O UČENOSTI

o ucenostiVladika Nikolaj  O Bogu i ljudima

Učenost je jedno veliko dobro, no učenost mnogih načih ljudi liči na vatrište na kome su naslagana mnoga drva, ali na kome nema vatre.

Zalud sav trud oko učenja, bez truda oko čistote vere i života. Nebeski svet se ne otkriva učenome nego čistome.

Naučimo se malim stvarima, ako ne možemo da shvatimo velike stvari.

Istorija nudi čovečanstvu mnoge lekcije i to više onima koji vole da nauče, nego onima koji žele druge da uče.

Nema čoveka koji ne bi znao mnogo, niti ima čoveka koji bi znao dovoljno.

Š kolovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo uspeo, tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje sebi hleb kao što školovan medved zarađuje svojom veštinom igranja.

Nevolja je naših dana što mnogi hitaju da uče druge nenaučivši sebe. Samo napunjen i prepunjen izvor može pojiti žedne i zreo plod hraniti gladne.

ESTETIKA GRADSKOG PEJZAŠ½A

estetika gradskog pejzazaKoliko vodimo računa o tome da funkcija sušenja veša, iako je nesporno veoma bitna, ne bi trebalo da se dešava na terasi do ulice već na onoj do unutrašnjeg dvorišta na kojoj Često završe tegle sa zimnicom i burad kiselog kupusa?


Još od pećinskih ljudi pre 15000 godina, iz najrazličitijih razloga, u pokušaju da umilostivi bogove prirode ili da spozna sebe ocrtavajući i podražavajući oblik svoje ruke, čovek je uzeo boje i krede i krenuo u svet istraživanja svojih potreba...

I sve do danas likovna groznica traje, samo što su zidovi pećine zamenjeni zidovima grada. Doduše, mnogi građani Beograda bi za crtačke poduhvate koje primete na ogradama ili fasada­ma velegrada radije rekli: Kakve su ovo pećinske žvrljotine, kakva je ovo omladina danas?! Međutim, veoma je izvesno da mladi i kreativni ljudi Beo­grada i Srbije, baš kao i oni iz Altamire, imaju potrebu da se likovno izraze manje ili više uspešno.


Gde mladi studenti mogu da se primenjeno iskažu - studenti liko­vne akademije arhitekture...?Kao i svima koji teže ka urbanoj likovnoj ekspresiji, priznajem da mi je stalo do svih mojih grafita i murala koji su nekad postojali, koji još uvek postoje i koji će ubuduće postojati dok me ruke, četke i skele služe... Međutim, ovaj članak ne pišem u želji za samopromocijom, već da bih uputila poziv onima koji na srcu imaju organizovano, sve­sno ulepšavanje svih javnih prostora, parkova, trgova, stepeništa, zidova da nešto urade po tom pitanju... Svedoci smo relativno malog broja organizovanog planskog ulepšavanja zidova, a opet i toliko neorganizovanih pokušaja "urbanih bušmana= neorganizovanih crtača po zidovima". Radi se o pra­vom haosu u pogledu odnosa između potreba i mogućnosti.


Danas živimo u vremenu u kome je sve instant i ubrzano i ako staneš mogu da te pretvore u SIVO. Svedoci smo najrazličitijih poruka koje nas zagušuju sa svih strana i utiču na našu svest i podsvest. Iako ne želimo da nas usmeravaju apsolutni lideri u kreiranju javne svesti - bilbordi, de facto to je neumitno. Međutim, bitan deo gradskog pejzaža su i murali i grafiti. Koliko ih ima u Beogradu? Koliko ima dobrih i pogodnih mesta za otvaranje konkursa i idejnih rešenja za osmišljavanje izgleda nekog usamljenog zida u sivilu grada? Ne postoje dobre i loše likovne ekspresije već osmišljene i nepromišljene po kvalitetu sadržaja. Grafit sa tekstom: Ljudi čitajte malo knjige - po mom mišljenju je apsolutno pozitivan. Njegovo likovno rešenje slova i njegova pozicija su nebitni? Ne naprotiv, to je veoma bitno! Zami­slite kakvu bi snažnu poruku mogao da pošalje takav natpis na čuvenim reklamnim bilbordima?


