. Ovde je bitno razmotriti pouzdanost Biblije. Arheološka istraživanja sve više potvrđuju umesto da osporavaju događaje iz Biblije. Na primer: arheološka iskopavanja u severnom Izraelu 1993. godine potvrdila su postojanje kralja Davida, pisca većine psalama u Bibliji.10 Razdvajanje Crvenog mora i druga arheološka otkrića nastavljaju da dokazuju istorijsku tačnost Biblije. Biblija je pisana više od 1500 godina, a pisalo ju je 40 ljudi, iz različitih mesta i sa različitih kontinenata. Pisana je na 3 jezika, i pokriva različite događaje u različitim istorijskim epohama.11 Pa ipak, postoji začuđujuća istrajnost u njenoj poruci. Kroz čitavu Bibliju javljaju se sledeće poruke:
1. Bog je stvorio svet u kome živimo, a nas je posebno stvorio da bismo imali lični odnos sa njim.
2. On nas iskreno voli.
3. On je savršen i svet, i zbog toga ne može biti u vezi sa grešnim ljudima.
4. Bog je obezbedio način da naši gresi budu očišćeni.
5. On traži od nas da prihvatimo njegov oproštaj i da izgradimo lični odnos sa njim za svu večnost.
Zajedno sa ovom centralnom porukom, Biblija nam otkriva Božiji karakter. Psalam 145 je tipičan opis Božije ličnosti, i njegovih misli i osećanja koja gaji prema nama. Ako želite da upoznate Boga, već sada to možete.

6. Za razliku od svih ostalih Božijih otkrivenja, Isus Hristos je najjasnija, najkonkretnija slika Boga. Zašto Isus? Pogledajte vodeće svetske religije i videćete da su Buda, Muhamed, Konfučje i Mojsije za sebe govorili da su učitelji ili proroci. Niko od njih nikada nije tvrdio da je jednak Bogu. To je ono što Isusa izdvaja od drugih. On je rekao: Bog postoji, i vi sada gledate u njega. Iako je govorio o svom Ocu na nebu, to nije bilo iz ugla razdvajanja, već veoma bliske zajednice, jedinstvene u celom čovečanstvu.  Isus je rekao da je svako ko je njega video, video Oca, svako ko je u njega poverovao, poverovao je u Oca. Rekao je: "Ja sam svetlo sveta, ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlo života."12 Tvrdio je da poseduje osobine svojstvene samo Bogu: da može da oprašta ljudima grehe, da ih oslobodi iz ropstva greha, da im da život pun izobilja i večni život na nebu. Za razliku od drugih učitelja koji su ukazivali ljudima na svoje reči, Isus je ukazivao na samog sebe. On nije kazao: "Sledite moje reči i naći ćete istinu," već: "Ja sam put, istina i život. Niko ne dolazi k"™ Ocu do kroza me." 13
"Ljudski mozak obrađuje više od milion informacija u sekundi."

Kakav dokaz je imao Isus za tvrdnju da je božanskog porekla?

Radio je ono što ljudi ne mogu da rade - činio je čuda, lečio slepe, bogalje, gluve, čak je nekoliko ljudi vratio iz mrtvih. Imao je vlast nad predmetima - stvorio je ni iz čega dovoljno hrane za nekoliko hiljada ljudi. Izvodio je čuda nad prirodom - hodao je po površini jezera, naredio besnećoj oluji da se smiri. Ljudi su ga svuda pratili zato što je stalno ispunjavao njihove potrebe čineći čuda. Ako ne žele da veruju u ono što im kaže, onda neka poveruju u njega kroz čuda koja vide, govorio je.14

Š ta smo o Bogu mogli saznati gledajući Isusa? Š ta Bog misli, očekuje i oseća prema čovečanstvu? Isus Hristos je predstavio Boga kao nežnog, saosećajnog, svesnog naše egocentričnosti i naših mana, a ipak tako željnog ličnog odnosa sa nama. Isus je pokazao da iako nas Bog vidi kao grešnike dostojne njegove kazne, njegova ljubav prema nama je nadvladala i on je osmislio drugi plan. Bog je dozvolio da njegov sin na sebe preuzme kaznu za naše grehe. A Isus je to voljno prihvatio. Mučili su ga devetokrakim bičem sa metalnim vrhovima. "Kruna" od trnja mu je stavljena na glavu. Onda su ga prikovali na krst klinovima probodenim kroz šake i stopala. Međutim, klinovi ga nisu mogli zadržati na krstu - njegova ljubav prema nama jeste. Isus je umro umesto nas da bismo mogli da primimo oprost. U poređenju sa svim ostalim verama poznatim čovečanstvu, jedino kroz Isusa možete videti da Bog poseže ka čoveku, omogućavajući mu lični odnos sa sobom. Isus je dokaz Božijeg srca punog ljubavi, koji ispunjava naše potrebe i privlači nas k sebi. Zbog Isusove smrti Bog može da nam oprosti, potpuno nas prihvati i iskreno voli. Bog kaže: "Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost." 15 Ovo je Bog na delu.