Međutim, da bi jedno likovno delo ostvarilo svoju funkciju i zaživelo treba da postoji svest o njegovom postojanju, kao i potrebi za to isto postojanje. Koliko smo naučili da vo­limo i primećujemo izgled i lice grada u kom živimo i koliko ga poštujemo? Da li smo kao njegovi stanovnici svesni lepote gradskog pejzaža? Ili da li nam je bitna nova skulptura? Kad proradi fontana, primetimo li novi dizajn ulične svetiljke, parkovskog kandelabra, šarene klupe? Eto, šarena klupa- to sigurno nije kolektivni čin! Lepota značajnih detalja iz neposrednog okruženja je tu, a gde smo mi? Koliko možemo da pomognemo u kolektivnom neruženju grada? Iako su modne tendencije za ovu jesen-zimu - bacaj smeće kroz prozor, raspitaj se gde je kontejner, gde ide staklo, gde papir, gde plastika. Jer imamo za sada samo ovu planetu na raspolaganju.


Na kraju - veliko UPOMOĆ! svima koji primećuju fasade, ograde, mostove, stepeništa i zidove samce. Ovaj članak je adresiran na sve koji žele da budu svesni svog okruženja u estetskom smislu i ako je bar malo u tome uspeo biće više zainteresovanih pogleda uperenih u neporecivu lepotu našeg grada kome ne manjka nimalo lepih ograda i fasada već Š ARENILA GRADA (Toplo preporučujem film Federika Felinija "Luci del varietea".)
P.S. Za početak pogledaj svoje sanduče za poštu... Samo hrabro - ni ne možeš da znaš mogućnosti boja dok ne probaš da stvoriš svoju sop-stvenu paletu.

Natalija Jašić

NEKOLIKO KORAKA NAKON BUKVARA

nekoliko korakaOpadanje  popularnosti čitanja ipak nije zabrinulo   samo   optičare. Š alu na stranu, ova činjenica izazvala je po­trebu da se književnosti i književnim delima vrati status koji im je pripadao, i, neizostavno, ozbiljnost u njihovom proučavanju.
Pristup književnom delu zahteva strpljivost i vreme da bismo ispitali da li i šta neko delo može da nam pruži. Na nezadovoljstvo svih kojima lektira predstavlja veliki teret, masovna produkcija i dalje nije došla do idejnog koncepta za instant čitanje. Ipak, za one dovoljno strpljive postavićemo neka pitanja za koja se nada­mo da će ihnavesti da se zamisle na trenutak. Za početak, to je više nego dovoljno... U skladu sa nenametljivošću same književnosti, čitaocu će biti ostavljena potpuna sloboda - da se zamisli - i možda preuzme inicijativu i učini nešto za šta će, nadamo se, imati dovoljno hrabrosti - da počne da koristi člansku kartu svoje biblioteke, ili da prosto okrene sledeću stranicu ovog lista, zaboravi na ovaj članak i ne uradi ništa. (Reč inicijativa čitalac može potražiti u bilo kojem Rečniku istorizama tj. leksema koje su sasvim nestale iz upotrebe budući da je radnja koju su označavale prestala da čini repertoar ponašanja ljudi.)


Jedini način da upoznamo neko delo je da ga pročitamo - naravno, ova izjava nije ni­šta novo. Ali, proučavaoci književnosti zauzimaju dva stanovišta po pitanju čitanja. Ako polaze sa stanovišta autonomije književnog dela, onda sma­traju da dela treba da se čitaju bez prethodnog informi-sanja o imenu pisca, vremenu u kom je nastalo, društvu koje ga je iznedrilo - dakle, treba se prepustiti intuiciji i ličnom doživljaju. Nasuprot njima, drugi pristupaju čitanju iz ugla jednog erudite smatrajući da treba aprio-ri obezbediti sebi neku vrstu «baze» za verodostojnu recepciju. Po njima, svako delo je zasnovano na brojnim činjenicama umetnutim u tekst. Da bi se delo dobro razumelo, treba ga posmatrati u tom kontekstu - poznavanja autora, njegove priznatosti kao pisca i epohe u kojoj je stvarao (npr. realizam i romantizam, i ideje koje oni impliciraju) i si. U prilog ovom stano­vištu najbolje govori činjenica da ova­kav pristup delu pomaže čitaocu da ga shvati onako kako su ga shvatali čitaoci u vremenu njegovog nastanka, u nekom njegovom izvornom značenju. Na primer, Domanovićeve satire su usko povezane sa (tadašnjom) političkom situacijom u Stradiji, pardon, Srbiji. Međutim, ovakav način posmatranja svakako da zanemaruje činjenicu da pojava da se neko delo često shvati na različit način nije mana književnosti i nešto što treba izbegavati, već samo po sebi vrednost. Ova dva pristupa recepciji književnog dela u suštini se mogu posmatrati kao subjektivan i objektivan pristup. Koliko su u pitanju nijanse pokazuje "eksperiment" koji je izveo jedan profesor književnosti. Postavio je svojim studentima zadatak da analiziraju nekoliko pesama, ne navodeći pri tom imena njihovih autora. Dosta studenata je veoma negativno ocenilo radove pozna­tih pesnika, što, može se sa sigurnošću reći, ne bi bio slučaj (ili barem ne u tolikoj meri) da su znali čije pesme analiziraju.

Poznavanje činjenica u vezi s delom često npr. kad je u pitanju poznati pisac, dovodi, ne do objektivnog, već sasvim neočekivano, do subjektivnog pristupa. Sukob ova dva stanovišta koja zauzimaju proučavaoci, po meni se ne može razrešiti potpunim odbacivanjem jednog od njih. Oba pružaju specifičan uvid u neko delo i trebalo bi smatrati vrednim svako ponaosob, kao i bilo koje shvatanje koje ima nameru da pomiri ova dva stanovišta. Jedina tvrdnja koja može da važi za svako književno delo jeste da ono do­pušta nebrojeno mnogo interpretacija od kojih su sve na svoj način tačne ako su zasnovane na čitanju i poznavanju dela. Dakle, oni koji u jednom delu nastoje da pronađu jednu ideju koja pretenduje na apsolutno važenje, zalutali su i traže egzaktnost na polju u kom ona ne predstavlja vrednost. Književno delo nije naučna rasprava i ne sme da bude dogma jer se tako gubi njegova polisemija koja je njegova suština. Višeznačnost omogućava bezbroj perspektiva iz kojih će se delo posmatrati i od kojih ni jedna nije pogrešna štaviše, svaka je poželjna jer omogućava delu da se stalno iznova pojavljuje kao drugačije i ostvari u svom punom potencijalu. Svoj potencijal delo ne može da ostva­ri bez onih koji ga čitaju.


Jednom napisano delo koje je za­počelo svoj samostalan život odvojivši se od svog autora, uspostaviće specifičnu interakciju sa svakim čitaocem. Dijalog na liniji delo-čitalac jeste specifičan vid dvosmerne komunikaci­je u kojoj čitaoci nisu oni koji samo prihvataju informacije, već imaju i aktivnu ulogu zato što informacijama daju značenje koje važi samo za njih. Čitanje dela pruža jedinstven doži­vljaj sam po sebi i omogućuje da se ostvare čitaočevi kreativni potencijali. Marko Kraljević, knez Lazar, Stefan Nemanja, Karađoz i mnogi drugi likovi iz književnosti biće doživljeni na različite načine iz ugla studenta književnosti, teologa, istoričara, etnologa ili "običnog" čitaoca. (Pridev "običan" nema funkciju da potceni ova­kvog čitaoca već samo da ukaže na to da njegov pristup delu nije zasnovan na određenoj interesnoj sferi.) Zatim, ako se uzmu u obzir razlike koje se ukazuju kad se svaki čitalac posmatra kao individualno biće, jasno je da je broj varijacija na "temu" književnog dela beskonačan.