Najpresudniji dokaz da je Isus jednak Bogu je njegovo najviše istraživano čudo - vaskrsenje iz mrtvih. Isus je rekao da će tri dana nakon svoje sahrane ustati iz mrtvih. Trećeg dana po raspeću, gotovo 2 tone težak kamen na ulazu u njegovu grobnicu bio je katapultiran u vazduh.16
Stražar veoma dobro obučene rimske vojske video je zaslepljujuću svetlost i anđela. Grobnica je bila prazna, ostala je samo pogrebna odeća koja je bila obmotana oko Isusovog tela. Tokom godina, pravne, istorijske i logičke analize pokušavale su da objasne njegovo uskrsnuće, i najpodesniji zaključak još uvek jeste da je Isus ustao iz mrtvih. Ako želite da znate da li Bog postoji, proučite Isusa Hrista. U Svetom Pismu stoji da je "Bog toliko zavoleo svet, da je i sina svog jedinorodnog dao, da svaki koji poveruje u njega ne propadne nego da ima život večni."17

Da li želiš da zasnuješ lični odnos sa Bogom i budeš siguran da te on prihvata?
Ovo je tvoja odluka, bez prinude. Ali ako želiš da ti Bog oprosti i da stupiš u lični odnos sa njim, možeš to učiniti ako ga zamoliš da ti oprosti i da dođe u tvoj život. "Počujte, evo stojim na vratima (tvog srca) i kucam. Ako ko čuje glas moj i otvori, ući ću k"™ njemu ,"18  rekao je Isus, a ti se njemu možeš obratiti ovim rečima:  "Isuse, hvala ti što si umro za moje grehe. Ti poznaješ moj život i znaš da mi je potreban oprost. Molim te da mi sada oprostiš, i da uđeš u moj život. Hvala ti što želiš da imaš zajednicu sa mnom. Amin."
Za Boga je zajednica sa tobom večna. Misleći na sve koji u njega veruju, Isus je rekao: "Poznajem ih, i za mnom idu, i dajem im večni život, i neće izginuti nikada, i niko ih ne može oteti iz ruku mojih."19
Sagledavajući sve ove činjenice, možemo zaključiti da Bog zaista postoji i da ga možemo lično upoznati.

O Autoru:
Kao ateisti, Merilin Adamson bilo je teško da negira kvalitet života i odgovore na molitve svoje bliske prijateljice. U pokušaju da opovrgne njena ubeđenja, Merilin se našla zapanjena pred obiljem dokaza koji ukazuju na postojanje Boga. Nakon otprilike godinu dana borbe i upornog preispitivanja, Marlin je prihvatila Boga. Njena vera je od tada stalno jačala i bila izvor njene ispunjenosti.
(1) Rimljanima 1:19-21; (2) Knjiga proroka Jeremije 29:13-14; (3) Paul E. Little, Know
Why You Believe (Victor Books, 1988), p. 22; (4) R.E.D. Clark,
Creation (London: Tyndale Press, 1946), p. 20; (5) The Wonders of
God"™s Creation, Moody Institute of Science (Chicago, IL); (6) Ibid.;
(7) Ibid.; (8) Ibid.; (9) Little, p. 24; (10) Thomas McCall, "The Stone
of the House of David," The Levitt Letter (Zola Levitt Ministries),
September 1993; (11) Josh McDowell, Dokazi o kojima treba doneti sud (San Bernardino, CA: Here"™s Life Publishers, 1979), p. 16; (12)
Jevanjđelje po Jovanu 8:12; (13) Jevanjđelje po Jovanu 14:6; (14) Jevanjđelje po Jovanu 14:11; (15) Knjiga proroka Jeremije 31:3;
(16) Josh McDowell, I ne samo tesar (Wheaton, IL: Tyndale
House, 1977), p. 90-91; (17) Jevanjđelje po Jovanu 3:16; (18) Otkrivenje Jovanovo 3:20; (19)
Jevanđelje po Jovanu 10:27-29

Merilin Adamson

BIOLOŠKI FAKULTET

Bioloski fakultetSmatra se da su temelji univerzitetskog obrazovanja iz oblasti Biologije u Beogradu postavljeni 1853, kada je osnovan Licej Kneževine Srbije, od strane princa Aleksandra Karađorđevića. Botanika i Zoologija su, među ostalim disciplinama, izučavane na Odeljenju prirodnih i tehničkih nauka. Od 1863. do 1873. predavanja iz Biologije održavana su na Fakultetu tehničkih nauka pri Velikoj školi (preteči samog Beogradskog Univerziteta), a od 1874. na Filozofskom fakultetu, unutar Odeljenja prorodnih nauka i matematike. Ovo Odeljenje 1947. godine postaje nezavisni Prirodno-matematički fakultet, sa Odsekom za Biologiju, i konačno, 1995. godine, Biološki fakultet postaje nezavnisni Fakultet unutar Univerziteta u Beogradu.