Ono što odlikuje književnost je da se broj književnih dela neprestano uvećava jer ona ne zastareva, za razliku od npr. tehnike. Ono što joj se sasvim sigurno ne može osporiti je trajnost. Jedno pored drugog na nečijem pisa­ćem stolu naći će se Homer, sv. Sava, F. Kafka, M. Selimović, I. Andrić i mnogi drugi. T. S.Eliot, književni kritičar, video je književnu tradiciju kao spoj "vanvremenskog" i "vremenskog" i zastupao mišljenje da čitava evropska literatura, posmatrana počevši od Homera, istovremeno egzistira i sačinjava jedan poredak.


Neko će reći, sve je to lepo, ali iz perspektive savremenog čitaoca potpuno je očekivano pitanje: kakvu korist uopšte čitanje nekog književnog dela može da donese? Ovo pitanje zadire u suštinu književnosti. Treba li neko delo da bude tendenciozno - napisano, dakle, u nameri da ostvari neki cilj, ili književnost treba da bude, u skladu sa načelom larpurlartizma, dovoljna sama sebi? Utilitar-nost, ako se nalazi u delu, trebalo bi da bude samo jedan od aspekata dela, ali nikako ne jedini. Vrednost basni se ne nalazi (samo) u njihovoj didaktičnosti, već i u njiho­vom alegorijskom izrazu i drugim stilskim osobenostima. Književnost strogo usmerena na ostvarivanje nekih pro­gramskih ciljeva jednostrana je i nije književnost u pra­vom smislu reči. Savremena orijentacija na svrsishodnost i primenljivost znanja previđa važnu činjenicu: da su književnost, kao sastavni deo obrazovanja, i obrazovanje u celini, vrednosti po sebi. Možda će neko ovo nazvati idealizmom i utopističkim posmatranjem stvari, ali, bilo ko ko je nekada pročitao neku knjigu i uživao u njoj, shvatiće.


Ovaj tekst nema cilj da ubedi čitaoce u neoborivost iznetih stavova.Želimo, pre svega, da čitaoci zastanu i razmisle o onom što su pročitali. Ukoliko imaju neke pri-medbe autor će biti prezadovoljan - onda to znači da je neko drugi osim urednika i članova autorove uže porodice pročitao ovaj tekst. Razlike u mišljenjima su, u duhu književnosti, apsolutno poželjne.

 

Radmila Racić

PSIHOTERAPIJA ČUDOTVORNIH LEKOVA

lekoviOčuvanje mentalnog zdravlja u Srbiji još uvek je na dnu hijerarhije nege sopstvene homeostaze. Ovo ne treba da nas čudi ako znamo da oko 40 odsto stanovnika naše zemlje nema dovoljno sredstava za ishranu, a čak 60 odsto ne može sebi da priušti adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Takođe, polovina građana ima potrebu za humanitarnom pomoći, a dve trećine je pod stalnim stresom, zbog čega im je neophodna psihosocijalna podrška.Ovakav način života postavlja jake temelje za stres, anksioznost, depresiju, alkoholizam i narkomaniju, probleme u porodici, poremećaje ličnosti... Još uvek nedovoljno medicinski i psihološki edukovan, naš čovek će u takvim situacijama početi da zlostavlja decu i supružnika, opterećuje prijatelje i komšije svojom životnom pričom, gleda u solju, čita horoskop, a kada skupi dovoljno novca radije će ga dati nekoj proročici nego psihoterapeutu.


Zašto se kod nas prednost u rešavanju psiholoških problema daje isceliteljima u odnosu na stručna lica, odgovara nam psihoterapeut i savetodavac iz novosadskog Centra za traumu, Jelena Š akotić - Kurbalija.


- Ljudi se češće obraćaju proročicama i vidovnjacima zato što je psihoterapija, uglavnom, dug proces koji podrazumeva našu ličnu pramenu. Možemo uticati samo na sopstvena osećanja, način mišljenja i ponašanje. Menjajući svoje rea­kcije automatski menjamo i celokupnu situaciju ili odnos sa ljudima koji posle pramena ne može da bude identičan kada se u njemu jedna strana drugačije ponaša. Naravno, psihoterapija ne može preko noći da nam promeni život, ona zahteva vreme i angažovanje samog klijenta. Zato je lakše držati se spoljašnjeg lokusa kontrole: "Nije mi dobro, ali nije problem u meni već u šefu, suprugu, deci, pa ja zbog svih njih patim." Ljudi se osećaju loše kada u prvi mah čuju da oni ne mogu da promene okolinu.


Savetovališta i psihoterapeuti se ne rekla­miraju u komercijalnim medijima što i jeste suprotno od marketinga vidovnjaka. Jelena S. Kurbalija ističe da se građani obraćaju Centru za traumu, uglavnom, posle većih kampanja Cen­tra, a još češće kada čuju da je neko od njihovih poznanika tražio tu vrstu pomoći, jer klijenti daju najbolju reklamu.


 - Mali broj ljudi poznaje one koji posećuju psihoterapeute. Otežavajuća okolnost je što procenjujemo da li je nešto normalno ili ne, na osnovu toga da li je uobičajeno i koliko njih to radi. Ako smatramo da se psihoterapeutu obraćaju samo oni koji "nisu normalni", a za psihologe i psihijatre nismo često ni sigurni šta rade, onda trpimo dok ne postanemo svesni da nije strašno obratiti se za pomoć i da nas drugi neće osuđivati - smatra J. S. Kurbalija.


Kada smo pitali Vidovitu Nadu koja ima svoju agenciju u novosadskom centru Apolo, zašto se građani radije obraćaju ljudima poput nje nego psihoterapeutima, odgovorila nam je daje to zbog osećaja srama.


-           Sramota ih je da dođu i kod mene, a kamoli da odu kod terapeuta. Ovde ljudi dolaze zbog različitih problema tako da su i cene različite. Najniža cena je 400 dinara za jednu posetu, a neke moje kolege naplaćuju i po 100 eura. Pošto se često prepoznam u tuđim ljubavnim problemima, njihovo rešavanje naplaćujem minimalno. Nema pravila koliko puta neko treba da dođe, klijenti sami odlučuju o tome - kaže gospođa Nada.
Š to se tiče cene jednočasovne seanse u nekom od psihoterapeutskih i psiholoških centara, ona se kreće od 1200 do 2000 dinara, u zavisnosti od vrste terapije. Potrebno je najmanje pet do deset seansi, a neke terapije traju mesecima. Novac u procesu psihoterapije ima svoju funkciju koja se ogleda u nestanku otpora koji se prirodno javlja, povećanoj motiva ­ ciji klijenata da se brže otvaraju i iznose svoje probleme, poštujući zakazane termine. Takođe, kada plaćaju, ljudi više obraćaju pažnju na rad samog terapeuta.


Ako se podsetimo sumorne statistike sa početka ovog teksta, možemo slobodno da kažemo da je sve to luksuz za naše prosečne građane, ma koliko njihovi problemi bili ozbiljni. Sva sreća što postoje psihološka savetovališta čija je stručna pomoć besplatna, kao i ona kojima se građani mogu obratiti putem telefona. Jedno od njih je i pomenuti Centar za traumu.