     Danas je Biološki fakultet organizovan u tri Instituta: Institut za zoologiju, Institut za fiziologiju i biohemiju i Institut za Botaniku i Botanička bašta "Jevremovac". Svaki od Instituta ima svoju sopstvenu istoriju, ispunjenu istaknutim profesorima i naučnicima. Unutar Instituta razvile su se Katedre koje su se osnivale, spajale, razdvajale, prateći tematski, prema oblastima, razvoj biologije kao svetske nauke.

Iako je samostalan i postoji već 150 godina, Biološki fakultet nema svoju zgradu. Po rečima dekana Biološkog fakulteta prof. Mirka Cvijanova to predstavlja najveći problem sa kojim se suočava sam fakultet a samim tim i studenati i profesori. Predavanja se održavaju na četiri mesta: Filološki fakultet, Prirodno matematički fakultet, Fizički fakultet i Botanička bašta.   
Na Biološkom fakultetu studira oko 1200 studenata a u sam rad uključeno je 100 profesora i asistenata.
Svake godine na prvu godinu studija upiše se 235 studenata što predstavlja najveći broj u odnosu na ostale fakultete na kojima se bilogija izučava.
      "Decenijama unazad, čak i u vreme najoštrijih sankcija prema našoj zemlji, diplomiranim studentima ovog fakulteta bila su otvorena vrata najboljih naučnih institucija Evrope, Severne Amerike, Australije, Azije. Time se ponosimo. Međutim, izuzetno veliki broj najboljih diplomaca ovog fakulteta ne ostaje u našoj zemlji", kaže dekan Biološkog fakulteta, i dodaje: "Ipak, pokušavamo da sa onima koji odu održavamo i dalje prisne kolegijalne kontakte. To nam pruža priliku da, koristeći autoritet tih ljudi koji oni vremenom stiču u inostranstvu, u svetske naučne centre šaljemo mlade, pa i manje mlade nastavnike i saradnike na dalja usavršavanja. Takođe, iz tih kontakata proizilaze i drugi pozitivni efekti kada je Biološki fakultet u pitanju - rad na zajedničkim projektima, nabavljanje najnovije stručnije literature, opreme, gostovanje naših bivših studenata na fakultetu u smislu razmene ideja, stručnih predavanja itd.", objašnjava dekan.

Nastavnici i saradnici Fakulteta su uključeni u projekte fundamentalnih istraživanja finansiranih od strane Ministrastva za nauku, tehnologije i razvoj i Ministarstva za zaštitu sredine, kao i druge regionalne i međunarodne projekte. Studenti dodiplomskih i poslediplomskih studija su aktivno uključeni na naučne projekte, a saradnja na naučnom polju sa ostalim istraživačkim Institutima i srodnim fakultetima je velika, što studentima omogućava kvalitetnu nastavu i široko polje naučno-istraživačkog usavršavanja.
 U okviru fakulteta postoji Centar za primenu i razvoj PCR-a, u kome se rade genetičke analize, utvrđivanje očinstva, kriminalistika u saradnji sa MUP-om i Centar za lasersku mikroskopiju.
Brojni terenski radovi koji se odvijaju širom zemlje, sastavni su deo programa mnogih predmeta i pružaju mogućnost studentima da se dobro upoznaju sa biološkim istraživanjima na terenu a i da upoznaju prirodu naše zemlje.
Fakultet ima tri biblioteke, po jednu u svakom od Instituta sa oko 12,000 knjiga. Fakultet je izdao brojne značajne monografije i knjige i doprineo očuvanju biodiverziteta, endemske flore i faune, itd.
Svoje kreativne istraživačke sposobnosti studenti mogu da ispoljavaju uključivanjem u rad studentskog Biološkog društva "Josif Pančić" pri Biološkom fakultetu, istraživačke stanice "Petnica" i Beogradske istraživačke stanice u Pionirskom parku u Beogradu.
U okviru fakulteta postoji Ekološko društvo "ENDEMIT", nevladina organizacija koja za cilj ima unapređivanje životne sredine i uvođenje koncepta održivog razvoja u sve sektore društva.  

Studentska unija biološkog fakulteta izdaje bilten "Š½aoka"; vanredne i specijalne biltene za brucoše, organizuje radionice, izložbe i koncerte i brine se o pravima studenata.