Nedostatak novca, informisanosti i motivacije, uz prevelike predrasude i primitivne pokušaje izlaska iz beznađa kroz čudotvorne lekove, latino sapunice i kvizove, samo su neki od pokazatelja kulture siromaštva na kojoj počiva naše društvo, te je nemoguće razlikovati šta je kultura siromaštva, a šta samo društvo.

Slađana Nedeljković

 

TVORAC NARNIJE I ZALJUBLJENIK U KNJIŽEVNOST

cs lewisC.S. LEWIS: BRITANSKI PROFESOR I PISAC

Možda ste pre desetak godina gledali Zemlju senki (shadowlands), film o jednom periodu njegovog života ili ste gledali crtani serijal na televiziji Lav, veštica i orman (The Lion, the Witch and the Wardrobe) inspirisan njegovom serijom dečijih knjiga- tek njegovo ime na ovim prostorima se pojavi s vremena na vreme. Ko je Džek, kako su ga zvali prijatelji, čuveniji po inicijalima i prezimenu kao Si Es Luis?
Klajv Stejpls Luis (Clive Staples Lewis), rođen je 29.novembra 1898. u Belfastu, u severnoj Irskoj a umro 22.novembra 1963, istog dana kada je ubijen američki predsednik Džon F. Kenedi. Iako je otišao nezapaženo, u senci velikog događaja, njegova dela i sada,četrdeset godina posle njegove smrti, govore o njegovoj izuzetnosti.


Odrastao je u kući prepunoj knjiga, u kojoj je stvarnost sa njhovih stranica bila snažna koliko i ona van nje. Možda čak i snažnija. Luis i njegov brat su više poznavali svet ideja i knjiga, nego savremeni svet tehnike 20.veka. Spokoj doma poremetila je smrt majke, kada je Luisu bilo deset godina. Ostatak njegove životne sage može se opisati kao melanholično traganje za sigurnošću koju je imao u detinjstvu. Veoma rano u mladosti počinje da se bavi metafizičkim i suštinskim pitanji­ma, a ono - prema njegovim recima - za čim je tragao tokom najvećeg dela života - duhovni i duševni mir, pronašao je tek u zrelim godinama u hrišćanskoj veri.


Pre odlaska na studije na Oksford 1916, školovao se privatno. Prvi svet-ski rat ga prekida u studiranju te služi vojsku u Prvom svetskom ratu, a na Oksford se vraća 1918. gde briljira na klasičnim studijama. Predavao je na Magdalen koledžu na Oksfordu od 1925. do 1954, a od te iste godine pa do kraja života bio je profesor sre-dnjovekovne i renesansne engleske književnosti na univerzitetu u Kem-bridžu. Bio je izvanredan predavač, omiljen među studentima.


Godine 1936. objavio je knjigu koja ga je proslavila - The Allegory oj Love, delo izuzetnog kvaliteta i ori­ginalnog pristupa koje je napravilo revoluciju u razumevanju uloge ale­gorije u srednjovekovnoj engleskoj književnosti. Između 1939. i 1954. Luis je nastavio da objavljuje radove iz oblasti kritike i teorije. U Personal Heresy, eseju objavljenom 1939, ra­spravlja o objektivnosti poezije, a za­tim u zbirci eseja pod nazivom Reha-bilitations - delu koje odražava ono čime se u velikoj meri bavio tokom života - pokušava da povrati sjaj re­putacije nekih pisaca koje je cenio. Godine 1942. napisao je A Preface to Paradise Lost, da bi rehabilitovao Džona Miltona, dok je 1954. ponu­dio obiman pregled britanske poezije i proze 16. veka u knjizi English Lite­rature in the Sixteenth Century.


Luis je najpoznatiji po svojim de-lima za decu, kao i delima iz hrišćan-ske apologetike. 1936. godine napisao je knjigu Out ofthe Silent Planet, koja je uvela novog heroja Edvina Renso-ma, psihologa, čiji je lik delimično pozajmljen od Luisovog prijatelja R. R. Tolkina. Peleandra, nova verzija Izgubljenog raja, sledila je 1943, a That Hideous Strength upotpunila je tu trilogiju. Međutim, Luisovo naji­staknutije delo, po mišljenju kritike, kao i najprodavanije, nesumnjivo su Priče o Narniji (Chronicles ofNarnia) u sedam delova. Prva knjiga izdata 1950, Lav, veštica i orman {The Lion, the Witch and the Wardrobe), priča je o Aslanu, lavu, Hristolikoj figu­ri, tvorcu i vladaru čudesne zemlje Narnije, i neverovatnim avanturama četiri neustrašiva deteta koja upada­ju u Narniju kroz orman za odelo. Luisovo omiljeno delo Tili We Have Faces, njegovo poslednje delo fikcije, objavljeno je 1956. Ono nas vraća na mit o Kupidonu i Psihi, ali nikada nije dobilo onu vrstu priznanja koje je Luis smatrao da mu pripada.


Najveću publiku Luis je zadobio kao hrišćanski apologeta. Međutim, mnogo godina je bio ateista. Svoje preobraćenje u hrišćanstvo opisao je u biografiji Surprised by Joy: "Predao sam se i priznao da je Bog - Bog... verovatno sam bio najpokunjeniji i najnevoljniji preobraćenik u celoj Engleskoj." Ovo iskustvo mu je po­moglo da razume fenomen nepri-hvatanja vere i apatiju, te je u poku­šaju da formuliše suštinu hrišćanske vere, napisao veoma maštovite knji­ge. Među njima su: Pilgrims Regress (1933), The Problem of Pain (1940), Miracles (1947) i The Screwtape Let-ters (1942).


U toku Drugog svetskog rata Luis se pojavio na radiju i postao poznat kao apostol za skeptike u Velikoj Bri­taniji i van nje, pogotovo u Sjedinje­nim Državama. Njegovi ratni eseji na radio talasima napisani su u svrhu odbrane i pojašnjenja hrišćanske vere a poslužili su i kao uteha uplašenima i ranjenima. Konačno, 1952. godine eseji su sakupljeni i objavljeni pod imenom Hrišćanstvo (Mere Christia-nity). U prvom poglavlju ove knjige Luis govori o prirodnom zakonu koji se nalazi u svakom čoveku. On tvrdi da je čovekovo prirodno shvatanje dobra i zla ključ za razumevanje sve­mira i njegovog tvorca. U drugom poglavlju Luis izdvaja osnove hri­šćanske vere. Ovde se može videti ta njegova ideja (osnovnog) Hrišćan-stva (Mere Christianity). U trećem delu on govori o ponašanju koje se očekuje od hrišćanina. Neke od tema kojih se dotiče su seksualni moral, brak, opraštanje, ljubav, nada, vera. Hrišćanstvo takođe predstavlja odli­čan uvod u Luisova dela, kao jedno od najboljih, i može se reći da je te­melj za razumevanje njegovih ostalih knjiga.


Si Es Luisove knjige kritike, fikci­je i religioznih eseja i dalje se štam­paju u raznim kolekcijama. Luisov život i delo bili su predmet razmatra­nja mnogih knjiga od kada je umro 1963. Ironično je što će kao pisac ve­rovatno imati istu sudbinu kao i au­tori koje je sam rehabilitovao u toku svog naučnog rada. Podvrgnut broj­noj analizi, parafraziranju i kritici, Luisov lični kanon će biti iskrivljen sekundarnim izvorima, protiv čega se on zalagao tokom celog života. Njegova dela fikcije, kao i teološki spisi, bili su beskrajno i preterano kritički izučavani, čime se stvorio niz dodataka i napomena dovoljnih da odvrate i najvatrenijeg proučava-oca ovog autora. Ostaje činjenica da su sama Luisova dela najpouzdaniji izvor i najmudriji tumač ovog origi­nalnog mislioca.

Vesna Lavrnja