Biološki fakultet ima mušku odbojkašku ekipu koja se takmiči u univerzitetskoj ligi. Svoje sportske talente, studenti mogu da oprobaju na skupu studenata Prirodno matematičkih fakulteta - "˜Primatijadi"™ koja se organizuje svake godine.

Razmena studenata Biološkog fakulteta obavlja se preko IST-a (međunarodna organizacija za razmenu studenata, sa sedištem na TMF-u). Studenti treće i četvrte godine mogu da konkurišu ravnopravno sa svi ostalim studentima Univerziteta u Beogradu. Poslednjih godina studenti Biološkog fakulteta su išli u Norvešku, Nemačku, Š vajcarsku.  Svake godine poneko ode.
Inače, poslednjih par godina studenti idu na susrete studenata po inostranstvu, uglavnom na svoju inicijativu uz podršku fakulteta. Išlo se u Nemačku. Jedan student je išao u Seul. Novac za putovanja studenti su nalazili putem sponzora.
Botanička bašta "˜Jevremovac"™
Na predlog Josifa Pančića, i dekretom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, Kraljevska Botanička bašta u Beogradu osnovana je 1874. godine. Ona je u početku  bila postavljena duž obala Dunava, ali godine 1889. kralj Milan Obrenović poklonio je posed zvani "Jevremovac" i to je današnja lokacija Instituta i Bašte.
Botanička bašta se prostire na površini od oko 5 ha i obuhvata, pored otvorenih površina Staklenu baštu, prostorije Instituta za botaniku, herbar, biblioteku, slušaonicu i laboratorije. Staklena bašta, podignuta 1892. godine, pokriva prostor od 500 m2. Sastoji se od dva krila spojena centralnom kupolom. Na otvorenom prostoru, u Botaničkoj basti, nalazi se preko 300 vrsta drveća i žbunja i preko 700 zeljastih vrsta domaćih, evropskih i egzotičnih krajeva, dok se broj tropskih i subtrospkih biljaka koje se gaje u Staklenoj basti procenjuje na blizu 1000 vrsta. O gajenju i održavanju ukupnog biljnog fonda Botaničke bašte, koga danas čini oko 2000 vrsta drveća, žbunja i zeljastih biljaka, brine se odgovarajuća služba Biološkog fakulteta. Godine 1995. Vlada Srbije je proglasila  Botaničku baštu "Jevremovac" spomenikom prirode zbog njenog izuzetnog kulturološkog i istorijskog nasleđa i ceo prostor bašte je pod posebnim režimom zaštite.
Botanička bašta nije samo "zelena oaza" u centru grada, niti običan park. Ova institucija je nastavna jedinica Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, naučna i kulturna baština zemlje u kojoj se nalazi, naučni centar botaničkih disciplina u Srbiji.
Herbarijum Instituta za botaniku i Botanicke bašte "Jevremovac" Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu je, kao herbar pod međunarodnim kodom BEOU, uključen u listu zvaničnih svetskih herbarijuma.
Biblioteka Instituta za botaniku i Botaničke bašte "Jevremovac" je jedna od najstarijih i najbogatijih na ovim prostorima.
Botanička bašta ima važnu ulogu u očuvanju ugroženih vrsta i životne sredine u celini. Staklenik u Botaničkoj bašti je prvi u Srbiji i u vreme kada je izgrađen bio je jedan od najvećih i najlepših u ovom delu Evrope.  Od velikog je istorijskog i kulturnog značaja. Tokom godine organizuju se u njoj izložbe sa različitom tematikom biljnog sveta.
Inače ulaz u Botaničku baštu je slobodan za sve studente Beogradskog univerziteta uz indeks. Nažalost, staklenik je privremeno zatvoren za posetioce jer postoji opasnost od urušavanja zbog dotrajalosti.

Dekan Biološkog fakulteta prof. dr. Mirko Cvijan rođen je u Peći, 1950. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kikindi. Biološki fakultet (u to vreme Odsek za biološke nauke PMF-a) u Beogradu upisao je 1969, a završio 1973, sa prosečnom ocenom 9,56. Magistrirao i doktorirao na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Š est godina bio Prodekan za nastavu, poslednje tri Dekan i šef je Katedre za algologiju, mikologiju i lihenologiju.
Oženjen. Ima dvoje dece i za svoj najveći uspeh u životu smatra njih.
Omiljena knjiga u prozi - sva Andrićeva dela; u poeziji - Jesenjin.
Hobi - ribolov.

Merila za život: odgovornost, poštenje, poverenje, ljubav.

  Adresa: Studentski trg 3/II 11000 Beograd
Tel: (+381 11) 186-635
Faks: (+381 11) 638-500
E-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">dOva adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Svetlana Milenković, Biološki fakultet